Autor sjovicicslavuj |
8 April, 2021 |
read_nums (79)
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Част и привилегија су били
бити пријатељ и дружити се са
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором,
па макар то биле и ријетке прилике ...
Хвала ти Момо ...
Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године.
13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.
Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.
О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Једина пјесма славног МОМЕ КАПОРА - М И Р
На питање зашто не пише поезију
кад би му то као умјетнику
и писцу ишло од руке, одговарао би:
"Ма није то за мене. Данас сви Срби пишу песме"!
Autor sjovicicslavuj |
8 April, 2021 |
read_nums (61)
Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла.
Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.
Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.
Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија.
Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег.
Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!"
Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.
Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.
Autor sjovicicslavuj |
7 April, 2021 |
read_nums (175)
Јустин Поповић
- Рођен је у Врању на Благовијести 7. априла 1894. године.
Преминуо у манастиру Ћелије, истог дана
на Благовијести 7. априла 1979. године.
Новоканонизовани српски светитељ.
Био је архимандрит манастира Ћелије,
доктор теологије,
професор Београдског универзитета и духовник.
Напомена:
Први пут сам био у дилеми шта да поставим испод објаве о Светом Јустину.
Ако обиљежавам рођење неког знаменитог Србина онда постављам пригодну илустрацију.
Ако означавам дан смрти за неког познатог Србина и ако је био вјерник, онда постављам свијећу са пламеном.
У овом случају нисам знао шта да поставим, јер је Његова светост и рођен и умро истог датума.
Autor sjovicicslavuj |
7 April, 2021 |
read_nums (75)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.
Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."
Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.
У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.
Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.
Херцеговачка Грачаница - Требиње
Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници", била је испуњена.
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
Дучићева пјесма о српском страдању
У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи којима је описао патње свог народа.
Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа.
Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма "Врбас", објављена у "Американском Србобрану" 28.октобра 1941. године.
Autor sjovicicslavuj |
7 April, 2021 |
read_nums (61)
Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије:
БЛАГОВИЈЕСТИ
Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије:
"Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао.
Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство
Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје"!
Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38).
И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.
Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо.
Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.
Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2021 |
read_nums (106)
Отишла је још једна музичка легенда.
ПЈЕВАЧ Предраг Живковић Тозовац преминуо је јутрос у 85. години. Предраг Живковић Тозовац посљедњих недјеља лијечио се од корона вируса.
- Нажалост није издржао, овај ковид га је скроз разорио.
ДРАГАН ЖИВКОВИЋ ТОЗОВАЦ
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА ВЕЛИКИ УМЈЕТНИЧЕ!
Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2021 |
read_nums (59)
6. априла 1946. године у Београду
рођен је славни српски глумац
ИВАН БЕКЈАРЕВ
Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2021 |
read_nums (61)
Храбри пилоти Шестог Ловачког Пука
6.4.1941. са тридесет седам авиона
оборили су четрдесет шест њемачких летилица.
У одбрани нашег неба живот је положило 11 пилота.
6. април 1941. године
Нацистичка Њемачка у Другом свјетском рату
без објаве рата напала Југославију.
Београд, који је три дана раније
проглашен отвореним градом,
Београд, који је три дана раније
проглашен отвореним градом,
у 6.30 часова напала су
234 бомбардера и 120 ловаца.
234 бомбардера и 120 ловаца.
Већина житеља југословенске пријестонице
је затечена на спавању, јер је била недјеља.
Не зна тачно колико је тада људи погинуло,
а процјене су да је било 2.000 до 4.000 жртава,
а можда и више.
Уништено је више стотина зграда, међу којима
и здање Народне библиотеке Србије -
установе основане 1832. - са око 300.000 књига,
укључујући средњовјековне списе
непроцјењиве културне вриједности.
укључујући средњовјековне списе
непроцјењиве културне вриједности.
6.4.1941. са тридесет седам авиона
оборили су четрдесет шест њемачких летилица.
Храбри српски ЈУНАЦИ Шестог ловачког пука
који су погинули 6. априла 1941. године,
супростављајући се њемачким фашистичким
агресорима и авио-нападачима на Београд.
агресорима и авио-нападачима на Београд.
СРПСКИ ЈУНАЦИ
- ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА
У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!
У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!
У одбрани нашег неба живот је положило 11 пилота.
То су: Милош Жунић, Живица Митровић,
Михо Клавора, Јован Капешић, Душан Борчић,
Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић,
Милутин Петров, Карло Штребенек,
Владимир Горуп и Миливоје Бошковић.
Михо Клавора, Јован Капешић, Душан Борчић,
Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић,
Милутин Петров, Карло Штребенек,
Владимир Горуп и Миливоје Бошковић.
Фашистички злочинац Александар Лер:
Знао је фашистички злочинац Александар Лер
на шта треба ударити и шта треба уништити!
Јер, ако једном народу уништиш културу
и прошлост - он неће имати никакву будућност!
и прошлост - он неће имати никакву будућност!
Тај народ ће нестати!
Ми смо опстали, хвала Богу!
Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2021 |
read_nums (73)
БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ
рођен је 6. априла 1875. године
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Био је унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази уБеч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.
Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.
Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.
Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.
НАЧЕЛА МЕТАФИЗИКЕ 1-2
Брсанислав Петронијевић
Бранислав Петронијевић је био научник европског и светског реномеа и сматрао је да само метафизика може да допре до суштине света и да га разјасни као целину. Науке су, због ограничености човековог ума и краткоће века, вештачки подељене на дисциплине и усмерене на појединачно и конкретно. Оне не могу да допру до загонетке о првим принципима бића, до последње основе свих ствари и до крајњег, највишег разлога због кога све постоји. Петронијевићеви «Принципи метафизике» су покушај да се научне дисциплине, људско знање и искуство надограде новим, грандиозним системом који ће допрети до највиших појмова свеопштег постојања.
У «Аутобиографској скици» пише да је и он, у млађим данима, био срећник и жртва сентименталних осећања и да се догађало да путује из Београда чак у Ницу на љубавни састанак. Сматрао је да праву љубав треба разликовати од симпатије и да је она данас ретка, као и постојање генија, у односу један према милион. Права љубав се по Петронијевићу састоји од «пасије и сентимента». То је јака сексуална жеља и способност да се поетско расположење према одабраној особи уздигне на ниво поезије. Имао сам многобројне симпатије, пише он, а само три љубави: Американку за време студија у Бечу, Енглескињу за време рата и полусрпкињу из Београда.
Уочи Другог светског рата почео је да пише трећу књигу «Принципа метафизике» - пет целина подељених у четири књиге. Започео је специјалне студије из механике и физике и припремао за штампу, на француском језику, резиме својих филозофских и научних радова. Шестог априла 1941. године, током немачког бомбардовања, до темеља је изгорео хотел у коме је живео, заједно са његовим рукописима и библиотеком. Октобра 1944. године, током англоамеричког бомбардовања, потпуно је уништен и његов радни кабинет на Универзитету са преосталим књигама и рукописима. Умро је 4. марта 1954. године, у 79. години живота, у београдском хотелу «Балкан» у коме је становао.
У историји српске културе Бранислав Петронијевић је остао најзначајнији и најплоднији филозоф епохе модернизма, проглашен је за најважнију личност у историји ваљевског краја а његова биста је постављена у градском парку у Убу. Као метафизичар и палеонтолог достигао је европски реноме и унео 52 новине у научни свет.
Својим делом је доказивао да је метафизика не само могућа већ и неопходна да би се сагледала универзална структура света, апсолутно почетни принципи бића и његова генеза, каква апсолутна стварност јесте и каква једино може бити... Истакао је начело негације као разлог «који присиљава апсолутну супстанцију да поставља на вечно стваралачки начин мноштвено – разноврсни свет». Уздигао је углед филозофије, а његова тежња ка синтези свих наука и знања омогућила је продоре ка ширим и дубљим људским спознајама.
Спомен биста у Убу
Autor sjovicicslavuj |
6 April, 2021 |
read_nums (67)
Димитрије Давидовић
Рођен је 23. октобра 1789. године у Земуну, Хабзбуршка монархија.
Умро је 6. априла 1838. године у Смедереву, Кнежевина Србија, део Османског царства).
Био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата.
Портрет Димитрија Давидовића из 1834 године,
насликао Урош Кнежевић.
Слика се налази у Народном музеју у Београду.
Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник.
Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије.
Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу,
Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици.
Насловна страна Сретењског устава
Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године.
Давидовић је био један од пионира српског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе.
Биста Димитрија давидовића на Земунском кеју
Копија бисте постављена је и у Смедереву
гдје почива Димитрије Давидовић.
