Slavko Jovičić -

КАД ЛУДИЛО НАДМАШИ РАЗУМ!

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2013 | read_nums (407)

     

    ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

     

     

     

     Кад Срби полуде, онда нико ни претпоставити не може о каквој се ради епидемији? Ових дана, а јуче поготово, медији су затрпани сјећањем на покојног Срђана Алексића и на његов племенити подвиг. Који медији? Медији у Републици Српској и у Србији, а допиру и неке вијести и из далеке Америке са неког филмског фестивала на којем је режисер филма Голубовић добио, опет, некакву награду...

     

     О чему се заправо ради? Ради се о непрестаном колективном српском лудилу и неким ликовима који злоупотребљавају племенити подвиг једног и то зар само једног Србина (!!!) у ратном вихору и у паклу босанскохерцеговачке мржње, која ни након двадесет година не пролази, а остаје  питање - кад ће и да ли ће икада и проћи?

     

    Није ми намјера да правим било какве паралеле, али зар у Републици Српској јучерашњи датум није требао да има бар неку вијест, односно зар није требало поменути 27. јануар 1996. године,  дан када је у БиХ затворен посљедњи концентрациони логор смрти, логор "Силос", који су муслиманске власти држале много дуже и од самог трајања рата у БиХ.

     

    Зар није требало показати бар мало људског саосјећања са 24 звјерски ликвидирана српска логораша у том казамату смрти и зар није требало барем онако, ако ништа друго,  поменути још близу стотину  несрећних људи који су након стравичних злостављања и од тешких посљедица тортура умрли у међувремену, дакле од изласка на слободу, па до јучерашњег дана...

     

    Али, кога то уопште и интересује? Свака туђа патња и страдања  далеко су од разних "филмаџија" и њихових камера. Хоће ли икоме на ум пасти да се сјети да би могао да сними најстравичнији филм о логорашима из "СИЛОСА". Сценариј има готов. Само нека прочита моју књигу: "Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти у бившој БиХ од 1992 - 1996. године". 

    О неком "Срђану Алексићу" у редовима неких других народа никад се неће моћи снимити ниједан филм, јер људи сличних Срђану Алексићу у другим народима није ни постојало, нажалост! Много више било је нељуди!

     

    Режисеру би једино био задатак да пронађе глумце, јер су, нажалост, многи прави и бивши логораши данас под земљом и у гробовима у Републици Српској, Америци, Аустралији и ко више зна гдје. Ево више од двије деценије трагамо за многим мјестима на којима су уморени Срби, али ни до данас нисмо успјели да им пронађемо гробнице, па ни било какав траг да су, уопште, ти људи и постојали...

     

    Све је ово несрећни српски усуд и бластфемија ужасне српске наивности, чемера и лакомислености, односно српске бесмислености!



Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva