Slavko Jovičić -

Ратни злочини никад не застаревају - да се не заборави!!!

Autor sjovicicslavuj | 2 Septembar, 2008 | read_nums (607)

    КОМИТЕТ ЗА ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА О ИЗВРШЕНИМ ЗЛОЧИНИМА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

    Б е о г р а д

      Најзлогласнији концентрациони логор смрти "Силос" у Тарчину,  Муслимани су основали 11.маја 1992.  Затворен је тек 27. јануара 1996. године, чак и након дејтонског рока??? Коинциденција - да или не, на исти дан је у Другом светском рату затворен и злогласни фашистички концентрациони логор "Аушвиц"!

                    "СИЛОС"
    Тарчин је приградско насеље, удаљено од центра Сарајева око 35 км. У самом Тарчину, који је био седиште месне заједнице, било је око 2.000. становника пред рат, од чега су Срби чинили око 10%, Хрвати 5% становништва, а остало су били муслимани. У околини је било неколико српских села и неколико мешовитих села, док је већина села била чисто муслиманска.

    У Другом светском рату муслимани и Хрвати са подручја Тарчина припадали су усташким формацијама и било је поред 50 убистава Срба, још око 50 Срба одведено у логор Јасеновац одакле се више нису вратили.

    У августу 1991. године у Тарчину је формирана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 180-200 муслимана и свега 1 или 2 Србина по њиховом избору. Командир ове станице Туфо Рефо, пре рата био је милиционер у Сарајеву. Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године легално делио оружје муслиманском становништву.

    И у току предизборне активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских националистичких парола, а на зидовима српских кућа били су исписани графити увредљиве садржине. Један од њих је био "СДС носиће фес".

    Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.

    Почетком маја 1992. године муслимани су нагло почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву. Испразнили су око 10 комора у којима се налазила пшеница.

    На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.

    Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.

    Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.

    Логор је непрекидно функционисао за све време грађанског рата у БиХ и последњи затвореници су овај логор напустили 27. јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.

    Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.

    Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити националиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.

    Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом XIV дивизије армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.

    У кругу штаба XIV дивизије налазио се хелиодром на који је врло често слетао Алија Изетбеговић. Није утврђено да ли је он улазио у круг логора, али је сигурно знао за оно што се у њему дешава. То потврђује и чињеница коју су пред затвореницима изнели представници Међународног црвеног крста: да су морали лично ићи код Алије Изетбеговића да би им дозволио посету логору у Тарчину.

     

    Aлија Изетбеговић

    Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 см, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.

    У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био неки мали прозор који се из ћелије није могао видети.

    Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.

    У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности, која је била без укуса. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника, тако да је свако добијао по једно мало парче хлеба.

    Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.

    Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је 14 октобра 1992. године Петко Крстић. После тога уведен је трећи оброк.

    Трећи оброк уведен је тек 19. октобра 1992. године и практично се делио одмах после ручка јер није било електричне струје, па се није могло делити по мраку, а састојао се од неке разређене "хране за прехрањивање".

    И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.

    У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.

    Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација.

    Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
    У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.

    Средином 1992. године логор је био попуњен и тад је било око 382 затвореника.
    У току 1992. године није било никаквог одвођења на радове, чега је било тек у следећим годинама.

    Логор у Тарчину су муслиманске власти криле од међународних организација. Средином новембра 1992. године била је прва посета телевизијске екипе "Скај њуса". Њима су приказали ћелију број 1 и тога дана три пута су делили по пола хлеба (тако да су се затвореници "по први пут најели хлеба").

    Прва посета Међународног црвеног крста била је 26. новембра 1992. године на челу са Швајцарцем Марк де Перотом, чији је преводилац био муслиман Суад из Мостара, који се затвореницима као такав представио. Због тога што је преводилац био муслиман затвореници су страховали да говоре слободно. После обиласка логора Перот је јавно рекао затвореницима да је до тада посетио стотине логора, али да ништа горе од Тарчина није видео.

    Захваљујући Међународном црвеном крсту 3. децембра 1992. године затвореници су добијали сваког другог дана по ланч пакет, по два ћебета, а повећано им је и следовање воде на по 10 литара воде на једну ћелију дневно.

    На дан 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос у Тарчину пребачени су у логор Крупа у Зовику, а приближно исти број је пребачен из Крупе у Тарчин.

    Од 15.04. до 30.10.1993. године група од 30 логораша била је одведена у Храсницу где су радили дано-ноћно на копању ровова на првој борбеној линији, а у 1995. години у Сарајеву код Јеврејског гробља и на Ступу.

    Овај логор затворен је 27. јануара 1996. године, више од два месеца након потписивања  Дејтонског споразума.

     

    *******************  
    У овом логору су убијени или су умрли од последица тортуре и глади или су погинули на принудном раду на првим борбеним линијама следе ћи Срби који су били затворени у логору Тарчин:

     

    Андрић Горан, механичар из села Корча код Тарчина, рођен 22.10.1962. године у Корчи, од оца Војислава и мајке Јеленке, рођене Љујић, неожењен, погинуо 18.08.1993. године у Доњем Котарцу, код Храснице, од гранате у рову на принудном раду (сведок 718/96-24).

    Варагић Гојко, из села Доња Биоча, стар око 60 година, који је доведен у логор крајем јуна 1992. године; пуштен 20. децембра 1992. године због потпуне изнемоглости. Из логора су га изнели у ћебету, а после неколико дана он је умро код своје куће.

    Варагић Ранко, техничар из Доње Биоче, рођен 17.07.1969. године у Сарајеву, од оца Радослава и мајке Анке Вукосав. Стрељан јавно 22. априла 1993. године од стране стражара Фејада, у Храсници, после бекства четворице логораша (сведок 718/96-20).

    Витор Ранко, звани "Нане", возач у Кока-Коли, из села Корча код Тарчина, рођен 31.01.1959. године од оца Војина и мајке Јеленке Пандуровић, убијен на Игману, где се налазио на принудном раду, у 26.05.1993. године (сведок 718/96-11).

    Вујовић Богдан, железничар у пензији из села Дољана, код Пазарића, стар око 65-70 година, умро 6. јуна 1992. године од последица пребијања, био прва жртва у логору Тарчин.

    Главаш Јадранко, економиста из Сарајева, стар око 28 година, који је у фебруару 1993. године из логора био одведен на принудни рад на Игману где је био претучен, а онда заклан од стране Неџада Хоџића, припадника муслиманске јединице коју је предводио Алишпаго Зулфикар звани "Зука". Заклан је због тога што је имао исто презиме као и начелник полиције на Илиџи са којим није био у родбинској вези.

    Голуб Анђелко, магистар машинства, из села Оџак код Тарчина, рођен 06.03.1962. године у Оџаку од оца Димша и мајке Велинке, рођене Витор, убијен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године (сведок 718/96-23).

    Давидовић Драган, техничар у Градском саобраћају, из Сарајева, стар око 35 година, убијен приликом принудног рада на Игману 1993. године,

    Капетина Обрен, из Деовића код Пазарића, стар око 64 године, тешко оболео у "Силосу", умро због неуказивања лекарске помоћи и од глади 8. новембра 1992. године у ћелији 6 (сведок 718/96-12).

    Капетина Славиша, студент 4. године економије, из села Зеовића, код Пазарића, рођен 22.01.1963. године у Сарајеву, од оца Гојка и мајке Славојке, рођене Самоуковић. Стрељан 22. априла 1993. године у 13 часова, из аутоматске пушке, од стране стражара Фуада, зато што су приликом копања ровова на Храсници побегла 4 логораша (сведок 718/96-16).

    Ковачевић Момо, секретар месне заједнице у Соколовића колонији, стар око 55 година, погинуо од гранате при копању ровова у Храсници 28. јула 1993. године, око 16,30 часова, када је тешко рањен, а помоћ му није била указана.

    Крстић Милан, аутопревозник из Раштелице, рођен 08.10.1950. године у селу Домашинец, од оца Војина и мајке Јелене, рођене Михаљац, стрељан јавно 22. априла 1993. године после бекства четворице логораша. Њега је издвојио из преостале групе затвореника припадник војне полиције Феђа и убио га из пиштоља, па наредио сведоку 386/96-29 да однесе његов леш. Његова мајка сведок 718/96-19 добила је потврду о смрти у којој је наведено да је смрт наступила од пушчаног метка.

    Крстић Петко, техничар из Раштелице, рођен 27.08.1959. године у Раштелици, општина Хаџићи, од оца Љубомира и мајке Стојанке, рођене Савић, ожењен, отац једног детета, умро у логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади (сведок 718/96-14).

    Крстић Светозар, пензионер, из села До, општина Хаџићи, рођен 1928. године у селу До, од оца Павла и мајке Данице, претучен од стране стражара и тако претучен пуштен кући у децембру 1992. године, где је после пет дана умро због последица повреда у болници у Тарчину. Његов леш је бачен на смеће иза болнице (сведок 718/96-21).

    Крстић Слободан звани "Мишо", машиновођа из Раштелице, рођен 1956. године, у Доњој Раштелици, општина Хаџићи, од оца Ђорђа, убијен приликом копања ровова 16. јуна 1993. године у Храсници,

    Милановић Милинко, поштар у Хаџићима, из села Деовића код Пазарића, где је и рођен 01.01.1943. године од оца Радоја и мајке Ане, рођене Његован, ожењен, отац двоје деце. Затворен у логор у Тарчину 09.06.1992. године где је тешко оболео од последица мучења и глади. Умро је 17.02.1993. године у болници у Суходолу у коју је био пребачен у стању потпуне исцрпљености (сведок 718/96-22).

    Николић Слободан, машински техничар из Маглаја, живео у Соколовића колонији, био запослен у "Фамосу", стар 32 године, био је тешко рањен од гранате приликом копања ровова 28. јула 1993. године око 16,30 часова, па пошто нису дали медицинској сестри Санели да му приђе и пружи помоћ умро је.

    Његован Бранислав, електротехничар, из села Чешће код Тарчина, рођен 05.11.1959. године у Тарчину, од оца Стевана и мајке Јованке, рођене Ковачевић. тешко рањен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године од чега је убрзо умро (сведок 718/96-18).

    Петрић Миломир, рођен 25.10.1962. године у селу Рамићи, Општина Хаџићи, од оца Слободана и мајке Гоше, рођене Андрић, отправник возова из Пазарића, убијен приликом принудног рада на Игману 28.06.1993. године (сведок 718/96-17).

    Самоуковић Здравко, из Пазарића, стар око 21 годину, тешко оболео од ТБЦ у затвору и због неуказивања лекарске помоћи умро 1. априла 1994. године.

    Чичић Дане, из села Рамића код Пазарића, рођен 1956. године, убијен приликом принудног копања ровова на првом борбеном положају у Сарајеву у августу 1995. године када је био везан лисицама и сајлом.

    Шаренац Васо, из Локава код Пазарића, рођен 1908. године, умро од последица мучења и глади средином децембра 1992. године (сведок 718/96-17).

    Шувајило Војо, саобраћајни милиционер из Оџака код Тарчина, рођен 25.09.1967. године у Оџаку, од оца Димитрија и мајке Славојке, рођене Голуб, погинуо на принудном раду у Храсници, на првој борбеној линији, 18. јула 1993. године (сведок 718/96-15). Издахнуо на рукама сведока 286/96-29.

    NASTAVIĆE SE...


    My picture!

Kategorije

Arhiva