Autor sjovicicslavuj |
5 April, 2021 |
read_nums (87)
И тог припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис-а" из снајпера пуцали су на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње Скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био да се изазивањем свеопштег хаоса за све оптуже Срби.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
СВЈЕДОК СА ЛИЦА МЈЕСТА
Ратни вихор се ширио Босном и Херцеговином. Само се чекала црта од шибице и ко ће да запали ватру.
Масовне муслиманске демонстрације и митинг на платоу
испред републичких институција на Маријин двору
Пошто више од мјесец дана није ништа учињено да се пронађе и ухапси убица који је убио старог свата Николу Гардовића у терористичком нападу почињеном 1. марта 1992. године на Башчаршији /највише муслиманско и политичко и полицијско руководствао је истог тренутка змало ко је извршилац убиства Николе Гардовића/, Срби су подигли барикаде у Сарајеву.
Сутрадан, 5. априла 1992. године Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и хаоса, па и оружаних сукоба. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Међутим, то су биле муслиманске војне и полицијеске снаге спремне за отпочињање рата ширих размјера.
И тог припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис-а" из снајпера пуцали су на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње Скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био да се изазивањем свеопштег хаоса за све оптуже Срби.
Одмах послије пуцњаве муслимани су раширили информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”, гдје су мислили да се у том тренутку налазио др Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није није био у хотелу.
Хотел "Холидеј ин" и десно небодери УНИСА /"Момо и Узеир"/
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ се то једино могло извести из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”.
С обзиром да муслимани нису хтјели да воде било какву истрагу везану за убиство Николе Гардовића, дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.
Зграде Народне скупштине и заједничких институција БиХ
Све је дакле указивало на то да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/.
Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - наставак крвавог грађанског рата у БиХ.
Autor sjovicicslavuj |
5 April, 2021 |
read_nums (54)
5. априла 1958. године умрла је славна
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Била је прва жена изабраназа академика Српске академијенаука и умјетности.
Уврштена у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности.
Споменик Исидори Секулић
25. новембра 2015. године, на ободу парка - украса Топчидерског брда (угао улица Андре Николића и Петра Чајковског), у близини куће у којој је живјела и стварала, откривен је споменик.
Autor sjovicicslavuj |
4 April, 2021 |
read_nums (78)
4. априла 1941. године,
рођен је славни српски глумац
ПЕТАР КРАЉ
Споменик славном глумцу
на Општини Врачар у Београду
Autor sjovicicslavuj |
4 April, 2021 |
read_nums (112)
4. априла 1825. године рођен је славни српски филолог
и први секретар Југословенске академијенаука и умјетности
ЂУРО ДАНИЧИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Рођен је 4. априла 1825. године у Новом Саду. Филозофију је изучавао у Пожуну, а у Пешти и Бечу правне науке. Међутим, сусрет са Вуком Караџићем, одредио је младом правнику другачији научни и животни пут. Посветио се филологији и већ 1847. године, објавио „Рат за српски језик и правопис“. Уместо породичним Поповић, рад је потписао презименом Даничић.
Заговорник Вукове реформе српског језика, силином научне мисли доказао је исправност Караџићевих ставова и тиме много допринео прихватању ставова књижевног реформатора. 1850. године, као двадесетпетогодишњак, објављује први део капиталног дела „Мала српска граматика“.
У Београд Даничић долази први пут 1852. године, али убрзо, на молбу кнеза Милоша, враћа се у Беч, да би неколико година српском језику подучавао кнегињу Јулију коју је отац послао у аустријску престоницу на школовање. Четири године касније Даничић се вратио у Београд и од тада руководио Народном библиотеком Србије. Његова поставка рада библиотеке била је једноставна: „набавити сваку српску књигу, затим сваку књигу о српском народу и од сваког раздела књижевности најврсније књиге, на било ком језику набавити“.
Написао је и објавио „Српску синтаксу“, дело какво до тада није имао ниједан словенски језик и покренуо објављивање старих дела, желећи да богату српску књижевну баштину учини приступачнијом. То су пре свих „Житије светог Саве“ од Теодосија, „Житије светог Симеона и светог Саве“ Доментијана, „Животи краљева и архиепископа српских“ Данила, „Никољско јеванђеље“... Крајем те деценије објављује други део „Мале српске граматике“. На опште изненађење јавности, Даничић је на кратко био и секретар Министарства унутрашњих дела.
Изузетни филолог био је и плодан преводилац: „Стари завет“, на српском језику, његово је дело. У Београду је припремио три књиге „Речника из књижевних старина српских“ и објавио их 1863. и 1864. године.
Убрзо је постао секретар Друштва српске словесности, претече Академије наука. Од 1873. године, поново је на месту шефа катедре за филологију Велике школе у Београду. Три године касније привео је крају рад на „Основама и коренима српског језика“ и објавио трећи, завршни део „Мале српске граматике“.
Као педесетогодишњак, Ђуро Даничић, не баш најбољег здравља, почео је да ствара речник народног језика. Када је потом због важног посла отпутовао у Загреб, нико није слутио да ће то бити пут без повратка Ђуре Даничића.
Из Загреба је стигао ковчег великог српског филолога. Мноштво Београђана испратило га је до вечног дома, на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану.
Ђуро Даничић, биста на Калимегдану
Autor sjovicicslavuj |
3 April, 2021 |
read_nums (76)
ЛОЛА НОВАКОВИЋ
Тужна судбина велике југословенске
и српске пјевачице Зоране Лоле Новаковић.
Умрла је 3. априла 2016. године.
На вјечни починак је испратило једва педесетак
пријатеља и сарадника на Новом гробљу
у Београду уз пјесму „Кап весеља“.
Лола Новаковић
Autor sjovicicslavuj |
3 April, 2021 |
read_nums (73)
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ
Уврштена у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји
Потресна биографија Надежде Петровић и њено богато сликарско дјело
говоре нам много о њој, али и о српској несрећи
да лако и брзо заборављамо
наше славне претке.
До посљедње снаге
сликала је шаторе ваљевске болнице,све док заразна болест није и њу оборила.
Боловала је седам дана.
Умрла је 3. априла 1915. године.
говоре нам много о њој,
да лако и брзо заборављамо
наше славне претке.
сликала је шаторе ваљевске болнице,
Умрла је 3. априла 1915. године.
Послије година негирања и заборава, ретроспективна изложба њених дјела у Београду 1938. вратила је Надежди оно посебно мјесто у самом врху српског сликарства, које јој је припадало исто онолико као и славно место у српској херојској ратној историји.
Надежда Петровић као ратна болничарка
у Призрену 10. априла 1913. године
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ
„Стари шедрван у Призрену“,сликано 1913. године.
"Догодине у Призрену", остаје само пуста српска жеља. Тако су одлучили српски непријатељи - Амери, НАТО и остали злочинци, Нијемци, Енглези, Французи, Брисел итд.
Без шиптарске дозволе Срби не могу ни до Јариња.
Грачаница, сликано 1913. године
Поље косовских Божура
Споменик Надежди Петровић
у Пионирском парку у Београду
Autor sjovicicslavuj |
2 April, 2021 |
read_nums (71)
Жарко Тодоровић
као питомац 51. класе Војне академије
у Београду
Д О Д А Т А К
ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј
ЈЕДАН ОД БРОЈНИХ ПРИМЈЕРА ФАЛСИФИКАТА
- ПО ОНОЈ ПОЗНАТОЈ ФОРМУЛИ:
"ИСТОРИЈУ ПИШУ ПОБЈЕДНИЦИ"!
Тако је и Брозова камарила фалсификатом
препарирала стварне догађаје
и прилагодила их својим славодобитним
потребама "историјског славља"
за остајање на власти.
Четнички потпуковник Жарко Тодоровић, под командом генерала Драже Михаиловића, био је прави јунак по коме је снимљен култни филм „Валтер брани Сарајево“.
Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер,
послије Матхаузена
Аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић разбио је многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, да је бранио Сарајево.
Међутим, истина је сасвим другачија. Прави јунак из Сарајева Валтер је био четник потпуковник Жарко Тодоровић, под командом Драгољуба Драже Михаиловића.
Велико занимање о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски је поставило нови задатак и питање: Ко је Валтер.
Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али ријетко коме је познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен.
У Другом свјетском рату заиста су постојала два Валтера:
– Владимир Перић Валтер, комуниста, и
– Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник.
Први Валтер је послије проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је 2000. године објавио Субнор.
Међутим, према њемачким документима, комунистички Валтер – не постоји. Њега Нијемци уопште не помињу, јер и није био ни од каквог значаја за ратне операције.
Такође према њемачким документима, други Валтер не само што је постојао, него се највећа акција Гестапоа на Балкану током рата звала управо Операција ”Валтер”. И један од највећих досијеа Гестапоа је Досије ”Валтер”, који се данас чува у Архиву Града Београда, Фонд БДС (Гестапо), а који наравно званична историја заобилази у широком луку.
Жарко Тодоровић је био рођени Београђанин, завршио је 51. класу Војне академије. Већ током 1941. оснива јаку мрежу београдских четничких илегалаца и постаје ноћна мора за Нијемце. У другој фази рата у Београду је било преко 5.000 четничких илегалаца, наоружаних барем пиштољима. Имали су више радио станица, камионе, базе, итд.
Операција ”Валтер” изведена је почетком 1943. У Београду је 17. марта ухапшен потпуковник Тодоровић са групом илегалаца, а у Загребу још осам његових илегалаца, махом Хрвата, професора универзитета.
О паду потпуковника Тодоровића Дражи је јавио генерал Трифуновић, 2. априла: ”За Валтера потврђено да је ухваћен… Београд потпуно укочен за рад. Курири не могу ни везу да ухвате са нашим људима. Притисак велики. На терену исто. Продужавам рад с ким се и колико се може.”
Дража је 6. маја извијестио мајора Радослава Ђурића да су Валтера одали ”капетан Јова Миладиновић и мајор Радаковић у вези са гестаповцима”.
Од Ђурића је потом Дража тражио да провјери ко је капетан Јован Миладиновић, јер је један капетан Јован Миладиновић био командант 1. косовског корпуса. Овај период обиљежила је игра око правог и лажног Валтера, кога је Гестапо покушао да убаци међу београдске илегалце. Дража 6. маја радио станици ”Валтер” у Београду шаље сљедећу депешу: ”Одредио сам Валтеровог заменика мајора Тозу Милојевића. Ступите што пре у вези са њиме. Сви други који се јављају као наследници Валтерови лажни су.”
Дража је, како произилази, знао да потпуковник Тодоровић у Гестапоу није одао своју радио станицу. У ствари, није одао ништа, тако да Нијемци нису ни сазнали да је он био Валтер, што се види из његовог досијеа (сматрали су да је само један од шефова илегалаца.
Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер
О правом и лажном Валтеру Дража је 18. маја писао Ђурићу: ”Нови Валтер, иначе Тоза, тужи се да му неки Ћирковић и Миладиновић у месту где живи ухапшени Валтер, чине сметње да прими дужност. Ћирковића и Миладиновића оптужује као гестаповце. Тоза узео име Прин-Прин.”
Истог дана Дража јавља мајору Милојевићу и генералу Трифуновићу да је преко курира послао нове шифре за Валтера, са дуплим шифровањем.
Потпуковник Тодоровић је успио да побјегне агентима Гестапоа, у Загребу, гдје су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Матхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживио шест мјесеци – што никоме до тада није успјело – Нијемци су га из најтежег пребацили у најлакши дио логора.
Потпуковник Тодоровић је успио да побјегне агентима Гестапоа, у Загребу, гдје су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Матхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживио шест мјесеци – што никоме до тада није успјело – Нијемци су га из најтежег пребацили у најлакши дио логора.
Послије рата је био пуковник француске армије, па високи чиновник француске владе. Комунисти су тражили његово изручење, да му суде као народном непријатељу, издајнику, ратном злочинцу, итд, што је одбијено као неозбиљно.
Преминуо је у Паризу, у дубокој старости, послије 2000. године. Као и друге четничке официре који су преживјели рат, па и све оне који су преживјели Матхаузен, комунисти су и потпуковника Тодоровића под лажним оптужбама прогласили за ратног злочинца.
као питомац 51. класе Војне академије
у Београду
Међутим, дијелове његове биографије Брозова камарила је искористила за препарирање историје и за снимање филма ”Валтер брани Сарајево”.
Д О Д А Т А К
Академик Матија Бећковић је све објаснио
Autor sjovicicslavuj |
1 April, 2021 |
read_nums (85)
1. априла 1924. године
који је годинама уносио радост у наше домове
Легендарни српски глумци:
1. априла 1924. године
рођен је непоновљиви
Чкаља
који је годинама уносио радост у наше домове
и који нас је забављао и засмијавао до суза ...
ЧИЈА ЈЕ СРАМОТА ШТО ЈЕ ЧКАЉА УМРО
У ВЕЛИКОЈ БИЈЕДИ И НЕИМАШТИНИ!
Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“.
Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.
Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић…
МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ ЧКАЉА и ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ
Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.
Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.
– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.
