Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

----------------

  Валтазар Богишић

Рођен је у Цавтату 7. децембра 1834. године

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом  Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије.

У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.

Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у  Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.

На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.

Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.

Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).

Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње.

На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.

ПЕТЕР ХАНДКЕ на богослужењу у Српској православној цркви у Великој Хочи на Косову и Метохији

ПЕТЕР ХАНДКЕ

Нобеловац,

је аустријски књижевник и активиста,

њемачко-словеначког поријекла.

Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.

Рођен: 6. децембра 1942. (78. година).

Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац

ПЕТЕР ХАНДКЕ:

"Првих година мислио сам да су Срби полудели, 

због Србије су ми викали „фашисто".

Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.

Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.

Кад су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.

Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.

"Да оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.

Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.

"То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.

О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.

На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“

"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.

Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.

"Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.

Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.

"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином".

Режирао је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. 

Члан је САНУ и Академије Републике Српске.

-------------

НАПОМЕНА: 

Петер Нандке је са супругом обишао Србе 
на Косову и Метохији.

ЛИНК: Велики пријатељ српског народа 

ПЕТЕР НАНДКЕ са СРБИМА на Косову и Метохији 

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ 

Рођен је 3. децембра 1844. године у Београду

 Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра/3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).

Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[1] Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом.

Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.

Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник.

Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде.

Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.

Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске.

 Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.

У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.

Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа... 

Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду.