На овој фотографији су британски војници. Одушевљени, јер пред њих, на Солунском фронту, излази чувени Србин. За кога многи данашњи Срби нису ни чули. А ми, ето, постасмо такви да више од 90% данашњих потомака оних славних јунака из Великог рата, не зна ко је тај Милош Васић коме Британци тако кличу.
Погледајте само то одушевљење. И то неких странаца, на територији која им и није нешто битна, нити су их у кући, као клинце, учили о њој, а ни о Србима.
Фотографија је настала 25. децембра 1916. године по старом календару. На православни Божић. По новом то сад дође 7. јануар, јер све остало почесмо да гледамо по новом, пошто нам Бог и није нешто постао битан. Тог Божића, по старом календару, скоро две недеље пошто су Британци славили рођење Христово по новом рачунању времена, пред трупе Империје на Солунском фронту изашао је Милош Васић.
Не рачунајући српски, говорио је течно седам језика. Али, нису они њему клицали јер је знао савршено и енглески, и немачки, и руски, и италијански, и француски, и грчки, и бугарски.
Нити зато што је добио 15 српских одликовања, а ни што га је одликовало десет страних држава. Ни што је био у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ у српско-бугарском рату 1885. (назван касније Гвоздени пук), ни што је био министар војни почетком 20. века у три Владе. Ни што је био професор Војне академије, ни што је био шеф Унутрашњег одсека у Главном генералштабу, ни што је међу његовим изумима и прва српска ручна бомба са ударним упаљачем, чувена „Васићка“, која је по свом четвртастом облику подсећала на бочицу парфема а била омиљена код наших војника.
Клицали су му јер је био – човек нестварно посвећен роду свом. На челу 3. армије војске Краљевине Србије био је те 1916, пре поменутог Божића, „Победник код Острова и Горничева, освојилац Кајмакчалана и Битоља“, командант код највећих српских тријумфа на Солунском фронту до његовог пробијања 1918. године.
Србија је на Олимпијским играма у Токију освојила рекордних девет медаља.
На Олимпијским играма у Рију Србија је освојила осам медаља, а пет година касније пао је нови рекорд, побједом одбојкашица у мечу за бронзу против Јужне Кореје стигли смо до деветог одличја на овим олимпијским играма.
Србија је освојила три златне, једну сребрну и пет бронзаних медаља
Сјајни српски ватерполисти су поново олимпијски побједници
Одбојкашице су освојиле бронзану медаљу
Баскеташи 3X3 освојили су бронзану медаљу
ректор у манастиру Гргетег и академик.
критичког правца у српској историографији.
8. августа 1832. године,
сликар и најзначајнији приповједач
епохе романтизма
Познати српски књижeвник и сликар Ђура Јакшић је био највећи лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека. Поред поезије, која је најврједнија у његовом књижевном опусу, писао је приповијетке и херојске поеме (На Липару, Поноћ, Падајте браћо, Отаџбина, Сеоба Србаља, Станоје Главаш). Умро је у Београду 1878. године.
и тиранској Европи ...
Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!
„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
11. јануара 1867.
Српска православна црква и вјерници 8. августа прослављају св. преподобномученицу Параскеву под именом Трнова Петка.
Света Петка Трнова је била родом из Рима, потицала је из хришћанске породице и живела је у 2. веку после Христа. Након смрти родитеља, имање је разделила сиромашнима и замонашила се.
Замонашивши се, проповедала је забрањену Христову веру и зато је била оптужена цару Антонину Пију. Исцеливши и самог цара, који се крстио, наставила да мисионари у другим крајевима. Због проповедања хришћанске вере затварана је, силно је мучена и на крају је посечена мачем, по наређењу кнеза Тарасија око 140. године.. Њене мошти, према сведочењу житија, касније су пренете у Цариград.
Празник Трнове Петке спада у непокретне, сваке године слави се 8. августа. Тај дан се веома поштује у српском народу, и ако није заповедни празник (црвено слово). Понегде се прослављају и заветине и манастирске славе.
Празником преподобне мученице Параскеве, у народу познатије као Трнова Петка, завршава се мали летњи “циклус женских празника”, коме припадају и Огњена и Блага Марија. Тада се избегавају сви тежи послови у пољу и у кући. Према народном веровању на празник Трнове Петке не ради се у руке, да током године не би трнуле, жене особито држе овај дан.
Многи св. Петку, која је била Римљанка и која се слави у августу, мешају са св. Петком која је била Гркиња која се слави у октобру, не знајући да у календару има више светитељки са овим именом.
Центра јавне безбједности
СРПСКИ ЈУНАЧЕ - "БЕЛИ ВУЧЕ"
"БЕЛИХ ВУКОВА"
7. августа 1998., прије 23. године, у центру Пала злочиначки је убијен легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и замјеник начелника Центра јавне безбиједности Српско Сарајево Срђан Кнежевић.
Убиство легендарног команданта Срђана Кнежевића и 23 године послије остало је нерасвијетљено и остала је велика мистерија.
Остаје питање - зашто се о наредбодавцима и извршиоцима злочина почињеног на Команданта "Белих вукова" који је убијен 7. августа 1998. године на паркингу код свог стана на Палама и данас ћути.
Предмет Срђана Кнежевића 2006. године изузет је из Окружног тужилаштва у Источном Сарајеву и предат Тужилаштву БиХ.
Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
Свети мученици пребиловачки
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у току редовног засиједања спровео је потребан поступак у вези одлуке о канонизацији Светих пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика, коју је одлуку једногласно усвојио на прошлогодишњем заседању.
Свети пребиловачки и други новомученици се се просављају 6. августа како је и уписано у црквени календар од 2016. године.
Прије 80. година, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца (по документима њих око 600).
Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта.
У јуну 1992. године од стране хрватских усташа уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села.
Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји.
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …
Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање.
На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.
Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли зарад сулуде кованице злочинца Јосипа Броза и измишљеног тзв. братства и јединства смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
И дан данас многе јаме у којима се налазе посмртни остаци злочиначки и звјерски ликвидираних Срба нису одбетониране. Зато нам се српско страдање поновило и деведесетих година прошлог вијека.
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у "пасиште дивљих свиња".
Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског рата били су осуђени на смрт од стране усташких, односно клерикално-франковачких структура у окружењу.
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској.
Зато је хрватска великодржавна политика из 1941. настављена 1992. године. Свезаним заставама заједно са муслиманима Хрвати су успјели да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.
Хрватско-муслиманским погромом на тим просторима на којима су вијековима живјели и постојали Срби - угашена су српска огњишта и тако су затрти сви трагови српског постојања.
На локалитету спелеолошког комплекса пећине Орловача у Сумболовцу, код Пала, почели су припремни радови за изградњу амфитеатра за обуку спелеолога и терасе за одмарање преко рјечице Сињеве с циљем промоције и развоја туризма и како би овај споменик природе био још привлачнији.
Планирани додатни садржаји обухватиће и ферату, висећи мост, смјерове за спелеолошку обуку, пројекат упознавања ученика основне школе са спелеолошким техникама, организовање истраживања пећине и спуштање низ стијене са професионалном опремом.
Видиковац који се налази на врху пећине спојиће се са фератом уз стијену Орловаче у дужини 100 метара.
Урађен је план и програм управљања и у складу са тим правиће се додатни садржаји са пећином Орловача, која је споменик природе.
У току ове године урађен је видиковац до којег се долази стазом здравља, чија је дужина пет километара, као и сувенирница. Такође, биће урађен паркинг и једна окретница за аутобусе, чега до сада није било.
Проширењем садржаја прошириће се и туристичка понуда и туристички капацитети ове пећине. Такође, у плану је прављење ферате - екстремнији вид туризма уз могућност пењања уз стијене које ће бити спојене са висећим мостом на стијени изнад пећине.
Биће изграђен и један мини-амфитеатар гдје ће се одржавати спелеолошка предавања и обука за млађе како би могли истраживати пећину.
Пројекотом је предвиђено прављења терасе, гдје ће сви посјетиоци имати могућност да сједе, уживају у љепотама и чекају свој ред за обилазак пећине.
Познато је да ће Свјетска банка финансирати пројекат израде стратегије туризма општине Пале, за шта ће издвојити 100.000 КМ, а која ће одредити на који начин ће пећина бити кориштена у смислу њене заштите.
Дио средстава биће усмјерен за санацију околног терена, изградњу одређених садржаја који могу допринијети и потпунити туристичку понуду пећине. Додатни садржаји биће рађени паралено са изградњом приступног пута који треба ових дана да почне да се гради.
Циљ је да се у овој и идућој години и са другим пећинама на подручју Пала буде употпуњен дио спелеолошких активности пећине Орловача
Пећина Орловача, посебно њени додатни садржаји имају перспективу у туризму, без обзира што је туризам сад погођен вирусом корона.
4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичко мјесто страдања Срба у Пребиловцима.
У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.
Разговарамо о неким детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост Павле допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.
Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници.
Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима.
Кажем му - да све држим под контролом, мада се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.
Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве.
Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.
Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било.
Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...
Уз служење патријарха Павла, епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су послије литургије и опијела положене у велики мермерни ћивот у крипти.
Морамо даље и само напријед!
--------------------------------
српским жртвама Пребиловаца
који су страдали од усташких хрватских
и муслиманских злочинаца.
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји.
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …
Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање.
На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.
Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.
Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу.
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској.
Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом.
Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом.
По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе!
У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.
Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август).
3. август 2021.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
***
- данас је дан као и сваки други ...
Па можда и јесте тако,
ако се гледају главни параметри пролазног времена
Данас је дан када се неко рађа.
Данас је дан када неко умире природном
или насилном смрћу
Данас је дан када се неко радује,
али и дан када неко тугује и плаче.
али није сигурно да неко неће добити отказ.
***
***
***
или ће плаћати комуналне услуге и друге рачуне.
***
и није то ни налик на неки рад,
Ето јуче на Светог пророка Илију у многим крајевима
грми због огромних проблема у друштву,
већ настала ноћ, а на неком дијелу свијета
још увијек је недјеља.
Ваљда и они тако на својим језицима
називају дане.
Гледам кроз прозор.
Кишу нећу да помињем.
Барем за кратко, ево већ три дана побјегла
Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу.
Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову.
Пошто је завршила седми семестар студија, Јованка Бончић отишла је у Немачку на даље школовање, и то у Дармштат. Тамо је упознала Украјинца Андреја Kатеринића, инжењера, за кога се касније и удала.
У аналима Дармштатског престижног универзитета остаје забележено да је Бончићева стекла академско звање архитекте и диплому инжењера 18. јула 1913. године чиме је постала прва жена у историји Немачке која је стекла диплому инжењера.
О овом необичном догађају известиле су и берлинске „Илустроване новине“, и то тако што су на целој насловној страни објавили фотографију дипломаца где је међу младићима и једина девојка – млада Јованка Бончић.
Kолико је ова Српкиња била значајна у немачком „граду науке“ гховори и чињеница да једна награда Универзитета у Дармштату носи њено име, баш као и једна улица у студентском кампусу. Награда „Јованка Бончић“ додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке, а прва је додељена на стогодишњицу њеног дипломирања.
Бончићева је са супругом Андрејем Kатеринићем много путовала. Венчали су се у Русији, живели у Петрограду, Риги, Москви, Kозељеву, Kијеву, Падолском и у Бирзули код Одесе, а у Југославију су се вратили бежећи од револуционарних превирања. Имали су тројицу синова – Михаила, Петра и Виталија. У својој домовини Јованка Бончић је одликована орденом Св. Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом Југословенске круне Петог реда.
Андреј Kатеринић пројектовао је зграду Основне школе „Kраљ Александар И“ у Дечанској улици у Београду (1930, данас зграда Музичке школе „Станковић“) и зграду Средње техничке школе у улици Војислава Илића, док је његова супруга Јованка Бончић – Kатеринић оставила Србији неколико архитектонских дела.
Српској престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Kовиљачи. Радила је и на реконструкцији дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду, учествовала је у извођењу зграде Правног факултета арх. Петра Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као и неколико зграда основних школа у Србији.
Током 1941. године није радила, да би јој 1942. године били додељени мање значајни задаци у Министарству грађевина. У пролеће 1944. године отишла је на дужност у Петровац на Млави, где је изводила мање радове и дочекала крај другог светског рата, после кога се вратила у Министарство грађевина где је 1945. године пензионисана.
Јованка Бончић остала је у српској престоници све до своје смрти. Настрадала је је у свом стану у Београду 27. децембра 1966. у пожару који је сама изазвала заспавши са неугашеном цигаретом.
