Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2019 |
read_nums (159)
На данашњи дан, 8.12. 2000. године
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 8.12. 2000. године
умро је српски сликар
Милић од Мачве
СРПСКИ ВОЈНИК НА МРТВОЈ СТРАЖИ
Биста Милића од Мачве у Богатићу
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2019 |
read_nums (141)
Голове за наш клуб су постигли
Владимир Југовић (два гола - 19. и 59. минут)
8. децембра 1991. године
ЗВЕЗДА је постала првак свијета!
је 8. децембра 1991. године
на Националном стадиону у Токију ЗВЕЗДА је
побиједила чилеански клуб Коло-Коло
резултатом 3-0 и постала клупски
првак свијета.
побиједила чилеански клуб Коло-Коло
резултатом 3-0 и постала клупски
првак свијета.
Голове за наш клуб су постигли
Владимир Југовић (два гола - 19. и 59. минут)
и Дарко Панчев (72. минут).
Иако су послије Барија остали без
Роберта Просинечког, Драгише Бинића,
Слободана Маровића, Рефика Шабанаџовића
и Стевана Стојановића,
као и тренера Љубомира Петровића,
као и тренера Љубомира Петровића,
подмлађени тим предвођен Владицом Поповићем
одиграо је једну од најбољих утакмица
у Звездиној историји.
у Звездиној историји.
------------------------------------
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски,Ратковић, Стошић, Панчев, Савићевић, Михајловић.
------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло
ни то што су више од једног полувремена имали
------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло
ни то што су више од једног полувремена имали
играча вишепошто је Дејан Савићевић,
асистент код првог гола,
асистент код првог гола,
искључен у финишу првог полувремена.
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2019 |
read_nums (134)
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
.gif)
На данашњи дан, 8.12.1926. године,
у Љубљани рођен је славни српски глумац
СТЕВО ЖИГОН
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
у мени изазива посебан осјећај.
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима,
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).
+++++++++++СТЕВО ЖИГОН
је умро 28. децембра 2005. године
у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2019 |
read_nums (129)
Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору, буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент, будући двадесет четири године стар, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу.
У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан.
Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим.
Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа.
Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана.
Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе.
Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава.
Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године.
Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2019 |
read_nums (172)
Репрезентативке Србије у теквондоу
Тијана Богдановић
и Милица Мандић
су у петак обезбиједиле пласман
на Олимпијске игре.
на Олимпијске игре.
Тијана, актуелна Европска шампионка
је на финалном Гран прију у Москви,
у категорији до 49кг
у категорији до 49кг
освојила златну медаљу
након што је у финалу савладала Кинескињу Ву.
Милица Мандић се окитила сребрним одличјем
у категорији преко 67 килограма.
Олимпијска шампионка из Лондона
је у финалу заустављена
од стране Кинескиње Џенг.
од стране Кинескиње Џенг.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2019 |
read_nums (125)
На данашњи дан 7.12. 1991. године,
у центру Загреба,
злочиначки су ликвидирана
три члана породице Зец.
у центру Загреба,
злочиначки су ликвидирана
три члана породице Зец.
Вјечна слава члановима породице Зец
који су звјерски ликвидираним
од стране усташких формација
у главном граду "лијепе њихове"!
који су звјерски ликвидираним
од стране усташких формација
у главном граду "лијепе њихове"!
Породица Зец је била имућна српска породица у Загребу. Михајло Зец је био познати загребачки месар, а његова супруга Марија је држала кафић.
Пријетње породици Зец су од стране хрватских ултрадесничара, почеле још прије распада СФРЈ 1990. године. Пријетећа писма су се односила на прогон Срба из Хрватске у тадашњој СФРЈ.
Злочин су преживјела дјеца Душан и Гордана, која су била сакривена у кући. Након почињеног злочина, дјецу је њихова бака Боса одвела у касарну ЈНА, одакле су евакуисани у Бањалуку гдје су и наставили живот.
У ноћи 7. децембра 1991. године, припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске, провалили су у стан породице Зец у Пољаничкој улици у Загребу.
Михајла Зеца убили су на лицу мјеста, када је покушао да побјегне. Његову супругу Марију, и ћерку Александру, која је тада имала 12 година, одвезли су у планинарски дом Адолфовац на Сљемену, гдје су их ликвидирали.
