Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

ОН МИСЛИ ОНАКО -

ЈА МИСЛИМ ОВАКО.

ЈА КАЖЕМ ДА САМ У ПРАВУ -

ОН МИСЛИ ДА САМ У КРИВУ.

МОЈА ИСТИНА - ЗА ЈЕ ЊЕГА ЛАЖ.

 МОЖЕМО РАЗГОВАРАТИ КАО ЉУДИ

- НЕ МОРАМО СЕ НИ ОКО ЧЕГА СЛОЖИТИ. 

ИМАМ ДОБРУ ВОЉУ ДА ГА САСЛУШАМ -

АЛИ НИ У ЧЕМУ СЕ НЕ СЛАЖЕМ СА ЊИМ.  

Збирни преглед - порушене Српске православне цркве у рату од 1990 - 1996. године

Бањалучка епархија -БиХ

• Порушене 2 цркве

• Оштећене 3 цркве

• Порушена 2 парохијска дома

Бихаћко-петровачка епархија -БиХ

• Порушено 26 цркава

• Оштећено 68 цркава

• Порушено 10 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 26 парохијских домова и осталих црквених здања

Горњокарловачка епархија -Хрватска и БиХ

• Порушено 11 цркава

• Оштећено 45 цркава

• Порушено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 14 парохијских домова и осталих црквених здања

Дабробосанска епархија - БиХ

• Порушене 23 цркве

• Оштећено 13 цркава

• Порушено 11 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећена 3 парохијска дома и остала црквена здања

Далматинска епархија - Хрватска

• Порушено 14 цркава

• Оштећено 45 цркава

• Порушен 1 парохијски дом

• Оштећено 13 парохијских домова и осталих црквених здања

Загребачко-љубљанска епархија -Хрватска и Словенија

• Порушено 9 цркава

• Оштећено 29 цркава

• Порушено 5 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 7 парохијских домова и осталих црквених здања

Захумско-херцеговачка епархија - БиХ

• Порушено 36 цркава

• Оштећено 28 цркава

• Порушено 12 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећена 2 парохијска дома и остала црквена здања

Зворничко-тузланска епархија - БиХ

• Порушено 38 цркава

• Оштећено 60 цркава

• Порушен 31 парохијски дом и остала црквена здања

• Оштећено 19 парохијских домова и осталих црквених здања

Осјечкопољска и барањска епархија - Хрватска

• Порушено 14 цркава

• Оштећено 35 цркава

• Порушено 6 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

Славонска епархија - Хрватска

• Порушено 39 цркава

• Оштећена 41 црква

• Порушено 25 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 15 парохијских домова и осталих црквених здања 

• РЕКАПИТУЛАЦИЈА 

• Порушено 212 цркава (парохијских, филијалних и капела)

  Оштећено 367 цркава (парохијских, филијалних и капела)

  Порушено 111 парохијских домова и осталих црквених здања

  Оштећено 107 парохијских домова и осталих црквених здања

TAПКАЊЕ У МЈЕСТУ, У ЗОНИ СУМРАКА

                                      Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУJ

Све је почело одмах након потписивања Дејтонског споразума и успостављања мира у Босни и Херцеговини.  Слободно се може речи да су од тада почели притисци на Републику Српску, наравно са различитим интензитетом и у различитом временском периоду. Ти притисци углавном су долазили, а и сад долазе из разних центара свјетских моћника и лобиста који се отворено залажу за стварање унитарне БиХ. Све се, дакле, чини да се  укине Република Српска или бар да се што више надлежности са Републике Српске пренесе на ниво БиХ. У овом тренутку, заиста нико не може ни предвидјети какве би то посљедице могло изазвати.

Морам ипак да истакнем да у последње вријеме охрабрују неки нови ставови актуелног високог представника међународне заједнице и представника Европске уније  у БиХ Мирослава Лајчака, који јасно поручује да је Република Српска уставна категорија и да сви они који покушавају да је укину немају шансе  да то и учине и да им је паметније да одмах одустану од ћорава посла... Такође, у последње вријеме, истина слабашно допиру и неки свјежи вјетрови из САД и то од стране представника Стејт де Партмента, који су били експлицитни у америчком Конгресу, наглашавајући да нема говора о укидању Републике Српске, те да је она саставни дио БиХ са јасним уставним надлежностима...Но, не мисле сви тако. Еклантантан примјер за друкчије понашање је посланик у Европском парламенту Дорис Пак, која с времена на вријеме, увијек покушава да нешто ново, непријатно Србима "спакује".

 Дорис Пак

Само ћу се на кратко осврнути на вријеме када су у БиХ били високи представници Волфганг Петрич, а након њега Педи Ешдаун.Тада је, рекао бих, кренула убрзана и вртоглава девастација и урушавање најважнијих институција Републике Српске.

 Свакодневно, на разним мјестима одржавају се бројни састанци, конференције, конгреси...воде се непродуктивни, безлични и несувисли разговори о свему и свачему, изузев о стварању услова за бољи живот обичног човјека. Други нам углавном намећу тешке политичке теме и зато се домаћи политичари већ годинама врте у зачараном кругу...

 Перманентно се ''широке народне масе'', рекао бих, циљано слуђују тзв. друштвеним реформама. У нашим условима то значи да се различите форме увијају у обланду реформи, што у коначном циљу обичном смртнику не значи ништа. Јер, у тим тзв. реформама нема суштине, а суштина би била -  бољи живот за сваког човјека.

 Као један од најзанимљивијих психосоцијалних  феномена, као модел народног пражњења агресије, бијеса и апатије – привидно стварани мир и тишина, из затворености хотелских простора и мрака кулоара, стидљиво су  изашли у јавност, као нови модел дефинисан у синтагму:  ''постигнутог договора – без икаквог договора'' (sic)!? Дакле, феномен безбједне удаљености, како просторне, тако и потпуне отуђености неких политичара од народа, даје прилику разно разним ''експертима'', ''аналитичарима'' и иним манипулантима из неких НВО које уопште немају свог чланства, али зато их пребогато  финансирају Сороши и разни други олоши..,дакле, ето, они удружени тако, служећи се накнадном памећу и користећи туђу памет - реконструишу домете разних политичких екскурзија – ''упознај домовину да би је више волио''! Све у складу и под мотом некадашњег ''Феријалног савеза'', такође, некадашње Југославије.

 Феномен о којем је ријеч, природна је посљедица дугогодишње политичке и економске криминализације друштва, која се показује као нека врста нужности на коју су нас перфидно привикавали неки политички авантуристи и булуманта бјелосвјетских антисрпских мешетара.

 Већ имунизована на бројне скандале и афере, у атмосфери и амбијенту неких нерјешених случајева убистава истакнутих Срба и бројних привредних криминалних радњи, јавност у РС се држи у стању перманентог страха, агоније и неизвјесне будућности - шта ће бити са Републиком Српском.

Прође и дванаестогодишњица Дејтонског споразума и гле чуда, испостави се да је тај Међународни споразум, који је јасно дефинисао унутрашње уставно устројство у БиХ, ето, неко украо.

Невјероватно, али истинито! То је једино могуће у оваквој земљи, земљи лоповији...

 У жижу јавности се враћају уставне промјене у БиХ, које се покушавају протурити кроз мала врата и то у вријеме, у вријеме кад то није никако добро радити!  Разговори беха политичара са  међународним представницима воде се далеко од очију и ушију јавности. Народ је, опет, по ко зна који пут, остао ускраћен за праве информације... Ето, баш ових дана  појављују се неке нове-старе идеје, које стижу из блока странака са хрватским предзнаком. Те активности  још више дрмају ионаку турболентну и пренапрегнуту политичку атмосферу у БиХ. Јер, у овом тренутку још се са сигурношћу ништа не може речи о судбини полицијске реформе, која је један од услова за потписивање Споразума  БиХ са Европском унијом, а ето, обнављају се захтјеви за уставним промјенама.   

Како тренутно стоје ствари, по први пута најјача политичка странка из Републике Српске СНСД-е, која је и владајућа у Републици, ето, неће сносити одговорност за евентуални неуспјех или боље речено – крах реформе полиције у БиХ. СНСД-е ја врло прагматичним и конструктивним дјеловањем успио да сачува МУП Републике Српске, а да истовремено учествује и у полицијској реформи.

Овај суморни  текст јесте само парадигма колективног лудила и безнађа у којем се налазимо.  Жалосно је што је  стање нација у БиХ овакво, али оно је стварни одраз наше  политичке и економске стварности, односно ситуације у којој   замислите, власт и кад се одлучи да нешто и каже -  још има ''снаге'' да небулозним и несувислим изјавама и још јаловијим потезима тјеши сопствене народе и каже како још није све пропало.

Највиши функционери из РС, на сваки начин, настоје да  грађане увјере да све ипак  није  тако црно, како на први поглед изгледа!? И они су управу! Јер, посматрано из  објективног угла -  ситуација у Републици Српској је много боља од затеченог стања док је још на власти био СДС. Много компликованија ситуација је у Федерацији БиХ, због десет Кантона, једанаест влада и не знам тачан број министарстава, што се све у негативном контексту рефлектује и на укупно функционисање БиХ.

 Све што је овдје речено - односи се и на стање нације у Републици Српској, и не може се изоловано посматрати од стања два конститутивна народа (Бошњака и Хрвата)  у Федерацији БиХ.

 Народу је, изгледа, преко главе и форми и реформи. Дозлогрдиле су му и разне    институционалне реконструкције и истовремено политичке опструкције. Доста му је и политичара из позиције и опозиције!  Сит је и високих и малих представника из међународне заједнице.

 Дакле, након овога, свако од нас би - сам себи - могао поставити основно питање: гдје сам ја у овој причи? Наравно, да би за бољи живот грађана много  важнија била комбинација и могућност прилагођавања систему користољубља, лоповлука, свеопште грабежи и пљачкања по формули – ''ИМТ'' (има ли мене ту), која још једино ефикасно  функционише. У БиХ су грамзивост, лоповлук и егоизам прећутно промовисане у врлине и вриједности, без којих се не може у ту једину будућност која нам се нуди. Ко је мени крив што скоро цијели живот, супротно природним законима – покушавам да ''исправим криву Дрину''.  Умјесто да као и већина других паметнијих – само климам главом и потврдим егзактну чињеницу да је Дрина крива! Ко ми је крив што стално у јавност износим све негативне друштвене и политичке појаве и што на бази сопствених осјећања улазим у непредвидиве ситуације.

Политичка сцена у БиХ је, рецимо, постала тржиште ризика – једни  ризикују све, па чак и властите животе, други на лоповски начин и без ризика стићу огромна богатства, трећи и једно и друго истовремено раде. Незналице, лопуже и лопови су постали господари, јер њихова снага и памет почивају на страху и кукавичлуку народа. Без обзира на све, никада се нећу помирити са тим! Опет сам спреман на нове изазове, јер иако сам и ја данас политичар, никада се нећу помирити са тим да смо сви у политици исти, мада народ има скоро јединствено мишљење да смо сви ми  лопови! То није тачно! Са људима који мени вјерују и којима ја вјерујем, жестоко ћу се супростављати сваком противуставном и территоријалном покушају прекомпоновања БиХ. Зашто? Зато што Република Српска има своју будућност и што је, послије деценије привредне стагнације и пропадања на свим пољима, успјела највише захваљујући овој Влади, да напокон крене у економски напредак и развој. То показују и сви позитивни економски параметри у прошлој години, са тенденцијом да се то у овој години и много поправи, наравно на боље... И поправиће се.

KO UGROŽAVA SRPSKI NACIONALNI IDENTITET U BIH 

PIŠE: Slavko JOVIČIĆ SLAVUJ

U sveopštem haosu i beznađu u kojem se nalazi cijela BiH, dodatnu nesreću za sve narode prizivaju, ovdje i sad, povampirene aveti prošlosti, koje nesmanjenim tempom rade na stvaranju nove tzv. bosanske nacije (sic!)?! Prema tom suludom projektu, najblaže rečeno, Srbi bi trebalo da se "bosaniziraju".

Ali, sam termin "bosanski" ili "Bosanac", posmatrano u kontekstu nacionalnog određenja, ima mnogo drugačije i važnije značenje. Dugoročno gledano, nije li termin "bosanski" samo embrion i idu li bošnjačke intencije u pravcu stvaranja nove, hibridne i nepostojeće "bosanske nacije". Međutim, to je već viđeno, i to krajem 19, odnosno početkom dvadesetog vijeka, kada je u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, koja je bila pod Austro-Ugarskom okupacijom, Benjamin Kalaj imao isti cilj: stvoriti jedinstvenu "bosansku naciju".

Iako okupirani, Srbi iz Bosne i Hercegovine su i tada znali da se odbrane od te pošasti i sačuvaju svoj nacionalni identitet i osobenosti, pa će na osnovu tog istorijskog iskustva znati to isto učiniti i u ovom, turbulentnom političkom vremenu.

U takvom ambijentu, postala je ustaljena praksa da se u bošnjačkim sredstvima informisanja, i u svim drugim prilikama, Srbi nazivaju "bosanski Srbi". Nažalost, I neki mediji u Republici Srpskoj su prihvatili termin "bosanski" i vežu ga za srpsku i hrvatsku naciju, čime on sve više, neopravdano i kod nas stiče pravo građanstva.

Možda to i ne bi bilo toliko važno da se iza fraze "bosanski Srbi" ne krije nešto sasvim drugo. U dogledno vrijeme atribut "bosanski" bi vjerovatno ostao sam, a ono Srbi bi se utopilo u "Bosanci", što je i osnovni cilj zagovarača stvaranja jedinstvene "bosanske nacije", a preko tog termina i stvaranje ‘’gradjanske države’’ BiH. 

Ali, s obzirom da ne postoje tzv. američki Srbi, francuski Srbi, iranski Srbi itd., isto tako: ne mogu se po bilo čijim željama vještački stvarati ni "bosanski" Srbi. Tačno je samo da postoje Srbi koji su rođeni i koji žive u Americi, odnosno Srbi koji su porijeklom iz Amerike, zatim Srbi koji su rođeni i koji žive u Francuskoj ...itd. Analogno tome, identična varijanta važi i za BiH: radi se, u istinu, o autohtonim Srbima koji su rođeni i koji žive u Bosni i Hercegovini i, s druge strane, Srbima koji su porijeklom iz Bosne i Hercegovine i koji danas žive širom svijeta. Takođe, termin "bosanski" nije moguće vezati za naciju, jer šta je onda sa "hercegovačkim Srbima": pod uslovom da tvorci "bosanske nacije" nisu predvidjeli odvajanje Hercegovine od Bosne? U krajnjoj liniji, atribut "bosanski" ima samo određeno teritorijalno značenje, kao uostalom: "semberski", "krajiški" itd.

To što se kategorički suprostavljaju utapanju u ‘’bosanske Srbe, istovremeno ne znači da se Srbi, samim time, odriču i Bosne i Hercegovine. Ali, nema te cijene po kojoj bi mogli prihvatiti da i ono "bosanski" obavezno ide uz Srbi, jer jednostavno rečeno: Srbi su Srbi i nikako ne mogu biti ni "oni ali ni ovi", pa na kraju krajeva, ni "bosanski".

Onima koji osporavaju srpski identitet - moram zaista da ponovim.

SRBI su PO NACIONALNOSTI SRBI i ništa drugo! 

OGROMAN BROJ SRBA po veroispovesti su PRAVOSLAVCI!

Mada ima SRBA koji su po veroispovesti muslimani (Jedan od poznatijih je bio književnik Meša Selimović)

SRBI PRAVOSLAVCI su po RELIGIJI HRIŠĆANI 

 SRBI imaju mnoga državljanstva. Oni u Sbiji, te države. Srbi u BiH imaju državljanstvo BiH, mada će ogroman broj Srba iz BiH uzeti dvojno državljanstvo svoje matice - SRBIJE.

Na to imamo pravo po ratifikovanom i bilateralnom  sporazumu izmedju Republike Srbije i Bosne i Hercegovine

Хеј људи, па шта сте у оволиком броју навалили на мене...Знате ли ви да ја немам секретарице, немам аташеа за штампу, немам саветника, па како да вам свима одговорим...

Стрпите се...Морате имати стрпљења. Имам ја и превише других обавеза и стварно не могу баш свима и на свако питање да одговорим. Међутим, у многим вашим питањима - садржани су и одговори, али знам да вас ниједан мој одговор никада неће задовољити. Мало ме је и "страх" одговарати, јер нема глупих питања, већ само има глупих одговора и зато "избегавам" одговоре??? 

НИКАДА НЕЋЕМО БИТИ „ВЕЛИКИ“

 - ЗАТО ШТО СМО „МАЛИ“

Аморфна маса  љигаваца који се баве политиком је најцрња сила која чини подлогу најсрамнијим тиранима код свих народа. Мали, зомбирани политички каријеристи и љигавци нису  у стању да чине велика дела, али зато мали, зомбирани љигавци и смутљивци у политици чине велика недела и још очекују захвалност од својих жртава, односно бирача. Другим речима речено, мали љигавци, смутљивци и лопови у политици су најмонструознији тирани.

Мали љигави политички каријеристи и пљачкаши сопственог народа ће чак и једном Богу име да промену, оног тренутка кад мали људи из политике желе да задовоље своје велике каријеристичке амбиције и сопствене потребе. Иначе, мали љигавци и  људи из политичке мафије имају велике потребе, нарочито да замењују тезе, изврћу чињенице, подмећу кукавичја јаја, служе се свим и свачим да се одрже на власти. Јер, где је власт, ту је и сласт, па наравно и маст.

            Мали људи у политици имају малу душу и од оних са малом душом не треба очекивати никакве велике домете, изузимајући велике деструкције, чиме су мали људи изузетно вешти у манипулацији са оним још „мањим“ људима који се сврставају у обичну гласачку машинерију.

            Мали људи у политици заборављају да великом човеку не пада на памет да почне са лајањем, ако се којим случајем нађе окружен керовима који на њега лају. А, ту нема никакве разлике између оних који су у позицији, односно на власти и оних који су у опозицији, односно у мањини и од којих ама баш ништа не зависи.

Мали човек у политици је обична крпа од човека и туђи крпеж довека, подложан разним уценама, трулим компромисима и свакојаким нагодбама и то скоро увек на штету сопственог народа, али зато увек у корист сопствене промоције и изградње властитог имиџа некога ко је важан и битан и због кога „постоји свет“!? Неспособан политичар облачи компилуиране принципе и уместо кравате, носи наметнута начела која су, у суштини, против виталних људских и наравно, националних интереса. Зато сви тирански владари и властодршци добро знају да је обични  човек изузетно добар када му пуца по леђима. Баш зато имамо све ово што не морамо и што не бисмо требали да имамо.

Мали људи у политици мисле да су они богом дани. Они чак ни своју децу не рађају да би се потомствима оплеменили на људским вредностима и на карактеру, већ да би им у наследство оставили свој политички иметак зарађен на лажима и преварама. Тај иметак и политичко наследство зарађено је пљачком и на крви сопственог народа. Дакле, та политичка елита малих људи хрле да напуне тргове који их памте по њиховим пројекцијама у изгаженим испљувцима, које им огромна маса беде и сиротиње узврача као дар захвалности, као једини начин „захвалности“ због огромне пљачке, лоповлука свега и свачега, па чак и интелектуалне својине. 

Мали човек у политици узме неку најбезначајнију ситницу у руке, окреће је тако дуго да изгледа  велико, у нади да ће та најбезначајнија ситиница у његовим рукама, у глави сигурно не, постати нешто епохално велико! Мали људи и политички полтрони имају потребу да свакоме објашњавају колико су високи, односно колико су израсли, а довољно је да само устану из убуђалих фотеља и све ће бити јасно.

Да само политичари нису изоловани примери показују то и припадници народа, грађана, односно то важи за све слојеве друштва.... Много је и обичних људи који, по правилу, више воле туђе зло него своје добро и та деструктивна особина присутна је код свих народа, што још једном потврђује да је људска глупост универзална категорија.  

     Та деструкција је израсла из корова зависти, што је први и најблажи облик психолошко-моралних посрнућа међу људима који су, у ствари, склопови мисаоних констелација по мери Бога. 

     Једна од најпрепознатљивијих особина малих обичних људи је невероватно веровање да се река улива у свој извор, а не у ушће.

      Кад мали човек зажмури на оба ока он досађује Богу и народу својом хистеричном дреком о томе да је цео свет у мраку, да је све пропало и да нам нема спаса. 

     Мали људи су највећи богоборци који у мирним временима Бога помињу само у најсочнијим и највулгарнијим псовкама.

     Мали људи су највећи „верници“ у немирним временима и пуна су им уста Бога, чак до те мере да један велики Бог мора да се попне још више, на врх самог престола памети, како би био што даљи малим људима да га не прљају и зато мали људи никада неће видети Бога! А, јадници и не знају да је Бог у нама и са нама, сједињен у – ОЦУ, СИНУ и СВЕТОМЕ ДУХУ.

      А, Бог кажњава мале људе самим тим што је дозволио да остану то што јесу – мали људи. И добро је што Бог тако чини, што Божјом наградом кажњава мале људе. Зна велики Бог намеру малих људи који би да окрену логику наопако, да велики Бог служи малим људима и великим злотворима и најмонструознијим лоповима, уместо да буде обрнуто.

     Ту релацију, даљу од неба и земље, између Бога и малих људи, данас најилустративније препознајемо у атеистичким верницима, оним малим људима који су се здушно, изнад сваке бездушности, целог живота борили против Крста и Слободе златне, да би ти исти мали људи данас, пред крај њихових малих живота, носили крстове веће и од њих самих у божјим храмовима. Никако да дорасту великим крстовима које нападно носе да сви виде као на неком најпрљавијем вашаришту.

      Нико није толико безочан као мали људи којима су пуна уста националног свеца, оног тренутка када је то коњуктурно и истовремено свечевог оца називају геноцидним човеком. Ваљда по наследном систему и због безочних лажи, ето, тај најстравичнији атрибут се по аутоматизму приписује само Србима.

     Мали човек у току умног разговора, не схватајући суштину дискусије, покушава да наметне свој уски и прејудицирајући поглед на свет, па ако на то главињање главом без обзира и памећу без циља, нико не обраћа пажњу, тада мали човек губи живце, играју му јагодице на безбедној удаљености, бесни и свој бес јавно исказује, што изазива, најблаже речено, сажаљење свих. Мали људи готово по инерцији неуспешно покушавају да веће од себе убеде, како мали људи јесу оно што нису и оно што им сам Бог не да! 

Мали људи заговарају бласфемичну небулозу да право проистиче из силе и примитивизма, да је слобода неостварљива идеја, да је први задатак сваког примитивца да се уништи господство духа, да је цео смисао живљења и мишљења једино у материјалним богатствима, да је морал оптерећујућа околност на плану сналажења, да је прилагођавање и угађање непријатељу једини начин опстанка, да је бављење политиком непотребно народу, иако се зна да је човек, као склоп мисаоних констелација по мери Бога, у ствари, како је то давно приметио Аристотел, ипак политичко биће, да је дегенерација система вредности највећи домет, да је шпекулација најефикаснији начин привређивања, да је сејање смутњи и раздора једини облик међуљудског разумевања које су мали људи довели до најсавршенијег неразумевања! О чему се заправо ради? Слобода је дакле, императив и предуслов за љубав, а без љубави нема помицања у светлију будућност, нити емотивног разумевања за стварност, која нимало није ружичаста, али није толико ни суморна.

Мали људи су виртуози у лукавству и лицемерности. Лукавост малих људи је узрок касније препредености, а препреденост оставља најнеморалнију последицу која је препознатљива у тоталној неискрености.

 Наглашена склоност зависти ка, љубомори, пакости и полтронству одаје општу карактерну особину малих људи који живе у свету сопствених самообмана, а то није ништа друго до најобичније експонирање одсуства самореализације личности и спознаја о сопственом идентитету.

Врхунска дволичност највише долази до изражаја у најпокваренијем лукавству, које је темељ сваке касније преваре и деструкције!
Ова негативна морално-психолошка особина постаје монструозно опасна ако се легализује законима. Е, ту су много позванији политичари да законски спрече малоумнике који мисле да свет постоји ради њих.

 Мали људи патолошки мрзе национални препород. Мрзе зато што имају акумулирану грижу савести због њиховог рада у корист штете целог народа и што су дубоко свесни колика их казна чека од њихових савести после неминовне катарзе! Национални препород је више него потребан да би се за свагда прекинуло са заблудама, у које смо и сами врло често упадали. Упадали смо по најпре, јер нам је дуга на небу наводно прекинула пут напретка, од чијег спектра предивних боја нисмо видели излаз из кризе. Дуга нам је, ето, по тим несрећницима, пресекла пут спаса и спасења!? Каква хипокризија и какав цинизам. 

Мимикрију малих људи најбоље препознајемо у фанатичној оданости заблуди коју персонификују тирани калибра: Хитлера, Броза, Стаљина, или најновијих светских тоталитараца Буша, Блера, Ширака,Солане, Карле дел Понте, да би после ти исти мали људи, а у ствари велики тирани, били најгласнији критичари својих ранијих заблуда којима су сами хрлили у сусрет.

Најсмешнија је мимикрија малих људи у њиховој изненадној сервилности која је, уједно, и најопаснија, јер мимикрија сервилности је само средство најлицемернијег лукавства код малих људи. Зато су мали људи велики противници категоричког императива у расуђивању. Уместо категоричног императива у расуђивању, мали људи расуђују инстиктом своје субјективности, а то је минско поље за сваку душу! То су касетне бомбе у парковима за играње деце, то су најмонструозније „играчке“, које уранијумским отровом убијају фетусе у утробама мајки. Десило се то на просторима Републике Српске и наше матице Републике Србије. Нажалост, ти мали људи имали су велику моћ. Имали су силу у усијаним главама, при чему су им центрипеталне силе извлачиле последње мождане челије нормалног расуђивања, а затим су те празне главе усмеравале према оним најгорим циљевима стравичне одмазде за оне који су слабији, нејаки...

Одсуство нереализоване личности, свакога ће одвести у тиху, патолошку мржњу према свакоме ко је паметнији, способнији, образованији. А, како једно зло никад не долази само, тако се у његовом случају зло умножило у неколико копија у свим сферама живљења и мишљења. Примери за овакву тврдњу су ту око нас. Они су видљиви, опипљиви, препознатљиви...

Тај раскорак између  стварности и жеља мора се одразити на душу оних којима је мржња универзални модел опстанка. Али, тако није могуће, јер ће се то као бумеранг вратити управо онима који би хтели да нас униште и разапну на крст патње и несреће. Нажалост, наши непријатељи не извлаче никакве поуке, јер они заправо упадају у још веће невоље и у живо блато из којег нема спаса. Заправо, кад год им било што не одговара, они окривљују цео свет због своје несавршености и за све своје неуспехе увек кривца налазе у другима. Ко су ти други, није тешко погодити...

        Ovih dana objavljeni su rezultati istraživanja pod nazivom "Antiksenofobija – kampanja bazirana na pravima, podršci pomirenju i promovisanju reintegracije povratničke manjine", koje su proveli Centar za promociju civilnog društva i nevladina organizacija KJODO. Osnov ovog istraživanja bio je poseban Izvještaj ombudsmena Federacije BiH o proporcionalnoj zastupljenosti konstitutivnih naroda u organima vlasti u Federaciji u prošloj godini, te izvještaj Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske.

 Ombudsmeni Federacije sačinili su izvještaj na osnovu žalbi građana, koje se odnose na povrede njihovih prava utvrđenih odredbama amandmana na federalni ustav, odnosno na nesrazmjernu zastupljenost u organima državne službe. Ustvari, radi se prije svega o ugroženim pravima povratnika, tačnije srpskog naroda.

 U ranijim godišnjim izvještajima ombudsmena ukazivano je na opstrukcije povratka i kršenje zakona, što je za posljedicu imalo da se veliki broj izbjeglica nije vratio u prijeratne domove. To su, na primjer, bile prijetnje, uznemiravanja, skrnavljenje vjerskih objekata, rušenje grobalja, devastiranje stanova, paljenje privatnih kuća, izmjene dugogodišnjih naziva ulica i gradova, izmjene naziva nekih gradova, izgradnja velikog broja novih vjerskih objekata, postavljanje vjerskih simbola u sredinama koje su nakon rata promijenile nacionalni sastav stanovništva. Svjesno i planski su formirana tri razdvojena nacionalna i vjerska ambijenta i u detaljima se veoma brzo i lako prepoznaje dominacija jednog (bošnjačkog) naroda i poruka drugima da u toj sredini nema tolerancije i suživota, odnosno da nema mjesta za druge i drugačije. Kad povratnici vide takva upozorenja u svojoj sredini, nije ni čudo da se ogromna večina odlučuje na prodaju svoje imovine. Prodaju? Prodaje se sva nepokretna imovina u bescjenje.

 Ovakvo stanje u suštini šalje poruke etničke i vjerske diskriminacije, koja se manifestuje, prije svega, u pravu pristupa javnim funkcijama ili na pravu na zapošljavanje u državnim organima ili u javnim preduzećima. Slična je situacija i u drugim sferama života kao što su obrazovanje djece kroz pravo na vlastitu kulturu, jezik, religiju, zdravstveno i penzijsko osiguranje, socijalnu zaštitu, sfera privatizacije koja takođe ima karakter nacionalne privatizacije.

 Ombudsmeni su u svim tim svojim izvještajima ukazivali i upozoravali organe Federacije BiH na to da je povratak izbjeglica i raseljenih osoba ustvari uslov svih uslova mira i napretka, da je to ustvari ključno političko i socijalno pitanje za budućnost Bosne i Hercegovine. Međutim, sve ovo vrijeme, oni koji su obavljali vlast, posebno izvršnu, nisu bili spremni prihvatiti činjenicu da je različitost izvor bogatstva, ne samo u kulturološkom ili socijalnom, nego i ekonomskom statusu. Zbog toga je ovo istraživanje bilo pokušaj da se odgovori na pitanje u kojoj mjeri je danas poštivanje odnosno nepoštivanje ljudskih prava pripadnika konstitutivnih naroda uticalo da se odnosi, a s tim u vezi i problemi većine u odnosu na brojčano manje konstitutivne narode u Federaciji BiH dodatno prodube ili da se poprave, posebno u sferi izvršne vlasti u kojoj je implementacija unaprijed citiranih propisa najznačajnija s aspekta ostvarivanja zaštite ljudskih prava. Kako kraj rata odmiče, kako se godine protekle nakon kraja rata redaju jedna za drugom, umjesto da se poprave, ti loši odnosi većine prema brojčano manjim konstitutivnim narodima su se produbili, dakle iako je od rata prošlo skoro 13 godina.

 Za analizu katastrofalnog stanja i nepodnošljivog položaja Srba u Federaciji BiH pokazuju analize koje su rađene samo u 20 opština u Federaciji BiH, deset kantona i federalne i kantonalne zavode za zapošljavanje. Popis stanovništva nije poznavao kantone, u to vrijeme ih nije bilo, tako da su istraživanja se morala raditi na bazi opština.

 Najkarakterističniji i najdrastičniji je Kanton Sarajevo, u prvom redu zbog toga što je Sarajevo glavni grad i što bi Sarajevo kao grad i sarajevske opštine ustvari trebali da budu najmultietničniji, kao što su bili ranije. A, to nisu i nikada više neće ni biti!

 Evo nekih pokazatelja samo za Stari Grad. U Starom Gradu je prije rata bilo 76 posto Bošnjaka, a danas procentualno u opštini radi 95,4 posto Bošnjaka. Prije rata je u Starom Gradu bilo 10,15 posto Srba, dakle proporcionalno bi sad trebalo da u opštini bude zaposlen taj procent, međutim, sad ih je 2,9 posto. Hrvata je prije bilo 2,2 posto, a sada ih je 1,6 posto. Prije rata je bio veliki procent Jugoslovena (svi pokazatelji govore da se u to vrijeme najveći broj Srba izjašnjavao nacionalno kao Jugosloveni – npa.) i veliki procent ostalih (3,2 posto), a sad na ostale pripada negdje oko 0,2 posto. U 17 škola u opštini Stari Grad, u školske i nadzorne odbore imenovano je 58 članova, a samo četiri nisu pripadnici bošnjačke nacionalnosti.

 U opštini Centar je prije rata bilo 50 posto Muslimana (kako su se tada zvali), sada ih je takođe 50 posto, dakle sada Bošnjaka, a ostalih je 18,3 posto i 19,74 posto neizjašnjenih. Međutim, i u opštini Centar i u opštini Stari grad se ljudi izjašnjavaju i kao Bošnjaci i kao Muslimani i kao Muslimani-Bošnjaci i na taj način se neki od njih broje među ostale, jer se među ostale broje svi oni koji nisu isključivo Bošnjaci. Naravno da jeste ljudsko pravo da se svako izjašnjava kako želi, međutim, kod zapošljavanja, to ljudsko pravo jednih ne može biti na uštrb ljudskih prava drugih. Prema tome, ljudi se mogu izjašnjavati kako hoće, ali se mora voditi računa i o pripadnostima drugih naroda. U opštini Centar je prije rata – 1991. godine – bilo 20 posto Srba, a sada ih ima samo 4,7 posto. Hrvata je bilo 6,8 posto, sada ih je otprilike isto toliko – oko šest posto. U opštini Centar, u 20 škola i tri javne ustanove za kulturu, u upravne i nadzorne odbore imenovana su 93 člana, od kojih samo 16 nisu Bošnjaci.

 U opštini Novo Sarajevo, Muslimana je bilo 35,6 posto, Srba je bilo 34 posto, Hrvata je bilo 9,0 posto, a Jugoslovena je bilo 15 posto, međutim, istraživači nisu mogli dobiti podatke o nacionalnom sastavu opštine, zbog toga što je načelnik opštine dao odgovor da se ne vodi evidencija uposlenih po nacionalnoj pripadnosti. Dakle, tu sad imamo 86,7 posto Bošnjaka. Ali, nažalost, ovi podaci nisu dati direktno iz opštine, nego su istraživači pokušali na neki način praviti kompromise – prema imenima. Naravno, to je vrlo opasno, postotak može biti veći ili manji. Jer, kad načelnik nije htio dati te podatke, istraživači su bili primorani da nekako do tog podatka dođu i na taj način su došli do tih 86,7 posto Bošnjaka.

 U opštini Novi Grad, Muslimana je 1991. godine bilo 50,8 posto, a sada ih ima 86,7 posto. Srba je bilo 27 posto, a sada ih ima 3,4 posto. Hrvata je bilo 6,5 posto, a sada ih ima 3,8 posto. U 20 škola, u 13 školskih i sedam nadzornih odbora je imenovano 87 članova, a samo devet od njih nisu pripadnici bošnjačke nacionalnosti.

 U opštini Ilidža je prema popisu iz 1991. godine bilo 43 posto Bošnjaka, a sada ih ima 87,8 posto. Bilo je 36,8 posto Srba, a sada ih je samo 4,7 posto. Bilo je 10 posto Hrvata, a sada ih je šest posto.

 Slična situacija je i u opštini Vogošća i u opštini Ilijaš.

 U Hadžićima je prema popisu iz 1991. godine bilo je 63 posto Bošnjaka i 26 posto Srba, a sada je 98,8 posto Bošnjaka, a samo 1,20 posto ostalih. Prema tome, opština Hadžići je praktično etnički očišćena. Međutim, situacija nije bolja ni u ostalim kantonima, ni u ostalim gradovima.

 Kao ilustraciju može poslužiti opština Stolac. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, bilo je 43,3 posto Muslimana, 20,9 posto Srba i 33,12 posto Hrvata. Sada je procentualno 78 posto Hrvata, 20 posto Bošnjaka i samo 2,0 posto Srba.

 U gradu Mostaru je 1991. godine bilo 34,6 posto Muslimana, a sada je Bošnjaka 42 posto. Bilo je 33 posto Hrvata, a sada ih je 54 posto. Srba je bilo 18 posto, a sada ih je samo 2,2 posto.

 U 25 školskih ustanova na području Kantona Sarajevo, u 15 upravnih odbora su isključivo Bošnjaci. Radi se, na primjer, o Ekonomskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Filozofskom fakultetu, Pravnom fakultetu, Poljoprivrednom fakultetu, Stomatološkom fakultetu, Prirodno-matematskom fakultetu, Veterinarskom fakultetu i Mašinskom fakultetu. U ostalih 10 upravnih odbora imenovan je samo po jedan član nebošnjačke nacionalnosti.

- SRPSKOM NARODU U REPUBLICI SRPSKOJ I BIH –
- POLITIČKIM STRANKAMA U REPUBLICI SRPSKOJ 

- POLITIČKIM LIDERIMA IZ REDA SRPSKOG NARODA 

- ZAKONODAVNIM I IZVRŠNIM INSTITUCIJAMA REPUBLIKE SRPSKE 

- FUNKCIONERIMA IZ REDA SRPSKOG NARODA U ZAJEDNIČKIM    INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE

- AKADEMIJI NAUKA I UMJETNOSTI REPUBLIKE SRPSKE 

- SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI 

- NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA I UDRUŽENJIMA IZ REPUBLIKE SRPSKE

- MEDIJIMA 

Nakon sramne presude Haškog tribunala ratnom muslimanskom komandantu u Srebrenici Naseru Oriću, koji je već više od godinu dana na konačnoj slobodi u Tuzli i kojeg bošnjački narod slavi kao nacionalnog heroja – ovim OTVORENIM PISMOM želim da podsjetim na sljedeće činjenice:

Karla del Ponte - cilj joj je bio da optužuje samo Srbe...

- Sasvim opravdano, sramotna presuda Haškog tribunala Naseru Oriću, u Republici Srpskoj je kod srpskog naroda izazvala nevjericu i ogromno ogorčenje. U osudi ponižavajuće kazne koju je Haški tribunal presudio Naseru Oriću – digla se ‘’kuka i motika’’, moramo reči s punim pravom i na taj način iskazala svoju razočaranost u ‘’pravdu’’ koju izriče Haški tribunal.

- Cijelo ovo vrijeme, prethodna vlast u Republici Srpskoj skoro i da nije ništa učinila da pomogne našoj organizaciji, da se taj cilj i ostvari! Naprotiv, bolje je reči da nam je ta vlast na svakom koraku pravila samo opstrukcije i stalno nam je poturala ‘’klipove pod točkove’’ u ogromnom poslu i zadacima koje je Savez logoraša samoincijativno i uz ogromni entuzijazam na volonterskoj osnovi i realizovao.

- Pojedini političari, analitičari i ko zna sve ne – naprosto se utrkuju da osude sramnu presudu Naseru Oriću i to nije sporno. Ali, je krajnje licemjerno i cinično zašto se ti ljudi ne prepoznaju u sopstvenom ogledalu i zašto se ne zapitaju šta su oni lično učinili da ovakva presuda ne bude?! Nije moralno da bilo šta sad kažu, jer svi oni znaju, a mi ćemo ih podsjetiti na to – šta su zapravo oni učinili da nam pomognu u prikupljanju dokaza o počinjenim ratnim zločinima nad srpskim narodom na području Srebrenice, Skelana, Bratunca, pa i u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ništa! A, kad je u pitanju stradanje Srba u Podrinju, odnosno Srebrenici i Bratuncu – zajedno sa Boračkom organizacijom Srebrenice i Bratunca i Udruženjem porodica poginulih boraca i civila, takodje Srebrenice i Bratunca sami smo bili ostavljeni da prikupljamo dokumentaciju, izjave, pa i svjedoke i niz drugih stvari i niko nam nije u tom mukotrpnom poslu nije htio pomoći. Sramno!

- Nikada nijedna prethodna Vlada Republike Srpske, niti Narodna skupština Republike Srpske – nisu imali tačku dnevnog reda: stradanje Srba u prethodnom ratu, naravno i stradanje i drugih naroda. Naprotiv, kada je potpredsjednik Saveza logoraša Republike Srpske Slavko Jovičić imao priliku da govori u Narodnoj skupštini Republike Srpske o zaštiti interesa srpskog naroda i o očuvanju institucija Republike Srpske , od tadašnjeg predsjednika Narodne skupštine Republike Srpske Dušana Stojičića – doživio je najveću osudu i bio je sramno oklevetan za ‘’zloupotrebu skupštinske govornice’’?!

- Kao šlagvort srpske nesreće i nemoći moramo pomenuti i neke medije, nažalost. Najeklatantniji je primjer RT RS, koja zbog ‘’straha’’ i ko zna sve čega, nikada nije dovoljno posvetila pažnje stradanju srpskog naroda, naravno da kao Javni TV sersvis gradjana trebaju istu pažnju posvetiti stradanju i Bošnjaka i Hrvata i svih drugih naroda.        

Televizija beha

- Dok recimo, takodje Javni RTV servis koji se zove BH RTV ima sasvim drukčiju uredjivačku politiku. Nema prostora da navodimo sve emisije, priloge, reportaže, ali ćemo samo pomenuti (NE)POŠTENO GOVOREČI, emisiju koja vrvi od bošnjačke i ‘’bosansko-hercegovačke istine’’. O još jednom Javnom RTV servisu Federacije BiH – iluzorno je i govoriti. O drugim elektronskim i printanim medijima iz Sarajeva, e to je posebna priča, opet naravno usmjerena na štetu Srba. Šta oni rade? Sve ono što je trebala raditi i RTV RS, ali nažalost tako nikada nije bilo. Ovdje moramo istači izvanrednu saradnju naše organizacije sa svim novinarima, ali moramo i osuditi uredjivačku politiku RTV RS, čije postojanje finansiraju gradjani, a u najvećem dijelu srpski narod u Republici Srpskoj. O nekim privatnim medijima nemamo pravo da govorimo, ali imamo pravo da im zamjerimo zbog neobjektivnog i selektivnog informisanja javnosti, valjda zbog toga da se ne zamjere prvo, medjunarodnoj zajednici, pa onda i odredjenim ‘’multietničkim’’ krugovima u BiH. Ništa nikada nismo tražili za sebe, osim samo načina da se dokaže istina, koja je jedini preduslov svih drugih aktivnosti, formi i reformi, ekonomskog napretka i ono najvažnije – stvaranje uslova za ostvarivanje trajnog mira za sve narode na ovim prostorima, za šta se Savez logoraša RS od svog osnivanja uvijek zalagao i zalagaće.

- Kamo sreće da svako veće imamo emisije obrazovnog, zabavnog i edukativnog karaktera (Qool time), ali kao ćemo našu mladost vaspitavati na lažima, koje nam serviraju antisrpski lobiji i oni koji su protiv svega što nosi atribut srpsko i srpski. Moramo li i možemo li sve zaboraviti i prihvatiti kolektivnu amneziju i prihvatiti laž da su za sve nedaće i nesreće krivi samo Srbi i, onda sa takvim ogromnim teretom ići veseli i bezbrižni u Evropu, ako do kraja ne razjasnimo šta nam se to desilo u ratnoj kataklizmi i pogromu. Ne možemo!
              
- Savez logoraša Republike Srpske je jedina autentična NVO, koji je interese srpskog naroda i Republike Srpske stavio čak i ispred interesa svog članstva. Nikada niko nije javno pohvalio Savez logoraša Republike Srpske za sve ono što smo do sada uradili, već naprotiv - mnogi političari su nas pominjali samo u negativnom kontekstu, kako smo mi, eto eksponenti odredjenih političkih opcija ili nekih političkih lidera, što naravno nikada nije bila istina. Istina je da smo bili najveći, a u večini slučajeva i jedini kritičari svega onoga što ne valja i što je negativno, a toga i danas ima i previše u Republici Srpskoj.

Uvijek smo na prvo mjesto stavljali porodice poginulih boraca i civila iz srpskog naroda i to s pravom, jer su najbolji sinovi iz srpskog naroda danas, nažalost pod zemljom, u znanim i još uvijek u neznanim grobnicama. Zatim smo javno odavali priznanje Boračkoj organizaciji Republike Srpske, jer su upravo borci najzaslužniji za stvaranje Republike Srpske. A, ko je nas bilo gdje pominjao? Niko i skoro nigdje, osim nas samih koji smo stali u odbranu srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa i uvijek smo naglašavali da oni nikada neće biti usmjereni protiv bilo kojeg drugog naroda..        

   Orić Naser

- Znali smo da će se presudom Naseru Oriću, po ne znamo koji put, ponovo biti ubijeno preko 3.000 Srba sa područja Srebrenice i Bratunca i to u miru, i zato smo još prije godinu dana prekinuli svaku saradnju sa Haškim tribunalom, za koji smo znali da nikada i nije osnovan da se postigne pravda za sve žrtve, bez obzira na nacionalnu pripadnost, već da je taj sud i formiran da se putem njega izvrši potpuna satanizacija srpskog naroda i da se samo sudi Srbima. Dakle, i u ovom, kao i brojnim drugim slučajevima uvijek smo prvi reagovali i to na uzroke takvog stanja, a ne na posljedice, koje niko ne može više promijeniti.

- Savez logoraša Republike Srpske je uvijek bio inicijator i na čelu mnogobrojnih akcija, ali to sebi nikada nismo pripisivali kao neku zaslugu. Ali, zbog istine moramo reči da smo sami sebi izlobirali da budemo jedina srpska delegacija u američkom Kongresu; da budemo i u Haškom tribunalu; da budemo i u Memorijalnom parku holokausta i genocida u Njujorku; da razgovaramo sa brojnim zvaničnicima iz medjunarodne zajednice i da ih uponajemo i sa istinom o stradanju našeg naroda; da budemo svugdje tamo gdje je naš narod stradao, a i danas još uvijek, nažalost strada od raznih pritisaka, ucjena, ponižavanja, vrijedjanja itd.

- Zato, pogledajmo istini u oči i presaberimo se i analizirajmo šta je bilo dobro, a malo je toga bilo. Analizirajmo i pojedinačni i kolektivni doprinos u svemu ovome. Ne zavaravajmo se time što ćemo nekom izjavom nešto osuditi ili pohvaliti. Postavimo svako od nas sebi konkretno pitanje: šta smo to lično učinili da nam se sve ovo ne dešava.? Zar, na bezbroj mjesta stradanja Srba nisu bile tužne slike, jer nas je na tim mjestima bilo desetak, stotinjak, ne pamtim kada i hiljada ili više, kao da se sva ova nesreća nije nama desila.

- Kod drugih naroda, Bošnjaka i Hrvata – to nije slučaj. Oni to rade pametnije, organizovanije, jedinstvenije i zato presuda Naseru Oriću ne treba biti nikakvo iznenadjenje, bez obzira što je to najveća sramota za medjunarodnu zajednicu, a pogotovo za pravo i pravdu.

- Ovim OTVORENIM PISMOM ponovo upozoravamo da naše nedaće neće prestati haškom farsom ‘’Naser Orić’’, već da nam tek predstoji mnogo više problema koji će pasti samo i opet - na srpski narod.

- Zato, pozivamo cijeli srpski narod i sve navedene faktore na početku pisma na MOBILIZACIJU svih snaga i potencijala našeg naroda na jedinstvo u očuvanju Republike Srpske, a samim time i na opstanak i ostanak srpskog naroda na ovim prostorima. Naš poziv ne znači i da pozivamo naš narod na homogenizaciju, koja bi bila usmjerena protiv bilo kojeg drugog konstitutivnog naroda ili bilo kojeg pojedinca u BiH. Nikada nismo osporavali istinu bošnjačkog i hrvatskog naroda, mada se u večini slučajeva nije radilo o istini, već o lažima koje su bile usmjerene samo protiv srpskog naroda, kako da nam se zada i onaj posljenji udarac i da nam se nametne kolektivna odgovornost za sva zla i sve neuspjehe BiH. U svemu tome, naravno nikada nisu zaostajali ni odredjeni lobistički krugovi iz jednog dijela medjunarodne zajednice, koji su doprinijeli potpuno prepariranoj slici o svemu što nam se desilo, pa što se i sad dešava u BiH.

- Gdje su sad razni tzv. borci za ljudska prava i razne asocijacije koje bogato sponzorišu i finansiraju stranci. Naravno da šute, jer i ne pomišljaju da kažu istinu, jer ta istina ne odgovara njihovim sponzorima i mentorima. A svi smo bili svjedoci kako u talasima imaju uvijek da nešto kažu kad je u pitanju osuda Srbi i uvijek su se utrkivali da Srbe proglase kao jedine krivce za sve i svašta. Njihovom licemjersvu, lažima, cinizmu, hipokriziji – nema kraja, nažalost.

- Na kraju, imamo li pravo da našu budućnost sami sebi uskratimo? Imamo li pravo da se više pred bilo kime saginjemo i da savijamo kičmu? Imamo li pravo da zaboravimo našu slavnu, istina skoro uvijek tragičnu prošlost i istoriju, koju su nam u večini slučajeva drugi programirali? Imamo li pravo da zaboravimo sve srpske žrtve iz prethodnih decenija, pa i vijekova? Imamo li pravo da svu ovu našu nesreću nijemo posmatramo? Imamo li pravo da protiv interesa našeg naroda prihvatimo naše kolektivno nestajanje? Imamo li pravo? Imamo i pravo i obavezu prema našim budućim pokoljenjima da im gradimo srećniju budućnost, koja se neće zasnivati na lažima, poniženjima i svakojakom vrijedjanu srpskog naroda. Imamo pravo i obavezu da se borimo za ISTINU, jer samo tako možemo opstati i ostati na vjetrometini koja se zove – Balkan.

- Sa indignacijom odbijamo svaku eventualnu i pomisao da smo opet ovo napisali kao bilo čiji eksponenti, a sigurnoi smo da će biti i takvih koji će nas osuditi po samo njihovom oprobanom receptu. Želimo jasno da naglasimo da ‘’PISMO’’ nije u funkciji predizbornje kampanje, odnosno da nije usmjereno na to da promoviše bilo koju političku opciju, odnosno da samim time onoj drugoj nanese bilo kakvu političku štetu. Narod će to uraditi, a ne mi!

S poštovanjem,
Slavko Jovičić Slavuj

2006. godina

NAPOMENA: OVO OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU U REPUBLICI SRPSKOJ SAM NAPISAO KADA SAM JOŠ BIO POTPREDSJEDNIK SAVEZA LOGORAŠA REPUBLIKE SRPSKE