За сјећање и за помен славном српском пјеснику на дан његове смрти /9. 12./
Autor sjovicicslavuj | 8 Decembar, 2013 | read_nums (560)ДА
СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Пјесма која остаје
да траје....
Пјесма која остаје
да траје....
**********************
Laza Kostić | Santa
Maria Della Salute
**************************
Oprosti, majko
sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk
svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice,
vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim
prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše
nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući
svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu,
trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše
vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko,
mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce
snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o,
čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu
pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je
podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke
na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši
lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave
sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me
granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi
svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči
ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke
ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu
svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog
pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim
god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve
svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria
della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago
toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka
sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi
meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della
Salute.
Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i
slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari
hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza
vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della
Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od
sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita
stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i
strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria
della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je
njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog
mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad
vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa
Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih
mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su
sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih
milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria
della Salute.
U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto
nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se
blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti
dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria
della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka
veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom
probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak
drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della
Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog života
hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno:
"Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz
beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve
ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da
progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit'
pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore
zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
