Прије стотину и пет година једна држава напустила је своју територију и преко друге двије отишла у трећу, савезничку. Одлука да и Влада и војска и цивили крену пут Албаније и Црне Горе, голгота и крфски период - јединствени су догађаји и у српској историји и у свијету. Данас се обиљежава стотину и три године искрцавања српске војске на Крф.
Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке. Прије стотину и четири године, најиздржљивији српски војници савладали су муке и искрцали се на Крф, гдје су се опорављали и спремали да поврате дио своје окупиране територије.
Албанска голгота и период на Крфу, јединствени су у историји и најзначајнији догађаји за Србију током Првог свјетског рата.
У тренутку када су српске трупе са Владом и краљем дошле на албанску обалу послије тешке албанске голготе, оне су биле једини симбол присуства Срба у међународној заједници и политици.
Албанску голготу и искрцавање српске војске на Крф, путем штампе пажљиво је пратио и свијет - поготово земље савезнице.
То је вријеме великих сукоба француских и њемачких армија код Вердена када је требало подићи морал тих савезничких армија, посебно француске, и када је српски случај служио као врста стимуланса да се издржи на фронту.
Као и догађај, и страдање је било без преседана. Погинуло је више од 77.000 војника и 140.000 цивила. Због глади, тифуса, страдања у логорима - неке су процјене да је број умрлих и до милион.
Било је потребно вријеме да Србија изађе из демографског минуса. Догодила се велика промјена у структури популације - која је писала даљу историју.
Тај пут се може поредити са Кинеским великим маршем, са сјеверним маршем у Руској револуцији, али страшније је, јер је било много цивила.
Српски народ је успио да се обнови послије тога, увијек се послије неког времена обнови, али толико страдање није забиљежено.
Као и у свим великим ратовима, роде се нови људи, али најбољи страдају у рату - и то је најтежа посљедица свега.
Јулија-Јулкеа Хлапец Ђорђевић, рођена је 1882. године Бечеју, тадашња Угарска. Докторирала је са само 24 године на Филозофском факултету у Бечу. Њена докторска теза објављена је 1908. у Летопису Матице српске. Током Првог рата водила је дневник у Бечу, а те белешке под именом „Цртице из прошлости Аустроугарске“ објављене су у Београду 1922. у издању Геце Кона. После рата живела је у Чешкој, у земљи свог супруга и посветила се књижевности и јачању покрета за женска права. Најпознатији Јулијин роман је “Једно дописивање”.
Докторирала са само 24 године, говорила пет језика
У Јулијиним биографским подацима наводи се да је била врхунска интелектуалка и једна од најобразованијих жена прве половине 20. века. Говорила је енглески, немачки, француски, мађарски и чешки.
О приватном животу Јулке Хлапец-Ђорђевић нема много података, а поред информација о школовању, познато је да се удала за чешког официра Здењка Хлапеца, да је имала две ћерке и да је након удаје живела у Чешкој. Добро је упознала и била је упућена на чешку културу и књижевност, те је учествовала у одржавању и неговању чешко-југословенских односа, преводила је са чешког и на чешки, и објављивала критичке радове о чешкој литератури. Након изузетне јавне активности, током тридесетих година 20. века, по завршетку Другог светског рата, Јулка Хлапец Ђорђевић престаје да објављује радове, и нема података како је живела када је и у земљи њеног супруга промењена власт. Није познато чиме се бавила последњих деценија свога живота, такође, није позната ни судбина њене заоставштине. Оно што је добро познато у Јулијином раду, јесте њена јасна феминистичка мисао. Међу првим женама у Европи је теоријски и научно утемељено говорила о положају жене у друштву , праву на рад и јавно деловање жене кроз историју. Такав контекст њене теоријске делатности у европским оквирима, кажу, спада у први талас феминизма, а када је реч о српском феминизму, Јулија заједно са Ксенијом Атанасијевић, припада групи интелектуалки, која отворено пише и говори о праву жена на образовање, захтевима за корениту промену породичних односа, о женским политичким правима и слободама.
Прва жена доктор филозофије у Аустроугарској
Иако је готово читав живот провела у иностранству, Јулка је активно учествовала у културном животу свога народа. Сарађивала је са низом листова и књижевних часописа као што су Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, “Женски покрет”, “Женски свет”, “Живот и рад”. Поред тога, ова жена необичне друштвене промишљености, појављује се и као иницијатор многих женских удружења у Србији. Њену феминистичку и, посебно хуманистичку, интелектуалну и животну позицију показује жеља да жена „после вековне чамотиње у мраку, обесхрабрена комплексом ниже вредности, ступи у људско друштво као самостално, равноправно биће, свесно свог људског достојанства”. Јасно је увиђала да главни узрок „тужне судбине женскиња” почива у њиховој интелектуалној заосталости и материјалној зависности.
Јулија Хлапец Ђорђевић је ауторка, између осталог, двотомног научног дела „Студије и есеји о феминизму”. Докторирајући у Бечу, на филозофском факултету 1906. ова Српкиња је у исто време постала прва жена доктор филозофије у Аустро-Угарској.
У свом роману Једно дописивање, Јулка Хлапец Ђорђевић пише о нужном осећању спутаности које су жене у првој половини 20. века осећале и које је чинило да већина њих буде дубоко несрећна:
„ | Изгледа да је за сада једној интелектуално развијеној и свог човечанског достојанства свесној жени врло тешко доћи до друштвене равнотеже, а камоли среће. Спутана обавезама и предрасудама, стиснута у калупе, готове за испијене мученице или нацифране лутке, њихова силна индивидуалност наилази свуда на препреке и неразумевање. Вида Адела Милчиновић, др Ксенија Атанасијевић, Исидора Секулић ... |
Умрла је 1969. године у Чешкој.
МИЛИЦА РАКИЋ
Навршиле су се пуна 22. године од како су НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.
у Ташмајданском парку
Милице Ракић
Живио је врло кратко,
Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Ту би ми тако слатко било.
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Овдје би ми слатко било.
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
ЈОСИФ ПАНЧИЋ
Био је први предсједник тек основане
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Деценијама самује на крову Србије:
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Панчићева оморика
Јосиф Панчић, споменик у Академском парку на Студентском тргу у Београду
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Рођен је 23.8.1831. године у Будиму (западни део Будимпеште), гдје је и преминуо 16.4.1865. године.
ВОКАЛНА: Песме за драму "Преводнице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; мес. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".
— "Српске народне песме" (6 збирки које садрже уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", 1851; "Сећаш ли се оног сата", 1853; "Ускликнимо с љубављу", 1859; "Ја сам Србин, српски син", 1859; "Полечела шаренптица", 1862; "Праг је ово милог српства", 1863).
ЦРКВЕНА: "Две литургије", 1851 и 1852; "Православно црквено појање у српскога народа" (I књ., "Литургија Јована Златоустог", 1862; II књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Божића до Спасовадне" 1863; III књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", 1864); "Српско црквено карловачко појање ("Блазена" I-8 гласа, 1822). Необјављени записи карловачког појања у 17 свезака у Архиву САН.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
и тако је постала прва жена академик код Срба.
ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
насликала је СРПСКОГ "Хомера"
Доктор Миодраг Лазић изгубио битку са вирусом
одликовао је хирурга из Ниша др Миодрага Лазића
за залагање током ратних сукоба
у посљедњој деценији 20. вијека.
"Они који својим радом чине добро у своја дјела уносе оно што највише могу и што имају у себи – своју љубав и креацију, истрајност и велику жељу да помогну другоме”, рекао је у Палати Републике у Бањалуци предсједник Републике Српске Милорад Додик уручујући велико признање др Миодрагу Миши Лазићу, познатом нишком хирургу и актуелном директору Ургентног центра Клиничког центра Ниш.
На свечаности поводом обиљежавања Дана Републике Српске и Светог архиђакона Стефана, др Лазић одликован је Крстом милосрђа за, како је речено у образложењу, несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва током ратних сукоба деведесетих година прошлог вијека.
Уручујући одликовање, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао:
"Посебно истичем да је одликовани др Лазић као ратни добровољац својим херојским ангажовањем водио пуне четири године Српску ратну болницу на Илиџи и притом дао несумњив допринос Републици Српској, на чему му лично и у име становника наше Републике захваљујем.
Од 1992. до 1996. године кроз ову ратну болницу прошло је чак 15.000 рањеника, а овај изузетан човјек и врсни хирург за то вријеме обавио је преко 3.500 операција у општој анестезији и више хиљада других хируршких интервенција. То је био и остао подвиг који у Републици Српској никада неће бити заборављен”.
Нишког хирурга др Миодрага Мишу Лазића, аутора јединственог „Ратног дневника хирурга” објављеног још у вријеме ратних сукоба на бившем југословенском подручју, за пожртвованост у раду одликовао је 1994. године српски патријарх Павле, а Војска Републике Српске додијелила му је медаљу за храброст „Милан Тепић”.
На одржаној свечаности у Бањалуци председник Републике Српске посебно је захвалио и Клиничком центру Ниш за подршку пружену др Миодрагу Лазићу током његовог боравка у Српској ратној болници на Илиџи и Српском (Источном) Сарајеву.
НАПОМЕНА:
Др Миодраг Лазић је примио одликовање 8. јануара 2016. године.
Дође то с годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина
Много раније оне су ми биле чак и потребније како бих разумио и како бих посложио све чињенице у мозаик времена у којем сам живио.
Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде: врло често сам био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима.
А баш то лако које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности које су се дешавале, онако спонтано. Додуше, за почетак циљ је био да нешто паметно чујем и научим. Мада нисам имао неких великих претензија, па да то што чујем и запамтим и да онда некад кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у свом интересу.
Много раније или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ самим тим што ми се то десило. Међутим, тај циљ је био много далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву.
Иако су ми многи циљеви били достижни они су се губили у мојим нереалним очекивањима. Послије тога упуштао сам се у јурњаву са временом и у настојању да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим.
То и данас траје.
А вода и даље тече.
Кошаркашице Црвене звезде су шампионке Србије!
Оне су освојиле 32. титулу у клупској историји побједом у "мајсторици" против Арт Баскета, резултатом 77:61 (20:10, 20:15, 17:18, 20:18).
За најбољу играчицу финалне серије проглашена је Ивана Катанић.
најбољи стријелац је њена саиграчица Нађа Недељков, а трајни и прелазни пехар шампионкама је уручио председник Кошаркашког савеза Србије Предраг Даниловић.
С обзиром на то да је прошле године првенство кошаркашица отказано због титуле, Звезда је освојила четврту узастопну титулу у претходних пет сезона.
Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“.
Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.
У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини.
У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године.
Двије године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године. Смијењен је послије студентског штрајка. Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.
Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, имали су двије ћерке.
Када је 1941. погинуо, још увијек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим дијелом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс.
Српска репрезентативка у теквондоу Милица Мандић освојила је сребрну медаљу на Европском првенству у Софији.
Мандићева је у финалу изгубила од Ребеке Мекгован из Велике Британије са 20:14, и тако се окитила сребрном медаљом у категорији до 73 килограма.
У категорији до 87 килограма, Ходабахшију је у финалу противник био Јури Кирченко, а српски теквондиста је услед тешке повреде и из поштовања према противнику изашао на борилиште и такмичење завршио освајањем сребра.
Махди Ходабахши је иначе постао члан српског теквондо тима, након што се оженио некадашњом српском теквондисткињом Тањом Танацковић и на тај начин добио држављанство Србије.
БРАВО МИЛОШЕ ВАСИЋУ и МАРТИНЕ МАЧКОВИЋУ БРАВО С Р Б И Ј О !
Посада српског олимпијског двојца без кормилара, у којој веслају Милош Васић и Мартин Мачковић, освојила је бронзану медаљу на Европском веслачком првенству које се одржава у Варезеу (Италија)!
Бриљантан студент, докторирала органску хемију у Женеви ...
Науку подредила супругу и синовима
Некада је звање доктора наука имало велику тежину и значај у односу на данашње вријеме када је стицање докторске титуле веома „појефтинило“ у сваком погледу. Знало се увијек, само не сада, да је постати доктор неке научне дисциплине подразумијевало много одрицања, рада, и вишак интелекта. Због тога су приче о некадашњим првим српским докторима наука у ово вријеме благотворне и опомињуће, посебно када су жене научници у питању. И те приче су врло ријетке данас, тек понеко име Српкиње, доктор наука помене се, или не помене. Било би неправедно не поменути Вукосаву Томић Марјановић, која је постала доктор хемије, на универзитету у Женеви.
