Из трагичне српске прошлости - 5. октобар 1812. године ... Заборављене српске јунакиње које није могуће Заборављене српске јунакиње које није могуће наћи у неком другом народу у историји!
Autor sjovicicslavuj | 14 Oktobar, 2019 | read_nums (115)ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Памтимо ли било шта друго?
Знамо ли за многе несреће нашег рода
из наше, у многим периодима
трагичне прошлости.
Али, није се тог датума десио само преврат прије 19. година.
Два иста датума, али дијаметрално различита ... Овај из новије историје је датум рушитељског преврата и незапамћене пљачке Београда и, такође, онај 5. октобар прије више од два вијека - датум незапамћеног историјског подвига и спаса срског поноса - СРПКИЊА хероина, незапамћен у историји људског рода.
Дакле, /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.
Дакле, /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.
Многи не знају да се на данашњи дан 1812. године у селу Скела код Обреновца догодила трагедија, када је око 50 српских дјевојака бјежећи пред Турцима одлучило да скоком у Саву заједнички оду у смрт.
Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.
Велика офанзива на Србију почела је неколико година касније, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду.
На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака заувијек ће остати упамћен у српској историји.
Око 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их силују, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке.
Све су се удавиле, али су се сачувале од турског злостављања.
Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.


Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску трагедију, наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено.
Заборавили смо и сами себе, нажалост.
Заборавили смо и сами себе, нажалост.
На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.
И на крају поновно подсјећање о самом догађају.
Зашто баш на крају?
Једноставно што се крај најдуже памти.

5. октобра 1812. године, прије више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су
у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле,
али су сачувале свој образ и достојанство!
у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле,
али су сачувале свој образ и достојанство!
Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама
да Србин зна и за нешто скупље од главе!
Зна, али слабо памти.
Амнезија постаје укорјењена српска болест.
Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа!
и оздрављење српског народа!




