Slavko Jovičić -

Зашто и даље стојимо на раскрсници и чекамо да нам наказна Европа покаже пут?

Autor sjovicicslavuj | 20 Jun, 2018 | read_nums (115)

     
     Пише: Славко Јовичић Славуј
     
    Јесмо ли још увијек оно што смо некад били 
    или се временом прилагођавамо наказној Европи 
    и тако срљамо у провалију из које нема повратка. 

     
    Да ли смо било шта научили из непролазних дјела владике Николаја Велимировића, гдје српски и други православни народи који живе на Балкану представљају неку врсту јединог преосталог бастиона хришћанске вјере између духовно пропалог - "трулог" и крајње секуларизованог Запада и још увијек тек полуосвјешћеног Истока.

    Додуше, Исток се буди и ту, наравно, треба одати признање Владимиру Путину који је успио да пропали СССР из времена "гробара" Михајила Горбачова и ништа мање пропалу Русију из доба владавине стално пијаног и помахниталог Бориса Јелцина, подигне са кољена и да руском народу врати достојанство, а тиме и да врати православље на заслуженио религијско мјесто које припада православној Русији.

    У своје вријеме овако је говорио владика Николај Велимировић: “Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Православни Балкан иако географски стоји између Истока и Запада, управо стоји изнад Истока и Запада". 
    На тај начин владика Николај утјеловљује идеју „Небеске Србије“ и њеног колективног назначења, Божијег посланства српског народа који, како каже владика Николај, има апостолски задатак, и треба да “приволи Исток крштењу а Запад покајању”.

    Са оваквим размишљањем владике Велимировића у потпуности се слагао његов ученик, један од највећих теолога Српске православне цркве, Јустин Поповић, који је неријетко указивао на погубности које носе европске тзв. културне вриједности: “Коме ћемо ићи: европском човеку или православном, светосавском Богочовеку? Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца...“

    На овакав начин настављена је традиција националног и пансловенског мита о месијанском предодређењу словенских народа које се наставља до данашњих дана. Када се оваквој сложеној констелацији, вјерских и националних осјећања придода и компонента снажног завјереничког дискурса, који долази из миљеа радикалних политичких опција, онда добијамо слику савремене - пропале националне свијести једног дијела српског народа.

    Да су Срби кренули странпутицом најбоље се види код злоупотреба вјерских и националних вриједности и погубних посљедица које су оставили ратни сукоби. Колико је још времена потребно да би као народ дошли до закључка да хтјели ми то или не - представљамо неизоставни дио европске посрнуле цивилизације.

    Неспорно је да кроз цијелу историју српски народ проживио своју голготу, и да је у одређеном смислу још увијек доживљава и преживљава, али остаје питање - можемо ли и даље овакви какви смо опстати на балканској вјетрометини, разједињени и подијељени у свим сферама живота.

    Наш вјерски и културни идентитет представља богатство за Европску културу, али може ли се ово духовно и национално благо уистину открити другим европским народима. Тешко. Јер, Европа срља у многа зла и пошасти и у фази је незаустављивог пада у понор сопствених заблуда и имагинација. Скоро, па је неподношљива европска атмосфера ксенофобије и националног елитизма.

    Свака европска држава идеализује сопствену величину и преувеличава своју геополитичку улогу и тако наставља да живи у идеологији архаичног мита. Наравно да то ниједан европски народ никада неће признати и терет европског посрнућа никад нико неће прихватити на своја леђа.

    Српска јединственост може да буде афирмативна једино у оквиру различитости која се налази у оквирима историјске цивилизације. Наша духовна и културна богатства могу обогатити друге народе једино ако смо спремни да и даље истрајавамо на нашем светосавском путу.

    Другог исправног пута ми немамо.
     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva