Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 Голема несрећа надвила се над српским народом и, нажалост, ниједно живо биће, бар у догледно вријеме, не може предвидјети њен ''рок трајања''. Само Драги Господ Бог зна шта нас још чека у потпуно неизвјесној будућности. Али, ни Свевишњи нам не може помоћи, односно не може нам опростити многобројне гријехе, јер ни као појединци, нити као народ у цјелини, не показујемо вољу и, како стоје ствари, не исказујемо жељу за покајањем. А без покајања нема ни праштања.

 ПРОФИТАБИЛНИЈЕ ЈЕ ПЉАЧКАТИ РЕПУБЛИКУ, НЕГO JE БРАНИТИ, ОНАКО ДЕМОКРАТСКИ, ЕКОНОМСКИ И ПРАВНО

            Ризикујући да изазовем оправдани гњев свих оних који из економских разлога нису у стању да прехране себе и своју породицу, ево, унапријед им се извињавам, јер овај слоган се заиста не односи на њих. Вјерујте ми на ријеч. Дакле, извињавам се стотинама хиљада гладних, опљачканих, обесправљених и потпуно сиромашних људи. Посебно се извињавам пензионерима и увјеравам их да се, како већ рекох, овај слоган из наслова овог текста не односи на њих. Уосталом, зашто би се они на мене љутили кад имају безброј разлога да се оправдано љуте на све претходне власти и властодршце који су их довели на руб опште пропасти. Ионако им нико годинама није повећавао пензије.

Доласком на власт Додика ствари се поправљају у свим сегментима друштва...

 Милорад Додик, предсједник Владе Републике Српске, који увијек зна шта хоће, али је јединствен и по томе што зна, кад треба, да каже и шта неће...

 Све се ипак промијенило на боље доласком Милорада Додика на власт и на чело Владе Републике Српске. Наравно да многи успјеси актуелне власти ни из близа нису довољни за мирнији и бољи живот свих грађана у Републици Српској, али очито је да се у свим сферама живота осјеча напредак. Пензионери јесу осјетљива категорија, но, они су цијели радни вијек градили ову земљу, земљу која је ратном катаклитмом потпуно девастирана и разорена и њима је у овом времену тешло саставити „крај с крајем“. Па тако, Удружење пензионера им наплаћује чланарину за ''добровољно'' чланство у тој асоцијацији. Сви им, дакле, по нешто узимају. А ту је и Господ Бог ''досљедан'', те им и ОН све учесталије узима душу и испоручује је на небо.

 У ствари, сви они који не купују новине и који, на само њима познати начин још само биолошки преживљавају - неће ни знати шта то ја пишем, под условом да им неко од бројних доушника то не дојави. Такође, такве дојаве могу да стигну и од бројних обавјештајних служби, чији агенти свакодневно и на сваком мјесту вршљају по Републици Српској, траже информације у новинама, сурфују по интернету и форумима...ма свугдје и на сваком мјесту. Искрено се надам да се ти обавјештајци неће бавити тако, за њих, неважним стварима, јер знам да имају пречег посла.

 Писати текст као осврт на најважније догађаје који су обиљежили живот грађана у протеклим, годинама, мјесецима и данима и није тешко, али јесте, можда, бесмислено и то из више разлога. Можда би најнормалније било да пишем о политичкој и привредној ''европеизацији'' Босне и Херцеговине, а самим тиме и Републике Српске. Али, то су већ урадили ''експерти'' из међународно-домаће, мјешовито састављене Еждаунове „Булдожер комисије“, која нажалост и данас вуће рецидиве апсолутистичке и диктаторске владавине „цара Еждауна“ Босном и Херцеговином.

 Педи Еждаун, високи представник у БиХ, који је нанио највећу штету Републици Српској. Педи Еждаун је имао једини циљ - укинути Републику Српску. На његову жалост - то му није успјело.

Иако сам све учинио и подузео, ипак, још нисам сазнао да ли тај булдожер користи гориво из Рафинерије у, још увијек, Броду. Или су нафташки лобистички тајкуни намјерно разриједили састав горива и на тај начин смишљено блокирали цијели реформски пројекат. Јер, бјелосвјетски лобији све чине да Рафинерија у Броду никада и не проради и да остане само старо гвожђе. На сву срећу, прво запослених радника у Рафинерији, па онда и цијеле Републике Српске – Рафинерија није и неће пропасти, захваљујући актуелној власти, која је приватизацијом Рафинерије у Броду спасила овај енергетски гигант од трајне пропасти.

