За сјећање...
Autor sjovicicslavuj | 12 Januar, 2014 | read_nums (304)ДА
СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
За
сјећање и за памћење...
11.
јануара 2001. године умро је
српски
књижевник и пјесник
БРАНКО
В. РАДИЧЕВИЋ
ЉУБОМОРА
Тада
је певао дан у гранама топола.
Сетим
се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром
река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је
река мушко,
ја бих од бола вриско.
И
ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао
грму нити женској јови.
Ти си се могла
и младом клену дати.
Из твог су чела
ницали бели рогови.
Тада је певао
дан у гранама топола.
Да би те видела,
трска је порасла за два коленца.
Долазиле
су звери оба пола.
Из твојих груди
хтела су потећи
два бела студенца.
И
ја сам само могао да паднем на колена.
Био
сам снажни јунац а ти млада мати.
И
гледао сам два твоја ока замагљена
због
којих кључа крв и снага лудо пати.
Тада
је певао дан у гранама топола.
Твоја
сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао
сам: из мог чела расту два рога вола.
Како
да стигнем ноге такве тркачице.
Био
је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали
смо траве и изранили жита.
И гледали
смо се на светлу, својој бледоћи,
ја
здепаст, дебелог врата, ти бела,
танковита.
И преста да пева дан у
гранама топола.
Чудно: расле су шуме
са корењем нагоре.
У вука очи пуне
вучјег бола.
У води рибе воде тајне
разговоре.
И била су два неба, једно
је у реци.
И свака је грана имала топлину
руке.
Пловили су неки чудни, црни
месеци
с уснама да љубе, с рукама за
курјаке.
И преста да пева дан у
гранама топола.
Би вече. Ти си лежала
на папрати.
А ја сам био младић, слаб,
без она два рога вола.
И видех: ти би
се могла и младом курјаку дати.
Да сам
ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И
никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох,
са мном су и дебла посртала.
Пратила
су ме два грозна ока, твоја или твог
вука.
