Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 10 Mart, 2017 | read_nums (99)

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 10. марта рођен је 

Владислав Петковић Дис

Био је велики српски пјесник и родољуб. 


****************************

Autor sjovicicslavuj | 9 Mart, 2017 | read_nums (151)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

На данашњи дан 1о. 3. 1856. год. у
 Вршцу умро је 

Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ



-------------------------------------------
БИО ЈЕ ВЕЛИКИ ПЕСИМИСТА У ЖИВОТУ,
 јер га живот није мазио, 
а поготово је био разочаран друштвом 
у којем је живио.


Autor sjovicicslavuj | 8 Mart, 2017 | read_nums (115)
Обретење значи проналазак. Када Ирод посече Светог Јована Крститеља, непријатељи Претечини се уплашише да ће пророк васкрснути и не дозволише да му се глава сахрани са телом. Иродијада нареди да се глава баци на гомилу измета. Знајући где су бацили Претечину главу, Св. Јована Мироносица је пронађе тамо потајно сахрани на Јелеонској гори. Тамо је глава остала закопана све до IV века.

Прво обретење , десило се када је подвижник Инокентије купио земљу где је глава почивала, наумивши да на том месту подигне цркву и монашку келију. Када је почео да копа темеље, наиђе на главу у глиненом суду и препозна чија је. Уплашивши се да не падне у руке безбожника, поново је закопа на истом месту. По његовом представљењу, црква коју је он саградио била је напуштена и постала је рушевина.

Друго обретење, десило се 452. године. У време цара Константина Великог (306-337), двојици монаха на поклоњењу јерусалимским светињама, јави се у сну Свети Јован, и откри где се налази његова глава. Монаси је откопаше, али се убрзо показа да је нису достојни. Лењи да носе Претечину главу, дадоше је неком грнчару из Емеса да је он носи, не рекавши му шта је у врећи. Претеча се јави том грнчару и рече му да побегне од тих немарних монаха. Он тако и уради, и глава је била код њега.

Пред своју смрт, грнчар је предао својој сестри, а после је ишла из руке у руку, док није доспела код монаха Евстратија, који је сакри у пећину. Убрзо се покрај пећине подиже манастир. Игуману тог манастира, Маркелу, јави се у сну Претеча и окри му тајну места његове главе. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренешена из Емеса у Халкидон, а одатле у Цариград.
Autor sjovicicslavuj | 8 Mart, 2017 | read_nums (219)

ПИШЕ:
 Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

СВЕ ДОК БУДЕ ЖЕНА 

- БИЋЕ И ПРАЗНИКА!


Данас је Дан жена. Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави? Мада сам и прије поласка у основну школу знао да тај дан требам нешто да купим и да поклоним мајци и старијој сестри која ме и научила шта је моја обавеза и како да честитам Дан жена.

А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Претходно смо врло брзо прикупљали паре, јер од сваког ученика радио је барем отац. А сви у разреду су имали живе родитеље, хвала Богу. Елем, кад би прикупили новац цијели разред би одлазио у најближу и у најбољу продавницу. Ту би сви заједно бирали поклон за нашу учитељицу.

Прве године, дакле док смо ишли у први разред не знам шта смо купили учитељици. Заборавио сам. Знам да је свако од нас ученика доносио цвијеће од своје куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме!

Друге године у другом разреду драгој учитељици опет смо купили неки поклон. Сви смо, онако колективно отишли да бирамо поклон. Чуј да бирамо? Нисмо имали појма шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо. Трговци су нам углавном помагали. Купили смо украсну вазну за цвијеће. Након куповине знам да нам је остало доста непотрошених пара. Остало нам је таман толико да смо могли отићи у сластичарну коју је држао неки Шиптар. Нисмо могли сви одједном да уђемо, па смо се подијелили по групама.

У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са златним прстеном, јер смо сакупили много више пара и могли смо да купимо вриједнији поклон.

У четвртом разреду основне школе нашој учитељици смо купили златни ланчић. Јер свакако на крају школске године од ње смо се и опростили .

У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци. Нисмо се баш пуно ни трудили па да женама које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне.

У осмом разреду као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања иако нам она није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је да предаје у нашу школу. О боже мој! И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену и оваквог, каквог ме је само Драги Бог створио, врло брзо сам се заљубио (!) у наставницу.

Боље би било да су ме тада избацили из школе, мада сам увијек био одличан ученик него што сам се заљубио у наставницу. Често бих послије наставе остајао и наравно кришом пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав" у сновима?! Једног несрећног дана сви моји снови и сва сањарења су се срушили као кула од карата. Своју прелијепу наставницу видио сам како загљена шета са момком. Мислио сам да ћу умријети од муке.

Прошло је доста година и таман кад сам завршио средњу школу ни сад не знам да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као некада у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себи и био сам више него храбар, па сам наставницу позвао на кафу.

Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/ нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд.

Све даље није важно, јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим нити да их поредам онако по некој важности!




Свим женама срећан 8. март - Дан жена!
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Mart, 2017 | read_nums (201)
 
 
ИВАНА ШПАНОВИЋ

 
Ивана помјерила границе, 
оборила лични рекорд скочивши 7,24 метра 
и одбранила злато на Европском првенству
 



************************
Слика коју је Ивана поставила 

на свом Инстаграм профилу,

изазвала је прави хаос на интернету.





 



Autor sjovicicslavuj | 4 Mart, 2017 | read_nums (135)

На данашњи дан,

5. марта 194о. године, у Београду је рођена 

Оливера Катарина

Пребогата биографија и умјетничка каријера
диве Катарине, 
 једва могу да стану у само један живот!



ОЛИВЕРА КАТАРИНА - БАДЊАЦИ ...
Линк Бадњаци
-----------------------------------------


ДВИЈЕ СРПСКЕ ЛЕГЕНДЕ - ОЛИВЕРА КАТАРИНА И ЂОРЂЕ МАРЈАНОВИЋ


 
Autor sjovicicslavuj | 4 Mart, 2017 | read_nums (136)

На данашњи дан 4. марта 1852. године
умро је славни руски писац

Николај Васиљевич Гогољ
 
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 4 Mart, 2017 | read_nums (110)

На данашњи дан 4. марта 1908. године
умро је српски писац
 
 
Симо Матавуљ
 
 
- члан Српске краљевске академије




 
 
 

Autor sjovicicslavuj | 4 Mart, 2017 | read_nums (110)
 
 
ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. 

У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.
 
Autor sjovicicslavuj | 3 Mart, 2017 | read_nums (250)
 
 
ЗВЕЗДО
 
 
 

 
**************

Прије 72 године, 4. марта 1945. године основано је Спортско друштво Црвена звезда. Седамдесет и двије године касније прослављени спортисти, легенде Црвене звезде, руководиоци, садашњи првотимци, будуће звезде окупили су се у Медија центру ФК Црвена звезда на обељежавању још једног рођендана.



 Награду за најбољу спортисткињу добила је џудисткиња Милица Николић. Признање је примила од др Небојше Човића, предсједника КК Црвена звезда.
*****************
Најбољи спортиста Црвене звезде у протеклој години био је кошаркаш Стефан Јовић. Награду је примио од Ивана Тодорова, предсједника УО СД Црвена звезда.

****************
У протеклој години за најбољи клуб Спортског друштва Црвена звезда са правом је проглашен наш Кошаркашки клуб. 
У име клуба пехар је примио др Небојша Човић, предсједник Кошаркашког клуба, а пехар је уручио проф. др Петар Шкундрић, предсједник Скуштине СД Црвена звезда.

*************
 
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Mart, 2017 | read_nums (117)

То је био ОН - непоновљиви МОМО КАПОР


Слава и божија милост за тебе МОМО 

и хвала ти за пријатељство, овдје на земљи

На данашњи дан 3. 3. умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
једноставно - 

МОМО КАПОР




Рођен је У Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу. 
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нинберг, гдје је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. 

Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.

О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. 
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.  

По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности са просјечном оцјеном 9,9.
 У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.) 

Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешли, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. 

/Непознато је да ли су његове бројне књиге превођене и на енглески што је неприродна чињеница./


 
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2017 | read_nums (190)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 4. или 6. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе, политички и војни аналитичари.

Рат у Босни и Херцеговини почео је кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. 

Управо разни свезнајући "експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и стварности из тог времена  су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.

Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"! 
 
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. 
Послије тога није се дуго чекало, дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас чао празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ

Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:

- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,

- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,

- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,

- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.

- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без нило каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине. 

Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жрзве ратних злочина. 

- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину, чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2015. године. 

 Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији. Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани. Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакву судбину. То се прије рата много перфидније радило и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.

ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД

Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године када су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли из засједе убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

 Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару. 


Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.


Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.


Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. 
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању. 

Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Предводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о стравичним злочинима које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА.  Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада и сазнао (!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси. 

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бјежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА!
 
Са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.

 Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност  у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незауставив.
 
Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани. 
И не само да тај злочин није ријешен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
                    ------------------------------

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата Николе Гардовића. 

Такође, не постоји никакав такозвани Дан независности БиХ, јер би се у супротном, какав такав, дао алиби политици Алије Изетбеговића која се у континуитету и данас наставља.

Још једноставније – НИКАД СРБИ у Републици Српској неће прослављати 1. март као наводни „државни“ празник!

Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2017 | read_nums (135)

 



Убиство српског свата НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА
1. марта 1992. године на Башчаршији
у центру Сарајева, било је без икаквих
реакција муслиманских највиших
функционера у руководству
Министрарства унутрашњих послова
и Државне безбједности
Босне и Херцеговине!

 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 
Муслимански дио руководства у МУП-у БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.
1. марта 1992. године око 18 часова, након убиства Николе Гардовића, у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни: тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, помоћник министра Јусуф Пушина, подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присуствовали су замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције Момчило Мандић.
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-еа и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај њих није ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.  

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.


Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" 
из снајпера пуцали на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ изазивања свеопштег хаоса је био да се за све оптуже Срби.

Одмах послије пуцњаве муслимани су лансирали информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”, гдје су мислили да се у том тренутку налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из “Холидеј ина”, већ једино из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је дакле указивало на то да се радило о добро осмишљеном  муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
********************************************
НАПОМЕНА:
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. 

Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је „за заслуге“ са посветом на поклон добио пиштољ.
*****************************
Рат у Босни и Херцеговини није почео 
1. марта 1992. године, а није ни због убиства српског свата Николе Гардовића у Сарајеву.
----------------------------------
Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2017 | read_nums (135)
 
Свим припадницима и Управама Цивилне заштите 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ
честитам 1. март, Свјетски дан цивилне заштите 


Срећно прославили свој празник 
са што мање интервенција
у ситуацијама када је потребна ваша помоћ
у спашавању људских живота
и материјалних добара!
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Mart, 2017 | read_nums (119)

Мошти Светог

Теодора Тирона

налазе се у манастиру  
Новом Хопову - Фрушка Гора,
задужбина Ђурађа Бранковића



Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином.

Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу.

У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима".

У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише.
Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године. 
 
«Prethodni   1 2 3
    My picture!

Kategorije

Arhiva