Историја српског народа и Републике Српске - кратак приказ...
Autor sjovicicslavuj | 7 Jun, 2008 | read_nums (767)Срби по религијској припадности су православни (ортодоксни) хришћани. Живе на овим просторима већ вијековима. Још у 15. вијеку су представљали већинску популацију на подручју бивше Босне и Херцеговине и такво стање се одржавало све до почетка седамдесетих година прошлог вијека.
Средњовјековна
босанска држава била је предвођена српском династијом која је била у
сродству са династијом Немањића у тадашњој Србији.
Историјска
промјена се десила кад су Турци османлије извршили инвазију Балканског
полуострва у 14. и 15. вијеку. Значајан дио популације у тадашњој
Босни, већином Срби, а мањим дијелом и Хрвати, прихватили су ислам,
религију турских освајача, након пада Босне 1463. године. Разлоге за
ово треба тражити у чињеници да су једино на тај начин могли да
избјегну прогоне од стране Турака, велике намете и порезе, и уопште
несношљиве услове за живот које су турски освајачи наметали покореним
народима.
Након Аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине 1875. године и њене анексије 1908. почео је на овим просторима да јача утицај западних цивилизацијских токова. Негдје у то вријеме поциње да јача српска национална свијест и идеја о уједињењу срспког народа у Босни са матицом Србијом.
У Сарајеву је 28. јуна 1914. године, на Видовдан, група локалних српских патриота извела је атентат на аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда. Био је то чин који је представљао повод за избијање 1 свјетског рата.
Током Другог свјетског рата српски живаљ на овим просторима претрпио је до тада невиђен геноцид и разарање свега што је стварано посљедњих деценија. Према историјским подацима, у току тог рата погинуло је или је погубљено близу 2 милиона Срба, од чега је само у злогласном усташком логору Јасеновац звјерски побијено више од 550 хиљада Срба, недужних људи, махом жена и дјеце.
Посљератна Југославија, као ни прошла, није успјела да ријеши националну нетрпељивост и медјусобно непријатељство народа који су у њој живјели. Комунисти су просперитет на овим подручјима успијевали да одрже захваљујући задуживањима и кредитима по свијету, док су политичку стабилност, укључујући и међунационалне односе, одржавали једноставном методом политичке пресије. У току тог периода слабљење срспког националног бића било је веома изражено, чак можда и више него у претходним режимима.
Распад бивше Југославије почео је у новембру 1990. године, када су одржани први вишестраначки избори. Поред Владе и Парламента успостављено је и седмочлано Предсједништво. Тадашњи члан тог Предсједниства Алија Изетбеговић био је члан "Младих муслимана", милитантне муслиманске организације у току 2 свјетског рата, и аутор "Исламске декларације", фундаменталистички настројене књиге која је пропагирала да мирна коегзистенција измедју ислама и других вјероисповијести није могућа. Ово за Србе није била ситуација која обећава, али је нада постојала све док је постојала Југославија.
Не задуго, у јуну 1991. Словенија и Хрватска прогласиле су независност, изазивајући тако сецесију Југославије, а облаци рата су се неизбјежно почели надвијати над Босном и Херцеговином. Муслиманска странка СДА се већ почела припремати за конфликт, стварајући паравојне формације, прво "Патриотску лигу", а убрзо и војну формацију "Зелене беретке", као и сличне друге оружане организације.
Република Српска је званично проглашена 9. јануара 1992. године, када су српски посланици из тадашњег босанскохерцеговачког Парламента ударили темеље Републици Српској. Ово је био једини начин да се српски народ спаси од још једног надолазећег зла.Од априла 1992. до новембра 1995. године земља је била у класичном грађанском рату, вођеном између етничких групација. Као и сваки други грађански рат, и овај је имао међународну позадину. Срби су били охрабрени од стране Србије и Црне Горе, Хрвати од стране Хрватске, а муслимани од Америке, Њемачке, Аустрије и цијелог исламског свијета. Мит о српској агресији био је створен само зато да би се заташкала права позадина ових сукоба, која је у ствари лежала у остваривању тежње прављења новог свјетског поретка и успостављању интереса великих сила на овим просторима.
Након многобројних покушаја успостављања мира и мировних споразума нуђених од стране међународне заједнице (Венс-Овенов план, Овен-Столтенбергов план, План Контакт групе, међународне конференције ...), коначно је 21. новембра 1995. године у Дејтону (Охајо) склопљен мировни споразум о прекиду непријатељстава, који је озваничен 14. децембра исте године у Паризу. У основи Дејтонског споразума је нова мапа Босне и Херцеговине, гдје је успостављена ентитетска подјела на Републику Српску и Федерацију БиХ. Према овом споразуму, Републици Српској је припало 49% укупне територије Босне и Херцеговине. Дакле, Босна и Херцеговина се састоји из два ентитета - Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине!
