ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Имам ли користи од тога што сам на интернету и што имам два блога, што имам профиле на Фејсбуку, Твитеру, на Линкенду, на Пинтересту, па и на Гоогле+ ...На то питање нема децидног одговора, али овај текст може дати бар дјелимичан одговор. Кад сам још прије осам и нешто више година отворио први блог нисам баш о томе много знао, јер сам мислио да ту и нема потребе да се много зна. Само сам онако на брзину сконтао – отвориш блог и пишеш о оним стварима које те интересују и пратиш шта други, такође, пишу и шта објављују.
Наравно да сам очекивао да ће на моје прве текстове бити коментара и то се управо тако и догодило. Сваким даном успостављана је нова комуникација са углавном непознатим људима који су из знатижеље настојали да се својим коментарима укључе у расправе и полемике о разним темама из бројних области, како се то каже – друштвеног живота.
Истина на почетку, али наравно као и много пута у животу преварио сам се, јер сам мислио да ће то бити слабо запажено и да ће ми писање доћи само као тренутно опуштање и “убијање” времена у комуникацијама са непознатим људима. И тако је све почело. А онда од те слабе “примијећености” блога и мојих текстова све је постајало много видљивије, доступније и муњевитом брзином се ширило као епидемија.
Морам признати да ми је одговарала таква комуникација и размјена мишљења, али не и искустава, јер су сва та друга и другачија искуства била мање више неискрена. Са друге стране углавном имао сам анонимне саговорнике који су отварали своје профиле по интернету и узимали су анонимна имена. Заправо иза тих “ницкова” крили су свој стварни идентитет.
Е у томе и јесте сав проблем интернета, фејсбука, блоговања итд., што та пракса никада није напуштена, јер се све више и више множило анонимних ликова, а чим су се сакривали иза анонимности то значи да су се одлучили за баражну ватру из свих врста интернет оружја, односно за нападе, вријеђања, пљувања, па чак и за пријетње, што није непозната “интернет стратегија”.
И тако након много времена одлучим се да забраним коментаре и да само објављујем своје текстове или све оно за шта мислим да има неку вриједност и што мислим да би и друге честите и поштене људе могло да заинтересује. Јер, сваком човјеку треба много, много информација да би могао да опстане у овом и у оваквом свијету.
Сасвим ми је јасно да разни форуми, фејсбук, твитер, блогови исл. људима много више него иначе дају храбрости да се представе онаквима какви они заправо и нису.
Људи су на интернету храбрији него што су то у стварном животу. Интернет и разне врсте комуникација омогућавају им да се изаразе и да се на тај начин представе у најлошијем свјетлу, па чак и у најгорем облику људскости и нечовјечности.
Многи анонимни ликови настоје да за себе приграбе улогу неког војсковође или лидера, а у стварном животу далеко су чак и од такве примисли, јер напросто ради се о обичном људском шљаму који се "окитио" бескрупулозним" и најнижим људским вриједностима.
Анонимност је свакоме загарантована, а из анонимности долази све, па чак се испољавају и оне најниже људске страсти и карактер који су и највећа опасност за истинску комуникацију у коју су укључени и медији који подстичу многе особе да се потпуно разобличе пред оним другим и другачијим људима.
Наиме, на интернету ријетко се показују права лица или намјере, схватања, идеје и томе слично, јер анонимност многих дозвољава им испољавање најгрубљих понашања и појављивање у каквој таквој “јавности”.
Ово се наравно не односи на моје пријатеље и ништа од напријед реченог не може се уочити у свакодневним комуникацијама и у дружењима са познатим и са мени драгим људима.
Олимпијска пахуљица,
ПАХУЉИЦА је постављена у Централном парку у Палама
звјерски ликвидираних Срба
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 7. 2. умро је
За сјећање и памћење...
На данашњи дан 6. 2. умро је
За сјећање и памћење
славни српски књижевник
Да се зна и да се не заборави ...
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).