У Женеви на наговор пријатељице, бриљантан студент
Вукосава Томић Марјановић рођена је 23. јануара 1887. у Београду. Њена породица потиче из Ниша, најприје су се населили на Топчидеру, а када је у том крају почело зидање цркве и конака, преселили су се на Палилулу са солидним иметком. Вукосава је имала три сестре и брата, завршила је основну школу, а затим Високу женску школу, и како су касније причали њени потомци, није имала намјееру да се даље школује.
О Вукосави се данас мало зна, а највише података изнијела је њена снаха, Олга Томић, удата за Вукосавиног сина Жарка. Са Вукосавом је живјела један период живота и упознала боље ову Српкињу која је докторат наука из области органске хемије стекла 1913. у Женеви. Описујући своју свекрву за један београдски лист, Олга је рекла како је Вукосава по природи била затворена и можда због тога није жељела даље да се школује. Међутим, стицај околности промијенио је Вукосавина размишљања, јер је ускоро њена имућна пријатељица која се спремала за студије у Швајцарској, предложила и Вукосави да крене са њом. Вукосавини родитељи су убрзо преминули, те је она постајући пунољетна стекла дио насљедства, довољан да промијени нешто у животу. Продала је своју имовину, и добила десет хиљада динара у злату. То је била добра материјална основа и сигурност да може и она кренути пут Женеве на студије. Будући да је тада динар био јак и вриједан, Вукосава је сама могла финансирати своје школовање и да у Швајцарској пристојно живи. Тако је уредила да јој из Србије мјесечно стиже 20 динара и то јој је, како је касније причала својој снахи Олги, било сасвим довољно.
Докторска титула на органској хемији
У Женеви је Вукосава уписала студије хемије. Вукосава никада није причала много о томе зашто је одабрала баш докторат из органске хемије на женевском Природно-математичком факултету. Зна се само да је била бриљантан студент, и послије одбране доктората вратила се одмах у Београд. Брзо је почела да ради у државно- хемијској лабораторији, радила је све до почетка Првог рата 1914. године. Како је касније причала, а чланови њене породице свједочили, по избијању рата превагнуо је патриотизам, те је Вукосава справљала лијекове и превијала рањенике. Када се рат завршио, кратко вријеме је радила у Царинској лабораторији на Сави. Ту је упознала Душана Томића, првог инжињера технологије, професора Техничког факултета у Београду.
Науку подредила породици
За Душана се удала 1921. године и тада доноси одлуку која је многе изненадила. Иако веома заинтересована за науку, послије удаје никада више није радила, нити је тражила запослење, није га ни жељела. По сведочењу Олгином, овако је објаснила свој став и каснији положај у друштву: „Запосленој жени мало се плаћало, зато сам се и посветила домаћинству и само помагала свом мужу у раду....“ Вукосава се борила за мјесто жене у породици. У браку са Душаном Томићем Вукосава је имала два сина.
Њихова кућа је било мјесто састајања бројних чланова владе у томе вријеме, дипломата, професора, академика, али са почетком Другог свјетског рата, све се одједном промијенило. Њихову кућу су прво узели Нијемци, а послије рата комунисти. И никада им кућа у цјелини није била враћена. Нова комунистичка власт је професора Томића одвела у затвор, као и већину интелектуалаца и виђених људи тадашњег Београда. Циљ је био ликвидирати елиту Србије, обезглавити народ и лакше њиме манипулисати. Иако је на интервенцију једног Брозовог љекара, професор Томић био пуштен, од посљедица боравка у затвору, преминуо је 1947. године. Вукосава је послије смрти супруга обукла црнину, и није је никада скидала, и од тада се потпуно повукла из јавног живота. Свједоци њене велике туге били су синови који су иако сасвим млади, морали зарађивати за живот. Тиха каква је била цијели живот, Вукосава је тако и завршила.
Умрла је 25. јуна 1979. године од можданог удара.
Вукосавини Марјановићи
О Вукосави Томић Марјановић говорио је и др Петар Марјановић, њен рођак професор у пензији, а радио је на Факултету драмских умјетности у Београду:
"У нашој породици било је доста познатих личности, на пример легендарни фудбалер Моша Марјановић. Али, Вукосава је незаобилазна. Нисам је упознао, али знам да се доста о њој причало у фамилији. Заиста је био подвиг докторирати у то време, када је једна жена у питању, и то ван земље. Највећи део живота посветила је мужу и синовима, науку је оставила када је схватила да је потребнија породици. Ето, таква је била наша Вукосава", закључује њен рођак Петар.
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
Приредио: Славко Јовичић Славуј
Ангелина Јакшић је рођена 1871. године у селу Дубљевићи које је тада припадало котару Невесиње, а данас општини Гацко. К
ћерка је Алексе Јакшића, једног од организатора Невесињске пушке и Улошког устанка.
У Женеви је промовисана у доктора медицинских наука још 1899. године и тако постала тек трећа Српкиња и прва Херцеговка у историји која је понијела ову високу академску титулу.
Тема њеног докторског рада на Медицинском факултету у Женеви била је “Фиброми материце у трудноћи”. У току свог дугогодишњег службовања у Швајцарској, пронашла је и патентирала лијек против респираторних инфекција који је назвала “la serb” .
По избијању балканских ратова ставља се на располагање Црвеном крсту и враћа у Србију. Једна је од првих жена ─ љекара којој су одали пуно признање и повјерење и предали јој управу Шабачке болнице.
За вријеме Првог свјетског рата била је шеф хируршког одјељења главне војне болнице у Београду, а потом и шеф војне болнице при Врховној команди у Крагујевцу. Са чланицама Кола српских сестара и Енглескињом Ханом Џеси Хенкин Харди фебруара 1915. године основала је Националну српску лигу жена. Радила је са др Јарославом Кужељом и другим љекарима на сузбијању епидемије пјегавог тифуса у Крагујевцу, у амбуланти коју су основале она и Хана Харди на самом почетку рата.
Марта 1916. др Ангелина Јакшић одлази у Париз гдје заједно са предсједницом Хуманог друштва у француском војном министарству Еуген Симон почиње да скупља прилоге и пакете за српске рањенике. Основала је Француско-српско удружење за помоћ српској дјеци.
Занимљиво је да је Ангелина Јакшић прва превела српске народне пјесме на француски језик. Своју љубав према отаџбини, али и пјесмама наслиједила је од оца Алексе. Хтјела је да Французи кроз пјесму осјете душу српског народа, да виде херојство које није клонуло ни кроз вјековну тешку борбу са освајачима. Прва пјесма била је о Страхињићу Бану, а инспрацију јој је дао професор Јован Цвијић који је написао похвални предговор њеној књизи. До тада српске народне пјесме нису се преводиле у стиху. Књига посвећена српској и француској војсци имала је велики успјех, а француска књижевна критика небично се похвално изразила.
Један примјерак послала је војводи Мишићу од кога је добила писмо у коме се најтоплије захваљује: „ Добио сам Ваше дјело и са највећим задовољством сам констатовао, колико је добро, не само као књижевна ствар, већ још више као пропаганда, за што боље упознавање француског и српског народа. Кроз поезију, Ви сте уздигли наш народ на онај пиједестал који заиста заслужује. То је најбољи начин да се задобију симпатије једног културног народа. Препоручујем Вам најтоплије, да продужите у томе смислу и остајем дубоко ганут“, написао је Мишић.
Још једну сатисфакцију добила је за своје дјело др Ангелина Јакшић. Тадашњи предсједник Чехословачке др Бенеш откупио је велики број књига и послао их у Америку за пропаганду словенске нације.
Послије Првог свјетског рата бавила се приватном гинеколошком праксом у Београду. Живјела је са сестрама др Милицом Јакшић, стоматологом, добровољном болничарком у балканским ратовима и Јелицом Јакшић, професорицом у Београду. Носилац је Ордена Светог Саве и француске Златне медаље за ратне заслуге.
Преминула је у Београду 1950. године, а како није имала потомака, сахрану је организовао деканат Медицинског факултета. О Ангелини нема много података у о њеној биографили, па чак ни на интернету. Штета.
Ангелина Јакшић је данас готово заборављена иако је својим радом задужила не само Херцеговину него и цјелокупан српски народ.
