Slavko Jovičić -

У ФБиХ ПРАЗНИК, У РС РАДНИ ДАН

Autor sjovicicslavuj | 24 Novembar, 2013 | read_nums (209)

      ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

     


    Чланови Предсједништва БиХ Жељко Комшић и Бакир Изетбеговић и ове године су одлучили да у Сарајеву  организују свечани пријем поводом 25. новембра, иако БиХ нема закон о државним празницима, а овај датум се само у Федерацији БиХ обиљежава као дан државности. 

     

    Нико од функционера или запослених представника из Републике Српске у институцијама БиХ  неће празновати, јер смо већ више пута указали на чињеницу да Уставом, законом, као ни парламентарном одлуком или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању, БиХ није установила ниједан заједнички државни празник. 

     

    Сваке године кад дође овај датум увијек скоро исто понављам. Што се тиче нас Срба за запослене у заједничким институцијама БиХ 25. новембра није никакав празник. Такође, годинама постављам и питање како прославити неки датум уколико му се сви народи не радују подједнако.

     

    БиХ ни 18 година од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила закон о државним празницима.

     

    Из Предсједништва БиХ увијек исти протокол . Комшић и Итетбеговић у згради Предсједништва БиХ организују пријем поводом обиљежавања, како се у њиховом заједничком позиву наводи, "Дана државности БиХ". 

     

    25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више ни оне бивше Југославије, а нема ни онакве БиХ. Много је питања на које сам тражио одговоре и то у Парламентарној скупштини БиХ, али наравно да никад нисам добио одговоре.

     

    Баш је интересантно како Бошњацима и једном дијелу Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни дан државности. Довољно је подсјетити се да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Војислав Ђедо Кецмановић.  Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара.

     

    У прератној БиХ мислили су да су се на тај начин одужили Ђеди Кецмановићу. У току рата и тој, као и свим улицама у Сарајеву промијенили су називе улица које су носиле српска имена. Исто то се десило и са поменутом улицом  и то само зато што је Кецмановић био Србин.  Сарајевским властима је то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а, а данас се Бошњаци свим средствима упињу да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник. Нема потребе упуштати се даље у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда јасно све говори. Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар?

     

    Одговор је јасан. Сметао им је само зато што је био Србин, као и огромна вечина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду, као што је, такође, опште познато да је највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана... 

     

    Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ  са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.

    Уосталом, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем? Одговор се зна и зна се се шта је било. Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на гробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може и да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне устројености и организације.

     

    У РС 25. новембар је обичан радни дан. У Српској је  21. новембра, обиљежен републички празник - Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празнован.

     

     ------------------------------------------

     

    НАПОМЕНА: 

     

    Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку кодПриједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године уПрагу где је и дипломирао.

     

    Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

     

    У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

     

    Укључивши се у Народноослободилачку борбу, пребацио се јуна1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за председника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

     

    Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.

     


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva