Slavko Jovičić -

Владислав Петковић Дис - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2019 | read_nums (69)
    Владислав Петковић Дис
    трагично страдао 30. маја 1917, код Крфа.

    Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно је утврдио тачан дан, вријеме и околности под којима је пјесник Владислав Петковић Дис скончао у Јонском мору.
    Владислав Петковић Дис у Марсељу, прољећа 1916. 
    и Рудолф Сингуле, капетан аустроугарске подморнице 

    Пјесник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, послије напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука. 

    До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац из Научног одјељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав вијек провлачили кроз литературу и енциклопедије.

    Ове чињенице мијењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и мјесту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала њемачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног пјесника.

    Дрманац наводи да је најврједнији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у њемачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио. 

    Владислав Петковић (рођен 1880, Заблаће код Чачка) као ратни извјештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспио на Крф. Убрзо је са групом српских избјеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у посљедњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”

    Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забиљеженом сјећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овјере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспјели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, гдје су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.

    На француски пароброд укрцали су се 29. маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са дјецом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло сљедеће јутро, игуман је кроз округли прозор примијетио да је из воде изронио „њемачки сумарен, као каква морска неман”.

    То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са двије торпедне цијеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.

    Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.

    Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.

    Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на вријеме скочио у море са брода који је потонуо за само осам минута, а послије неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на мјесто трагедије.

    Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао бјеличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је посљедњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са дјецом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тијело, у одијелу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.

    Дисова пјесма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:

    Гледећи дуго тај маглени вео,
    камо се дани моји разасуше, 
    шири се покров велик, простран, бео,
    под којим леже утопљене душе”.

    Ни енциклопедије нису сигурне

    У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог свјетског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском. 

    Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вијест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30.  маја. Да се вијест брзо проширила међу српским избјеглицама на Крфу свједочи и пјесма „Дису” коју је спјевао Стеван Бешевић већ 31.  маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. јуна као вријеме Дисове погибије навести зору 29. маја чиме ће се направити забуна која никада није ријешена. 

    У трећем дијелу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године. 

    Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару, а то је нетачно.

    Дакле, тачан датум погибије славног српског пјесника Владислава Петковића ДИС-а је 30. мај 1917. године.

    Можда спава

    Заборавио сам јутрос песму једну ја.
    Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
    Да је чујем узалуд сам данас кушао,
    Као да је песма била срећа моја сва.
    Заборавио сам јутрос песму једну ја.

    У сну своме нисам знао за буђења моћ,
    И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
    Да у дану губе звезде беле одоре;
    Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
    У сну своме нисам знао за буђења моћ.

    Ја сад једва могу знати да имадох сан.
    И у њему очи неке, небо нечије,
    Неко лице не знам какво,можда дечије,
    Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
    Ја сад једва могу знати да имадох сан.

    Не сећам се ничег више, ни очију тих:
    Као да је сан ми цео био од пене,
    Ил' те очи да су моја душа ван мене;
    Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
    Не сећам се ничег више, ни очију тих.

    Али слутим, а слутити још једино знам.
    Ја сад слутим за те очи да су баш оне
    Што ме чудно по животу воде и гоне:
    У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
    Али слутим, а слутити још једино знам.

    Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
    И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
    Њене очи, њено лице, њено пролеће
    У сну видим, али не знам што не видим сад.
    Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

    Њену главу с круном косе и у коси цвет,
    И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
    Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
    Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
    Њену главу с круном косе и у коси цвет.

    Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
    Не знам место на ком живи или почива;
    Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
    Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
    Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

    Можда спава са очима изван сваког зла,
    Изван ствари, илузија, изван живота,
    И с њом спава, невиђена, њена лепота;
    Можда живи и доћи ће после овог сна.
    Можда спава са очима изван сваког зла.

    ---------------------------------

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva