Трагична судбина српског народа,
његове историјске и културне баштине,
укључујући ту и споменике у Босни и Херцеговини
Како која долази власт, она се према својој идеологији прво обрачунава са историјском и културном баштином једног народа и затире све трагове његовог вјековног постојања на тим подручјима. Прво страдају књиге, библиотеке, храмови и споменици ...
Нова власт тај народ сматра за своје непријатеље...
Изгубљени у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике слагалице у којој увијек недостаје неки дио.
Недостаје данашњем Сарајеву доста тога, а не само српска имена улица већ и споменици знаменитим Србима. Кроз причу о споменицима краљу Петру I, сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском рату већ по Петру I Ослободиоцу.
У тексту који је пред вама су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.
Споменици краљу Петру I подизани су широм БиХ
Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.
У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.
Монументални споменик краљу Петру у Бијељини (1937) израдио је вајар Рудолф Валдец, док је кипарка из Сарајева Ива Деспић извајала неколико спомен-биста краљева Петра I и Александра I у Мостару, Бања Луци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја.
Његов колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен Стојановић за Невесиње (1928), и Босанску Kрупу (1929).
Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу.
Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.
Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гроб
Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца.
Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.
Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу
Недуго након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској сједници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут.
У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика.
Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.
Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.
Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. писала је о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству преко10.000 људи“.
Двије деценије чекања
У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.
Овакав приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишло глатко доказ су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција на државне интервенције.
Радном одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и Иван Павичић.
Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.
Идеја о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја 1937. одобрио додатна средства за завршење акције.
Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош Љесковац, Танасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.
Након прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара, припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.
Уговор са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“, али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).
Нацртом споменика је предвиђено да ће „од врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.
Према споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.
Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.
Сви дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором Kршинића.
Свечано откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.
Због политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.
Њемачки орао умјесто српског краља
Са новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана, поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине. Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г. Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.
На мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом на врху.
Овај споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и диригованим сјећањем.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Годишњица злочиначког
НАТО бомбардовања
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Али то за америчке и НАТО злочинце није значило ништа, јер су се они отворено сврстали на страну Бошњака. То је још један од доказа да су право и правда само фикције и да они не важе за оне најјаче на свијету. За њих су важни само сила, моћ и пушка!
Злочиначка булумента страних силеџија, прије свих НАТО банда и Амери себе су заштитили, јер они су сами одлучили да за било коју своју злочиначку активност не сносе никакву одговарност. За њих не постоје међународни судови. А како би и постојали, кад су их сами основали, кад их финансирају и кад на такве селективне судове једини имају одлучујући утицај. Све по оној - код нас познатој пословици: "Кадија те тужи - кадија ти суди"!
Хрватске усташке власти су на том подручjу током Другог свjетског рата систематски убиле на хиљаде недужних цивила, наjвише управо током августа и септембра 1942. године.
Сава Шумановић ухапшен jе 28. августа /на Велику Госпојину/ рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувиjек, не знаjући за шта га терете.
Таоци су прво брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдjе им jе покретни приjеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стриjељани.
Уз упаљене бакље краj спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им jе у потиљак или су директно лиjегали у раку, након чега је у њих пуцано.
Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један броj мученика jе угушен, jер су рањени и живи затрпавани, да би се послије тога испод земље чули потмули jауци.
Прослављени сликар jе те 1942, као и 1941. године сликао мањим интензитетом него иначе, забринут злослутним временима.
У моменту хапшења jе на штафелаjу остала управо завршена слика „Берачице“, данас изложена у Мемориjалноj галериjи у Шиду.
ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.
Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у Босни и Херцеговини.
Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација.
СРБИ
СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ
УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
- ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ
СРПСКА
Патријарх је Српске православне цркве, 45. по реду. Право звање патријарха српског гласи:
Његова светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.
Завршио је основну школу у родном селу, гимназију у Чачку, богословију у Призрену 1951. године, а затим Богословскифакултет у Београду. Замонашен је у манастиру у Раковици 1959. године. Замонашио га је тадашњи патријарх српски Герман.
Био је професоор Призренске богословије од 1959 - 1968. године.
Завршио је постдипломске студије у Атини, гдје је отишао школске 1962/63. године.
Послије тога је био постављен за управника Монашке школе у Острогу.
Поново је био професор и ректор богословије у Призрену 1971—1974. године.
Маја 1974. изабран је за викарноог епископа моравичког, викара патријарха Германа. За епископа нишког изабран је на засиједању Светог архијерејског сабора одржаног 21—28. маја 1975. године. На трон епископа Нишке епархије устоличен је у Саборнојх цркви у Нишу 15. јуна 1975. године.
Био је више пута члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве.
Дана 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве изабран за патријарха, устоличен је у београдској Саборној цркви 23. јануара.
На дан 3. октобра 2010. устоличен је у манастиру Пећкој патријаршији.
Преминуо је 20. новембра 2020. године у Војномедицинском центру на Карабурми, услед погоршања здравственог стања изазваног корона вирусом.
Успење Пресвете Богородице, познат и као Велика Госпојина, данас славе Српска православна црква и верници.Тај празник, када се завршава и пост који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".
Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира. У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве. Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.
ПЕТАР КОЧИЋ
„Ко искрено и страсно љуби
ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ
Песникиња, путописац, болничарка, говорила је чак седам језика, а прву збирку поезије "Песме" објавила је 1894. године у Нишу.
ЖЕНА која је крајем 19. века и почетком 20. говорила седам језика, писала песме, стварала севдахе, неговала рањенике у ратовима, борила се за права дама, истраживала затворени свет харема..., данас је стављена "ад акта" и заборављена. Време полако исправља ту грешку, па је слој прашине на имену Јелене Димитријевић све тањи. У томе је у великој мери заслужна ауторка Биљана Дојчиновић, која је приредила њену биографију.
Ова велика дама је рођена 27. марта 1862. године у Крушевцу. Била је ћерка трговца Николе Миљковића и Стаменке, наследнице кнеза Милојка из Алексинца. Када је имала десет година, преселила се код полубрата Николе Петровића у Алексинац. Тамо и тада је кренула њена "опсесија" књигама и страним језицима. Мало јој је било што је била одлична ученица, ништа није могло да утоли њену глад за знањем. Желела је да сазна више, неретко је кришом читала књиге које су превазилазиле њен узраст. Све се променило 1881. године, када се удала за потпоручника Јована Димитријевића и преселила у Ниш. Његов дом је био попут библиотеке, ризница најразноврсније литературе, што је Јелени помогло да се додатно образује и прошири видике. А, није то више морала да чини кришом. Убрзо је постала најмлађа чланица нишке Подружбине Женског друштва, а знању француског и енглеског језика је додала и успешно савладавање руског, италијанског, грчког и турског.
Јелена је озбиљно писала о љубави, женама, севдаху. У Нишу је 1894. објавила прву збирку поезије "Песме", а наредне године излази критика њених стихова у угледном часопису "Босанска вила", када је била запажена. Рано је схватила да припаднице њеног пола немају право на много тога, па ни на достојанство. И највише јој је сметало што на то пристају, ћуте и трпе. Конзервативно, доминантно размишљање их је сместило на друштвену маргину, одузело им и помисао да би могле да промене место. Јелена то није хтела да прихвати. Постала је велики борац за женска права, покушавала да освести даме да буду самосталне и образоване, да раде.
БИЛА је једна од првих жена путописаца у свету, које су направиле круг око планете и то забележиле. У књизи "Седам мора и три океана" је описала како је изгледало њено путовање лађом од Ђенове до Александрије, а потом Каира, Долине краљева, одлазак у Јерусалим, освајање Јордана, Витлејема, Дамаска и Бејрута. Оставила је иза себе и "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет - у Америци годину дана". Многа њена дела су преведена на чешки, немачки и руски језик.
Знатижеља ју је усмерила ка турском језику, подучавао је муфтија Ибрахим ефендија. То је препознала као шансу да упозна орјенталне обичаје који су је брзо заинтересовали. Убрзо се зближила и са муслиманскама и отворила строго чувана врата харема. Тада је било невероватно да једна Српкиња успе у томе... Почела је да истражује свет, путовала у Скопље, Солун и Цариград. Угледне муслиманске породице су је срдачно угошћавале, верујући у њене честите намере. И она то никада није злоупотребила. Све што је сазнала записала је у "Писмима из Ниша о харемима", у свом роману "Нове", у "Писмима из Солуна" и свим другим путописима које је правила широм света.
Балкански ратови су је затекли у Београду, у којем је дуже време живела са супругом и радила. Док је муж био на фронту, она је неговала рањенике. Први светски рат је, стицајем околности дочекала у Немачкој, а у њему је остала удовица. Када је потписано примирије, Јелена је кренула пут Француске, Шпаније, Енглеске, Америке, Сирије, Либана... У путопису "Седам мора и три океана" писала је о сусрету са познатом египатском феминисткињом Ходом Ханем Шарауи Пашом. Била је поносна и због посете индијској феминисткињи Тате, после које се упознала са великим песником Рабиндранатом Тагором. Потом је освајила Јапан, Кину и Цејлон. Цео свет јој је на длану.
Велике су биле њене заслуге у раду "Кола српских сестара", чија је добротворка била, као и једна од иницијаторки покретања календара Вардар. И ту је видела шансу да осоколи наше жене и отргне их од традиционалних окова.
Била је блиска пријатељица књижевника Феликса Каница, мада су многи сумњали да се иза тога крије велика љубав, али Јелена се после Јованове смрти никада није удала.
Умрла је 22. априла 1945. године у Београду. Остала је непознаница због чега је сахрањена два сата раније него што је заказано, тако да је последњи опроштај протекао у потпуној тишини.
Ово је само мали дио онога што је написао
Биста Стевана Сремца
Некад било ... Сарајево, 16. и 17. септембар 1933. године ... Литија у центру Сарајева, предвођена тадашњим патријархом Варнавом уз саслужење епископа и уз пратњу Војске Краљевине - Вијећница Сарајево ...
У Сарајеву је био 16. и 17. септембра и присуствовао прослави седамдесетогодишњице Саборне цркве, која је почела да се гради 1863. године.
“Наше грађанство поздравља највишег достојанственика Српске православне цркве, оне цркве која се увијек, у најтежим временима наше славне, али и трагичне прошлости, одликовала најширом вјерском толеранцијом. Ми знамо да је Српска православна црква увијек гајила срдачну сарадњу са свим осталим вјероисповјестима, имајући пред очима само добро народа и отаџбине, али знамо и да је она са својим представницима показивала увијек пуно разумијевање за опште националне идеале, подносећи са својим народом све жртве за народно ослобођење, дијелећи са њим и добро и зло.”
“Сваки онај, који не мисли да заједнички сарађује за ову нашу крвљу стечену велику Југославију, нашу државу, знајте да ће бити издајник ове земље. Нећемо га ми проклињати, но оне душе горе које нас са високих небеса гледају.“
Од града са некада већинским српским становништвом све до 1971 године /попис становништва/, у Сарајеву су затрти сви трагови вјековног живота Срба у том граду.
Данас ниједна улица у Сарајеву не носи српско име.
Данас у Кантону Сарајево /10 сарајевских општина/ нема ниједног Србина који је у институцијама власти бар негдје помоћник неког бошњачког функционера.
Данас у Сарајеву живи симболичан број Срба, те се они воде само као статистичка грешка ...
23. августа 1831. године
Уврштен у 100 најзнаменитијих
ВОКАЛНА: Песме за драму "Претходнице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; меш. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".
- "Српске народне песме" (6 збирки које садрже уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", "Сећаш ли се оног сата", "Ускликнимо с љубављу", "Ја сам Србин, српски син", "Полећела шаренптица", "Праг је ово милог српства".
ЦРКВЕНА: "Две литургије", "Православно црквено појање у српскога народа", "Литургија Јована Златоустог", "Тропари, кондаци, ирмоси од Божића до Спасовадне", "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", "Српско црквено карловачко појање. Необјављени записи карловачког појања у 17 свезака у Архиву САН.
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим
своју крсну славу!
Крива сам што пишем
и читам ћирилицом.
Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.
Крива сам, и признајем
да не знам што знам,
и да знам што не знам.
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна,
дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.
То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.
Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.
Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица.
Само пожурите.
Што пре ме разапнете,
пре ћу васкрснути!
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Уврштен у 100 најзнаменитијих
- У уторак, 24. августа, у 20.00 часова биће одржана позоришна представа "Десет на један" Татјане Кецман у Културном центру Пале, док ће у сриједу, 25. августа, чланови Културно-умјетничког друштва "Младост" одржати концерт.
- За четвртак, 26. августа, планирано је отварање кошаркашког турнира "Тамоза куп-Пале 2021" у 17.00 часова, затим промоција књиге о Небојши Глоговцу под насловом "Глоги" аутора Александра Ђуришића у сали Културног центра са почетком у 19.00 часова.
- Фестивал рока и занатског пива - наступ Демо хард-рок бендова очекује се у 20.00 часова на Студентском тргу.
- Отварање меморијалног кошаркашког турнира "Богдан Боћа Лучић" планиран је на спортским теренима Станица Пале у петак, 27. августа у 17.00 часова.
- Истог дана биће одржана Свечана сједница Скупштине општине Пале у 18.00 часова у Културном центру, након чега ће у 20.30 часова наступити група Кербер на Студентском тргу Пале.
- На дан славе Успења Пресвете Богородице, 28. августа, у 9.00 часова биће служена архијерејска литургија у Цркви Успења Пресвете Богородице, након чега ће услиједити литија и дефиле улицама Пала, као и полагање вијенаца на Централном спомен-обиљежју.
- У 12.30 часова је планирано отварање новог објекта Дјечијег центра "Бубамара" Пале, док је у 13.00 часова предвиђено ломљене славског колача.
- Истог дана, у 16.30 часова планирано је отварање Балканског првенства за јуниоре у џудоу у Спортско-пословном центру "Пеки", док је у 19.30 часова заказана Свечана академија поводом 100 година Народне библиотеке Пале.
- Програмом Госпојинских свечаности предвиђено је да у недјељу, 29. августа, буде одржан Сабор бораца- Борачка организација Пале од 10. до 14.00 часова, а у вечерњим часовима Милан Димић ће извести представу "Савршен крој".
- Госпојинске свечаности се завршавају у суботу, 4. септембра, Меморијалним турниром у женској одбојци "Веселинка Слијепчевић Обрадовић" у дворани "Пеки".
СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ
Гроб и споменик у дворишту куће у Пожаревцу,
гдје је рођен Слободан Милошевић