Градитељи
Ходочашће Арсенија Његована
У Едену, на Истоку - Изабране драме II
Корешподенција - Изабране драме I
Сентиментална повест Британског царства
Године које су појели скакавци III
Године које су појели скакавци II
Године које су појели скакавци I
Успење и суноврат Икара Губелкијана / Одбрана и последњи дани
Златно руно - VII том
Златно руно - VI том
Златно руно - V том
Златно руно - IV том
Пекић: „Историја има вредности само за народе којима тек предстоји. За оне што су је имали, више је од штете него од користи. Претвара се у илузију која се скупо плаћа.“
Златно руно - III том
Златно руно - II том
Златно руно - I том
Како упокојити вампира
Време чуда
Нови Јерусалим
Атлантида
Беснило
Пекић: “Вирус у облику метка погађа у срце цивилизације ...
Нико није безбедан.
Визија краја света која одговара ономе што смо од света направили”.
Добрица Ерић
ГОВОРИ: ИВАНА ЖИГОН
Ја кћи Божја Србија
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!
Крива сам што пишем и читам
ћирилицом
Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружна слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.
Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
--------------------------------
Spiteful Verses (Dobrica Erić)
I
divine daughter
Serbia
hereby freely state
with shackles and through the wire
before my witnesses
Force, Suffering and Injustice
that I am guilty and that I confess!
I am guilty of being someone
instead of no one or niemand
I am guilty of going
to the Orthodox church
in times of general Serb-hunt
and guilty of crossing myself
not too often though
thus, with three fingers!
I am guilty of existing
instead of being unreal.
I have a long standing guilt
of standing upright
and looking up to the sky
instead of down at the grass
I am guilty of daring
and challenging injustice
I am guilty of celebrating again
my family patron saint!
I am to blame for reading and writing
in Cyrillic
I am guilty of singing,
laughing and cursing
(and sometimes barking)
I am guilty, and I confess
that I do not know why I do,
and that I know why I don`t know
I am guilty and to name
my greatest guilt
(before I die laughing)
I`m guilty - pig-headed as I am
of being Orthodox
devoted to St. Sava
and of not believing in
the Holy crime and the absolution!
My sin and my guilt is that I exist
and with all that I stand spitefully
refusing to confess I am not real!
Should I confess
to save my life
I will loose the sacred cross
and the patron saint.
Should I refuse
dire future awaits
the entire world will raid my land
Swarms of former men
Thieves and paupers
Packs of robots and other monsters yet
will pounce on my orchards and fields
and my little white houses along the roads
adorned by green goddesses
cherry, apple and plum trees (...)
----------------------------------------------------
With monstrous features
That you multiply morning and evening
it`s the image
of your conscience and subconscience
That`s not me on the outside
That`s you - on the inside!
We are very important,
I and my sisters
Truth and Justice
for such mighty forces have rallied against us
and Wrong and Injustice are sneering at us.
Why are Jihad warriors
Crusaders or
Yanks
to quarter my sons and daughters
I suppose that foreign hordes have heard
that we have hearts of gold
and they are ripping them out
to replace their own
hoping to become human. (...)
I fear not death - the black conclusion
but slavery and endless sickness
Death is a common thing among us Serbs
Just like Spring
Summer
Fall
Winter
and it is not so fearsome
especially in daylight
no more than the drought
flood
earthquake
frost
if one meets with it on his farm
his soul cleansed with incense
his honor untarnished.
Fiends
well-fed and deranged,
you`ve banned all in my own home,
but no one can stop me
from singing and laughing as I am dying!
For you no longer laugh or sing
neither on weddings
nor when a child is born!
Spare me the rope and the spear
and crucify me on a mountain top
as your forefathers did my forefather
Jesus Christ of Nazareth.
I will look on
and you close your eyes
for they might shatter
in the brightness of my face
hurry now,
crucify me this day
and I shall be resurreccted sooner!
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
славна српска пјесникиња
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан /2.2./ умро је
велики српски пјесник
Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.
Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.
Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.
Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.
Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.
Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.
Послије 1912и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.
Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.
Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).
