ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Да
ли је могуће постићи бар једну од двије ствари које су битне за живот. Прва је
како у свему, односно у овој свјетској параноји остати нормалан, а друга је
како остати поштен? Не вјерујем да је могуће обје ствари одједном постићи и
тако водити живот.
Да би се остварило бар нешто за почетак била би потребна мотивисаност и инспирација и то одмах. Требало би да се човјек трансформише у оно што није, а заправо би требало да буде. Но како то и урадити кад је врло тешко уздичи се изнад летаргичног стања и друштвене охолости у којој нико не брине о човјеку.
Дакле, мотивација је само парадигма у хаосу безнађа у којем најбоље пролазе лопови „на мах“. А то значи – до чега год дођу, а знају да је туђе – то одмах треба и мазнути. Степен ризика је у великом распону и то од нуле, па до прихватљивог процента од око 5о одсто да ће у нечасним радњама неко бити и ухваћен што не значи да ће на крају бити и осуђен.
У нека стара времена то би се могло назвати лоповлуком. Данас се то зове - отуђивање. Међутим, методе су исте и јасно су дефинисане у присвајању туђег рада, труда и енергије као личне и извлачење користи преко туђе грбаче. У архаичном сленгу то би се могло свести на свима јасну дефиницију пљачкашког стања: „Ко је шта јамио – јамио је“! И тиме се затвра круг, али не затварају се и лопови и то је суштина стварности.
Давно је славни Томас Едисон рекао: „Сви краду у трговини и индустрији. И сам сам много украо. Али ја знам како да крадем“.
Новокомпоновани бизнисмени и лопови, па и политичка мафија је, изгледа, имала на уму Едисонове ријечи и то их је охрабрило да што више и више краду. Не треба очекивати да ће неке од ових ријечи код одређених група повлашћених лопова изазвати било какав осјећај одговорности.
Одговорност? Од одговорности нема ништа или боље речено она не постоји, јер не постоји ни образ код оних који би осјећали нелагоду, срамоту, стид или покајање што су стални, а не дописни чланови мафијашког естаблишмента. Има ли неко коме то данас није јасно да живимо у свијету у којем се вриједности и људска достигнућа афирмишу што већим лоповлуком и банковним контом обезбијеђеним мафијашким активностима.
Но и поред свега човјек би требао остати привржен себи и својим циљевима које ће сопственом памећу, радом и упорношћу моћи и да оствари. Јер, ипак, само поштење је начин да се личном мотивацијом обезбиједе потребни предуслови и полет који би требао сваког човјека да вуче напријед и да га гура на путу просперитета.
Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом и са којим су многи од нас имали прилике да живе, да се срећу, да разговарају ...
сретнем и да разговарам са Његовом светошћу,
једном и у Патријаршији у Београду.
Никада више ниуједној религији
За сјећање и памћење ...
---------------
У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.
Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.
Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.
Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.
Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Богат викенд за српске стријелце
Зорана је у недељу тако свој одличан наступ заокружила са двије златне медаље у Аустрији.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.
Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.
Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.
Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.
Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 13.2.1961. године,
у Београду је умро
такмичар београдске Црвене звезде
Хаџи Страхиња Стојковић
Поред сјајног резултата и Стојковићеве титуле свјетског првака,
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
На данашњи дан /12. фебруара/
.jpg)
У време цара Алексија Комнена, дошло је међу
ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице
светитеља био највећи.
По једнима је то био
Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се
својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био
је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.
Насупрот њему, био је свети Јован Златоуст, који је
лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим
од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања
слабости људских већим од Василија.
Постојала је и трећа група, која је величала светог
Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се
он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако
дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и
Јованите.
Али, по промислу Божјем све се заврши у корист
Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва
три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у
нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим,
писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него
ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту."
Поучише они епископа Јована да се установи један
заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око
њих.
Састављена је једна заједничка служба и одређен је
један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује
на данашњи дан, а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се
празнује.
И то: Свети Василије Велики празнује се 14 јануара,
Свети Григорије Богослов 7 фебруара
и Свети Јован Златоуст 26 новембра-
На данашњи дан, 11. фебруара
За памћење и сјећање ...
преминула је
ОВАКО ЈЕ О НАМА
На данашњи дан /10. 2. / рођен је
славни руски пјесник и књижевник
БОРИС ПАСТЕРНАК
.gif)
"Ако нема Бога, све је допуштено". |
"Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета". |
"Лепота ће спасити овај свет". |
"Бесмртан сам. Моја бесмртност је нужна једном чињеницом да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави који се запалио за њега у мом срцу". |
"Жена је свака жена, па ма то била и калуђерица". |
"Глупан који је постао свестан да је глупан, није више глупан". |
"Кад би на земљи било све разумно, не би се ништа догађало". |
"Они који знају да говоре, говоре ретко". |
"Човек је тајна и загонетка, и ако читав живот проведеш у њеном одгонетању, немој рећи да си узалуд проживео век". |
"Сваки је човек пред свима и за све крив". |
"Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси давао, већ продавао". |
"Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујемо као своју светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами". |
