Slavko Jovičić -

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како трвде они који о томе не знају скоро ништа...

Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2015 | read_nums (223)

                              ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    Прошле су више од две деценије од  почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

    Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само по неки новинар и по неки хроничар по нешто бележе.
    Новинари пишу како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. По свему судећи, не знају истину, али је за њих важно да по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда бар нешто остати за историју?

    Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

    Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

     Почео је рат! Алахови ратници - муслиманска војска

    Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

    Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи и то на најсвирепије и на најгнусније начине. На овим увек национално трусним подручјима и тектонски стално уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или против трећег. 
    Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једног, другог или трећег народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена искључиво и само против Срба.
     
    Међусобно су ратовали чак и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и такозваним  добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама. 
    У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

    Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве за убијањем људи. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и отаџбину. 
    Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божји – бранити се, бранити свој народ исвоју родну груду.


    Почео је рат! Али, како, где и због чега?

    До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

    Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из заседе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника. 

    Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Али добро. Такозваним аналитичарима не треба замерити, јер они се, заправо, увек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

    Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Познато је да је управо у селу Равно још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане. Тако је са њима забетонирана и истина о српском страдању. 

    Мало тога из тог времена остало је у сећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'' онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

    Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!? У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

    Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили су о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становништвом. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

    Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!).

    Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео могао је без обзира на опасност уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси. 

    Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

    БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
    МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

    Са ове временске дистанце не знам  да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видео сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне и на крају крајева и лажне.

     Иако је истина једна и недељива она је у већини случајева скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност  у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

    Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
    Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху!

    Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расветљен нити су починиоци процесуирани. 
    И не само да није решен тај злочин, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
                        ------------------------------
    САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића, како се неки вајни политичари, па и вечина медија утркује у фабриковању својих "истина"!
                    ***********************
    НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић, тадашњи заменик министра МУП-а, Момчило Мандић, помоћник министра. Присутан сам био и ја и још неки Срби из МУП-а. Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић, министар МУП-а БиХ, Јусуф Пушина, помоћник министра, Авдо Хебиб, помочник подсекретара Државне безбједности /ДБ/ уз присуство још пар муслимана. Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо ми Срби захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено.
    Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у  тек након 20-так дана 
    сазнали смо све околности тог злочина, али све је тада било прекасно!
                             ************************************
    Затим, 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила  углавном жене и изнемогле старце.

    27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски такође члан председништва и представник муслиманског народа у Председништву БиХ Фикрет Абдић. Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ  заједно са још неколико колега стигли смо у Сијековац. На лицу мјеста  на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су непомочна изрешетана тијала српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања. Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.

    Као по ланчаној реакцији ратни пожар се шириобпо БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије. 
    31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.

    Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла, дакле сутрадан и опет само сам могао лично се уверити у стравичне слике страдања народа.

    Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити... 
    Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
                                   * * * * * 
    Тако је почео рат! 

    Како се завршио, нажалост,  још не знамо. 
    Не знамо зато што још нема праве истине 
    о свим ратним догађајима из тог времена.
     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva