Slavko Jovičić

11 Sep, 2017

На данашњи дан 11. 9. рођен је Његова светост патријарх српски ПАВЛЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 12:46
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 11. 9. рођен је
Његова светост патријарх српски
 
 
ПАВЛЕ

++++++
 

БУДИМО

 ЉУДИ
 
 



++++++++++++++++++++++++++++++++++
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду

 
+++++++++++++++++++++
Претпостављам да неке ствари из живота Његове светости
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна 
богословија у Сарајеву. 
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена omladina", које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну. Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
 

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by blog.rs