Autor sjovicicslavuj |
28 Januar, 2017 |
read_nums (423)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Срђан
Алексић је постао синоним "јунаштва"
за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне
који не знају ништа о том догађају.
Прави
се тако легенда о случају који није ни
близу приповједача о јунаштву. И ко
фабрикује такве истине? Па управо они
који ни географски не знају гдје је
Требиње, а поготово немају појма о рату
у Босни и Херцеговини.
Никада
нико од таквих неће ни поменути муслиманско
злочиначко стријељање двоје младих
људи који су само хтјели да из муслиманског
Сарајева пређу на српску страну.
Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат'". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије РБиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије РБиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.
Војска
РС их је касније мртве извукла и покопала
скупа.
Касније је Адмирин отац ексхумирао
Адмиру и покопао је гдје је мислио да
треба, на муслиманско гробље.
Годинама су муслимански медији
ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација
и вјера убијени од стране Војске Републике
Срепске.
Потенцирање неодређености је дугог вијека у БиХ, али су лажи кратког даха. Тако то траје више од 25. година,
откако је БиХ постала каква таква држава. Од референдума наовамо,
провлаче се теорије које је OHR провјерио, али их никада није и документовао. Нема печата.
Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а
"обични мали човјек" се надвирује и пита "А гдје је ту печат!?".
И
ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском
Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. Њих
двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели
су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина
њихове смрти (умрли док су лежали једно преко другог) те је њихова смрт,
доведена у везу са терористима из јединице "Шеве" Службе државне
безбједности тзв. РБиХ.
Бошко
и Адмира покушали су, на једном од прелаза гдје су се договарале
илегалне размјене и преласци у и из муслиманског Сарајева - Врбања
мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска
Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским
хицима.
Након
завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија
посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада
Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић
убили припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве" Неџад Херенда и
Драган Шошић пуцајући, како је Гараплија свједочио, са зграде "Стелеxа".
/Напомена
аутора текста – Ради се о згради тадашње
познате сарајевске студентске
"кафе-дискотеке”/.
Иако
се Херенда и Шошић доводе у везу са, поред овог, са још два ратна
злочина они никада нису процесуирани од стране тужилашта у БиХ, заправо
против њих никада тужилаштво није подигло оптужницу. Херенда се теретио
за три ратна злочина у којима је учесствовао - убиство Бркића и
Исмићеве, злочин у Великом парку кад је стријаељано осам припадника
тадашње регуларне Југословенске армије и атентат на породицу првог
командната Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.
Терориста Херенда живи у Гронингену. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!
Такођер,
Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства али до
данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног"
тужилаштва у БиХ већ је, парадоксално, запоселн као шеф обезбјеђења
Централне банке БиХ што довољно говори како се систем, у случају Херенде
и Шошића добро побринуо за своје убице.
А
о покојној Адмири и покојном Бошку ни
ријечи. То је та Босна и Херцеговина.
This entry was posted on 28 Januar, 2017 15:04
and file under
GENERALNA .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Trekbekovi from your own site.
Туга превелика била би и да је ово само један случај. Има их много, али немоћни да било шта учинимо, остаје нам само туга и бол гледајући слике једне прекинуте младости. И незаборав.
Autor nezaboravi 28 Januar 2017, 15:49