Безброј је перспективних и исплативих привредних пројеката који се требају реализовати. Ипак, реформа је најомрженија ријеч, поготово кад ју је константно изговарао сада већ заборављени и „ненадмашни“ привредни „визионар“ - некада предсједник Владе Републике Српске Драган Микеревић. Стално се питам зашто смо заборавили на скоро највећу штеточину српског народа у посљедњих десетак година?! У његовој верзији реформа је била само препарирана форма. Међутим, нигдје у тим назови рефорским пројектима није било суштине. А, истина у цијелој овој причи је у томе што се огромна већина народа тада налазила у општој катаклизми и безнађу. Права суштина – требао би бити бољи живот за све, а не само за огроман број лопова и пљачкаша сопственог народа.

 Како онда изаћи из ове кризе. Има ли уопште и излаза из овог хаоса, у коме се налазимо више од једне деценије. Наравно да има! Ко може помоћи у овој рашомонијади јавашлука, пљачке и свеопштег сиромашења јадног народа. Заправо, овдје и сада, стално се као у таласима протурају тезе да нам безбројни душебрижници из Европе помажу у сваком погледу. Међутим, много ми се важнијим чини да кажем колико нам ти исти истовремено – одмажу. Јер, сасвим је јасно да су те центрипеталне силе ''моћи одмагања'' много јаче, у поређењу са оним центрифугалним силама наводног ''помагања''. Видљиво је то на сваком кораку.

Овдје су, пак, важни само они ''високи'' и, ништа мање битни, они сасвим ''патуљасти'' представници међународне заједнице. Све је, дакле у њиховим рукама, а искрено говорећи, врло мало је и у њиховим главама. Кад кажем да је све у њиховим рукама, Боже ми опрости, некад помислим као да су нас све, онако кумовски држали на рукама приликом крштења. Наиме, толико су брижни и заинтересовани за нашу будућност да се напросто у силној њиховој умилности осјећам срећним што се толико брину за нас, чак више и од нас самих. Али, та њихова ''брижност'', ексклузивно намјењена само нама, изгледа, да нас стално прати и никад да нас стигне. А, и неће. Зато се и прибојавам да нас све онако ђутуре не испоруче на распеће. Они би то сигурно урадили, али за то би им требали милиони крстова од којих, на срећу, бјеже као ђаво. Ех, гдје би нам био крај да је овдје само један ђаво.

Било би логично да нам ти ''наши усречитељи'' (наши старатељи) помогну корисним и конзистентним дјеловањем, демократски и транспарентно и да овдје спроводе оно што ће унаприједити међунационалне односе: што ће поправити садашњи још довољно неопорављени економски положај у коме се налази бар 30-40 одсто пропалог, потпуно опљачканог и дезорјентисаног народа. Но, неће они то да спроводе. Овдје су, због њихове погубне политике, ипак, много учесталији спроводи (сахране) и умирање у биједи и очају овог народа. Искрено говорећи, није све тако црно као што се чини. Има ту и неких помака. Помакну, а не ријетко и смакну, они свакога до кога им је ''стало'', или уклоне они свакога ко им стоји на њиховом путу дисциплиноваља народа, највише српског, наравно.

 И сасвим на крају, у свеопштем овом кошмару, изгледа, да је једина утјеха у томе што ни из близа не знамо шта нас још чека: како у блиској, тако и у оној даљној будућности.!? Једно је сигурно да нас ништа више не може изненадити!? Taкође, сигуран сам да ми, као народ, још нисмо способни, а нити смо спремни на покајање. О међусобном опраштању, илузорно је и размишљати... Али, има наде, јер нада посљедња умире! Још смо живи и, на сву срећу - преживјећемо.

Почели су да дувају неки нови вјетрови, дакако политички, јер све је данас, нажалост - политика! Политика по упроштеној дефиницији је „умијеће могућег“. Али, политика у нашој стварности је умијеће стварања државног ентитета из праха и пепела. Само је питање – хоће ли на том путу издржати Милорад Додик, који је одлучно и осмишљеном политиком кренуо у боље сутра за све... Вјерујем да хоће.