Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 2 Jun, 2016 | read_nums (172)
 
 
Српска православна црква сутра ће прославити Светог цара Константина и царицу Јелену. 

Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон. 

Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.

Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију. 
 Пред борбу са Максенцијем, према предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу. 

Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ. 

Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио. 

Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље. 

Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Jun, 2016 | read_nums (171)
 
-------------------------------------
Напомена - Славко Јовичић Славуј:
Како нам враћаш Европо - СРАМ ТЕ БИЛО!
 
У тешким временима ауторитети постају ослонац. У њима проналазимо снагу и вјеру у боље сутра. Њихове ријечи дају мотив за борбу, њихове поруке постају путокази, а личним примјером постају узори. Но, како се постаје и ауторитетом? 

Чини се, тако што људи препознају нечију храброст, одлучност и истину у његовим ријечима. Људи препознају оне који непобитним чињеницама и истинским примјерима снажно бране интересе свога народа. Препознају снагу разума.


Владика Николај Велимировић је рођен 1880. године у ваљевском селу Лелићу. Из родне куће и села млади Николај је понео, и кроз живот носио, отвореност и једноставност српске православне вере, дубину народне мудрости и лепоту народа. Умро је у Америци 1956. године. Много година после његове смрти, посмртни остаци Николаја Велимировића су пренети народног језика. Студирао је и путовао по Европи и Америци, по Светој Гори, Грчкој и хришћанском Истоку. По завршетку Првог светског рата постављен је за епископа у Жичкој, а потом и у Охридско-битољској епархији. Као епископ, али и као заробљеник у немачким тамницама и изгнаник у далекој Америци, Николај Велимировић је остао човек у Лелић, где је сахрањен у малој цркви која је његова задужбина.

Величина владике Николаја Велимировића лежи у истинском познавању српског народа и посебној љубави према својој земљи и роду. Изузетно је волео свој народ, не слепо, без увиђања његових мана, већ као истински народољубац свестан његове величине, али и слабости.
Размишљајући о улози српске државе и величини поднетих жртава српског народа, Николај Велимировић се на Видовдан 1916. године у Лондону обратио званичницима и народима Европе. Његове пророчке речи и данас гласно одзвањају:
Господо и пријатељи!

Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па, ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла пред његовим Височанством, краљем Џорџем Петим, и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио да је он саграђен од најскупоценијег материјала донешеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овогa храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа, народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе. А, кадa би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ,,Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

“ Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним бранећи улаз у то чистилиште. 

И другом речју. Док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. 
На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар са својом храбром војском стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанске културе.
У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.
 Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
 
ПОНОС - Ово је побједнички марш српске војске кроз Лондон! 

Спектакуларном лондонском парадом, какву свијет до тад није видио, земље побједнице Првог свјетског рата прославиле су свој тријумф. Међу 15.000 војничких трупа које су 19. јула 1919. прошетале Лондоном, налазили су се и српски војници.

Делегација земље најзаслужније за пробијање Солунског фронта, марширала је тог дана предвођена пуковником Милосављевићем, уз највеће хероје рата.


 На "Великој паради", одржаној у лондонском Хајд парку
тог дана су храбри српски војници шетали,
као што су се и борили,раме уз раме с највећима.

СРБИНЕ, ПАМТИШ ЛИ ОВО?!
ЗАБОРАВ ЈЕ ГОРИ ОД СВАКЕ НЕСРЕЋЕ!
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Jun, 2016 | read_nums (225)


За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 2.јуна погинуо је 

РАДИВОЈЕ КОРАЋ,

један од најбољих кошаркаша 
који је икада рођен 
на балканским просторима
 ...



 
 

Радивој Кораћ је погинуо у 30. години у саобраћајној несрећи 2. јуна 1969. године, код села Каменице, 12 км од Сарајева, послије утакмице између репрезентације Југославије и селекције Босне и Херцеговине.
 
Радивој Кораћ је први спортиста који је сахрањен 
у Алеји великана у Београду.
 
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Jun, 2016 | read_nums (178)

 
 
Ватерполисти Црвене звезде постали су 1. јуна 2013. године у Београду прваци Европе побједом у финалу Лиге шампиона против дубровачког Југа. Црвено-бели су направили подвиг, који је мало ко могао да очекује, јер им је то био први наступ у најелитнијем клупском такмичењу у историји клуба.

Финале Лиге шампиона 2013.
Црвена звезда – Југ 8:7 (2:2, 1:1, 3:3, 2:1)

Београд, 1. јун 2013. године – Базен: Бањица. Гледалаца: 5000.

Црвена звезда: Денис Шефик (14 одбрана), Страхиња Рашовић 1, Никола Рађен 1, Петар Ивошевић, Михајло Милићевић, Душко Пијетловић 2, Марко Аврамовић 1, Виктор Рашовић 1, Сава Ранђеловић, Борис Вапенски 1, Андрија Прлаиновић 1, Ненад Стојчић, Марко Драксимовић. Тренер: Дејан Савић.
 
 
«Prethodni   1 2 3 4
    My picture!

Kategorije

Arhiva