Никад и никоме на свијету не поновило се овакво страдање и мучења, која свијет и савремена цивилизациј никад неће моћи да схвате и да разумију!
БОГ СЕ ЈАВИ!
ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!
19. јануар / БОГОЈАВЉЕЊЕ/
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА
У МОМ ЖИВОТУ.
На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 25. годинаод како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао
СЛОБОДУ ........................
У логор сам затворен 26. маја 1992. године.
СЛОБОДУ
сам дочекао 19. јануара 1996. године!
1997. године написао сам књигу:
"СИЛОС"
најзлогласнији муслимански логор
у бившој Босни и Херцеговини
у грађанском рату
од 1992 - 1996. године.
19. јануар / БОГОЈАВЉЕЊЕ/
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА
У МОМ ЖИВОТУ.
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао
СЛОБОДУ
сам дочекао 19. јануара 1996. године!
у бившој Босни и Херцеговини
у грађанском рату
од 1992 - 1996. године.
Најзлогласнији муслимански
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,
основан је 11. маја 1992. године,
27. јануара 1996. године.
27. јануара у Другом свјетском рату 1945. године,
концентрациони логор Аушвиц.
ослобођења Аушвица обиљежава се као
"Међународни дан сјећања на жртве холокауста".
То је био простор намијењен само за Србе.
за испитивање људске издржљивости
и цивилизација до тада нису познавали.
Људи су мучени и третирани горе
од било каквих животиња.
Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу
да западну у руке злотвора
никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
27. јануара на Светог Саву прије 25 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.
Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.
Према мојимм сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.
На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.
У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.
Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.
За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.
1993. године муслимани су из логора Силос почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.
Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.
Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали.
С обзиром да је суђење у другостепеном поступку у току, ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.
Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.
Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима.
Али она је звијер у људској кожи
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе
и да хашки казамат пуни Србима.
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА,
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу.
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду.
Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.
ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА
Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА.
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Злочинци 'Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу.
Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.
Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.
Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.
А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.
Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега.
Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“.
НОВИНЕ СЕРБСКЕ
штампан у земљи
НОВИНЕ СРБСКЕ
Новине Србске“ су прве новине које су излазиле у Кнежевини Србији.
Први пут су се појавиле 17. јануара 1834. године, под уредништвом једног од најобразованијих Срба у то време, Димитрија Давидовића, у Крагујевцу, а касније у Београду.
У том периоду Србија је тек почела да се изграђује као модерна држава.
Новине Србске су у почетку излазиле као недељник. У периоду 1843. до 1849. излазиле су два пута недељно. До краја 1872. три пута недељно, да би од 1873. постале дневник, осим у Првом светском рату када нису редовно излазиле.
Први назив је био „Новине Србске“, затим „Србске Новине“, да би од 1870. године промениле назив у „Српске Новине“.
Миран период после Другог србског устанка условио је бржи развој привреде. што је довело до формирања прве буржоазије. Протеривањем турске и конституисањем србске власти настао је још један друштвени слој чиновници. Од трговаца, чиновника и занатлија се формирало градско становништво које се постепено истицало политичким, економским и нарочито културним интересима.
„Новине Србске“ су покренуте да прошире утицај културе и просвете, али су по свом садржају пре свега биле политички лист. Новине Србске никако нису заостајале за најбољим страним листовима тог времена.
Њихов уредник, Димитрије Давидовић имао је велико новинарско искуство и то у Бечу, европском центру.
То му је омогућило све своје новинарске и уредничке квалитете. Штампане су у државној штампарији која је располагала добром техником, и мајсторима који су доведени из иностранства.
Давидовић није замишљао новине само као просто средство информисања, већ и као средство изношења сопственог мишљења. То га је брзо довело у сукоб са Милошем Обреновићем који је увео цензуру новинама. Кнез је ставио до знања Давидовићу да се новине не смеју бавити политиком. Његова дужност била је да преноси вести које одреди Кнежева канцеларија. Димитријевић се није придржавао ових наредби па је удаљен из новинарства.
Осим у Крагујевцу и Београду, новине су штампане и у Нишу (1914–1915), а затим на Крфу (1916–1918).
Као званитни гласник државе Србије, Новине Србске су пратиле, следиле и тумачиле политику србске владе све до завршетка Првог светског рата и стварање Краљевине СХС, када су се утопиле у Службене новине. Последњи број новина је изашао 3/12 фебруара 1919. године.
Новине Србске су дигитализоване од стране Народне Банке Србије.
Давидовићев текст о српском језику из Новина сербских.
Колико нам је ако Србљима, мило, да о српском књижеству говорити можемо, о књижеству, које се на народном нашем језику наоди, тј. на језик, којим сваки Србљин, и учен и прост са Србљином говори …
Но нек родољубиви српски списатељи њега ревносно негују народног свог језика држаћи се, нек се с једноплеменицима својима више у језику слажу; … а неки исти народни језик (кога неки простонародним из самог призренија, и велехваленија, што стари црковни језик знају, именовати обичествују) од иностране речи чисте и онако га пригрљавају, као што је он у народу обичан, пак ћемо видети, да ће народносрпски језик за кратко време тамо доћи, куд су прочи са великом натјегом за више вјекова дошли.
16. јануара 1927. године, у Београду је умро
Београдског универзитета, 1905. године:
Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић,
и Љубомир Јовановић.
16. јануара 1831. године рођен је
Уврштен у 100 најзнаменитијих
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Млада је одговорила са: "Океј"!
А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!
"Океј" млада, хајд' здраво, удала си се!
14. јануара 1890. године рођен је
Срба у нашој историји
14. јануара 2021. године
и Руску заграничну цркву
МИОДРАГ МИКИ ЈЕВРЕМОВИЋ
13. јануара 1806. године у Вршцу je рођен
На смрт једног зликовца
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Њемачки сликар, Евалд Арндт Чеплин, један је од оснивача “Сарајевског сликарског клуба”. Од Земаљске владе био је задужен да кроз ликовне прилоге у часопису “Нада” прикаже све различитости Босне и Херцеговине и њен културни развој.
У “Сликама и успоменама” Е.А. Чеплина налазимо податке о обиласку околине Пала из 1895. године. Кроз занимљиву причу о сусрету са ловцима (ловачке приче су и тада биле неизбјежне) води нас од Равне планине до Врела Миљацке одакле се диви Градини проклете Јерине. Да ли је био успјешан ловац као што је сликар и како је гледао на прагматичност паљанских сељака крајем 19. вијека, сазнајте у његовом тексту писаном архаичним стилом тог времена.
“Слике и успомене” 1895.
"Радо освјежујем своје успомене у природи, радо полазим у она мила мјештанца у околини убавог сеоцета Пале. Два три дана која онде проборавим, годе ми; онамо сам сасвим сам, нема ондје прометне везе, намјерице измакнем културној удобности и посматрам и роним у природу, која ме обухвата.
Ако величанствено шуми слап на Пливи, величанствено је и поворје Јахорине. Сједећи под Равном планином, пред својим чадором, кад се спушта прво вечерње сумрачје, а магла, вукући се из долине, застире равницу и једино силни потези Романије планине затварају обзор испремијешаним силуткама, уз све то још и онај мртви мир наоколо, што притисну брда и брежуљке, ко у царству духова, онда ми будне ко да осјећам виле у близини које шапућу: Науживај се тих љепота.
С оваквим чуствима долазим у природу, гледам је и у мислима-цртам на папиру.
Шетам се шумама и долинама, сједам којекуд, мотрим марљиве сељаке, како купе траву по ћаирима Равне планине и-цртам по папиру. Дођу људи ловци. Познају ме, поздрављају и дају ми с важним увјерењем пушку, дивно израђену пушку, у руке. А ја стојим на дочеку и у мислима-цртам по папиру.
Тако неком згодом, умјесто да стојим на дочеку, сједох у прикрајак, наоружан на ловачки, штоно веле-до зуба. Крај мене сједи шумски чувар, савија цигаретку и мудрује:
–Право да ти кажем господине, бијаше теби убити оног срндаћа. Не ваља чекати док се њему прохтједне. Тако ти и мени би са оним међедом. Сједим ти ја онамо гдје се проредила шума, гледај ти, тамо горе. Све мислим, купио бих оно земље кад би ага хтио да попусти, ама неће. А није то баш Бог зна каква земља, него примакле се године, а мени иде мјесечно од владе 25 банки за то што чувам царску шуму, па тако мислим дало би се некако…кад оно нешто шушну, пуца грана. Какав ти је то белај, помислим, кад оно међед. Право на мене. Ништа ја-већ дочекам и сложим. Тако ти добијем 8 банки награде и још чибук од шумара.
Знам ја то и причао си ми-говорим ја њему-него у мене је такво срце да ја радије гледам дивљач по шумама, а и зашто да је бијем?
–Ја, ја-премишља онај-ко жао ти је…И оде.
Остадох сам. Са лијеве стране пукла чистина, подаље леже силни оборени пањеви што труну по старим шумама, а по њима ухватила се плијесан. Негдје кљује жуна, неко шуштање допире из шуме, човјека подилази дрхтавица и рука скоро бесвијесно ставља патрону у цијев.
Издалека чује се штектање керова. Придигнем пушку, кад опет се све утиша. Мени је најзад био свеједно хоће ли окле шта избити: вук , медвјед или срндаћ и сви ти створови ловачких сањарија-стајао сам посве задовољан у светој тишини природе и…можда баш зато, што ми би свеједно, зачу се, како нешто хода шикаром и ну: велика рогата глава избије из шумице, па остаде тако ко исклесана слушајући.
Лијепо је бијеше погледати, баш ко да је неко приковао као трофеј у грање, на осам корачаја испред мене-ловца! У руци ми пушка, у глави сликарија и-сликар савлада ловца! Упрох очи у ту изнендадну појаву шумског живота: Како се то само смјело и крјепко испопријечила поносита звјерка, ни длачица да јој дрхтне на кожи-одиста призор, да га намах таквог пренесеш на папир, као подлогу за ширу композицију. Гледајући прену ме нагао шуштај, паде ваљда какав жир из капице и тресну, а срндаћ се, док би оком тренуо, трзну, узбаци главом и заграбивши двапут, ишчезну.
Мало постојало, кад пукоше два метка и зачује се ловачки звиждук, којим се ловци позивају на окуп. Велики лијепи срндаћ лежао је мртав, опружен на земљи. Крепке тетиве попустиле и не бијаху више онако пркосно напете. Још двије хајке и пођосмо. Што стрму, што брду стигосмо на западне повијарке Равне планине, гдје извире Паљанска Миљацка.
Посједавши по камењу, обрасло маховином, стадосмо залагати свак из своје торбе и залијевасмо то бистром водом са извора. Ту је Миљацка малена, стежу је одасвуд камење и окуке. Овакав горски поток баш је ко роб у веригама. Истом 50 метара, откако изби из земље и већ је сапињу у тијесно корито.
Имаде тамо и млин и прва черхана (пила за дрво), па друга, па трећа и све јој тако ваља радити људима у корист.
Преко воде, диже се на неком врхунцу стара градина проклете Јерине, а веле јој такође Стари град.
–Видиш ли ону градину?-питам сељака кији је гледао како ја те старе рушевине прецртавам на папир.
–А што не бих видио-ушчуди се.
–Па што мислиш, гледајући овако стару градину?
–Што мислим?-погледа ме сељак-А што бих мислио? Него већ сам се ја попео горе и баш је оно добар камен и нема га таква близу моје куће, а ваљало би градити за..
Тако вам је то! Имаде у свијету занесењака и практичара, правих и кривих судова. Какав ли је ово суд о важности Градине проклете Јерине у Равној планини? “
Љета Господњег, 10. јануара 2021
Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.
у српском народу је дјело