Злочинци, међу којима је био и Синиша Римац, саслушани су неколико дана касније пред истражним судијом, гдје су признали злочин, али је признање поништено због процесних недостатака. Ова јединица МУП-а Хрватске била је под командом Томислава Мерчепа, који је тада био савјетник министра унутрашњих послова Републике Хрватске. За своје учешће у рату у Хрватској, Синиша Римац је одликован 8 пута.
Неки извори наводе да је Синиша Римац лично убио Михајла Зеца.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2019 |
read_nums (136)
УРОШ ПРЕДИЋ
На данашњи дан, 7. 12.1857. године
рођен је славни српски сликар
УРОШ ПРЕДИЋ
Косовка девојка
Весела браћа
Сироче на мајчином гробу
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2019 |
read_nums (124)
Рођен је у Цавтату 1834. године
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије.
У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.
Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.
На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.
Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).
Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње.
На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.
Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије.
У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.
Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.
На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.
Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).
Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње.
На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2019 |
read_nums (109)
Ћерка цара Консте.
По смрти оца живела је с мајком у Александрији.
А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2019 |
read_nums (193)
ПЕТЕР ХАНДКЕНобеловац,је аустријски књижевник и активиста,њемачко-словеначког поријекла.Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.Рођен: 6. децембра 1942. (77. година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац
ПЕТЕР ХАНДКЕ
Нобеловац,
је аустријски књижевник и активиста,
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац
ПЕТЕР ХАНДКЕ:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели, због Србије су ми викали „фашисто".
ПЕТЕР ХАНДКЕ:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто".
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
Кад су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
"Да оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
"То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
"Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином".
Режирао је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.-------------НАПОМЕНА:
Петер Нандке је са супругом обишао Србе
на Косову и Метохији.
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
Кад су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
"Да оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
"То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
"Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином".
Режирао је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
-------------
НАПОМЕНА:
Петер Нандке је са супругом обишао Србе
на Косову и Метохији.
на Косову и Метохији.
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2019 |
read_nums (139)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 6. децембра 1833. године
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
---------------
---------------
Споменик Јовану Јовановићу Змају
у Новом Саду у Змај Јовиној улици
Чика Јовин гроб на гробљу
у Сремској Каменици
Autor sjovicicslavuj |
4 Decembar, 2019 |
read_nums (186)
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Српска православна црква и њени вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање Богу.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу дјецу.
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.
Ваведење је слава манастира Хиландар
+++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
3 Decembar, 2019 |
read_nums (187)
На данашњи дан, 3. децембра рођен је
један од најпознатијих српских правника
20. вијека, академик
20. вијека, академик
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом
и пребогатом биографијом.
и пребогатом биографијом.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
српски правник, историчар и политичар,
коначно је нашао вјечни мир у Србији.
Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.
Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.
Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.
Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.
Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану
одају заслужене почасти.
Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.
То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.
Слободан Јовановић у друштву писаца
око 1905. године
Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ,
Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.
Други ред: Слободан Јовановић (лијево)
и Милорад Митровић (десно).
Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола,
Радоје Домановић, Светолик Јакшић,
Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.
Autor sjovicicslavuj |
1 Decembar, 2019 |
read_nums (196)
.gif)
Џудисткиње Црвене звезде још једном су потврдиле доминацију на домаћој клупској сцени. Титулу освојену минуле године на екипном првенству Србије, одбраниле су ове сезоне.
Екипа у саставу Милица Николић, Андреа Стојадинов, Јована Рогић, Емилија Лабовић, Ања Обрадовић, Јелена Остојић, Јована Бунчић, Катарина Денић и Ђурђина Радмиловић, под стручним вођством тренера Немање Николића, побринула се да шампионски пехар остане на добро познатој адреси у богатој ризници у Љутице Богдана.
Autor sjovicicslavuj |
1 Decembar, 2019 |
read_nums (277)
(Краљу Александру о Хрватима)
Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …
Краљ Карађорђевић није послушао
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА
и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
1. децембра 1918. године
-- направљена је непоправљива
историјска грешка српског народа,
односно похлепног краља
Карађорђевића и његове свите.
Карађорђевића и његове свите.
СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ
Прошао је један вијек,
Прошао је један вијек,
а ми још увијек живимо у сопственим заблудама.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кад су важни историјски датуми увијек напишем
- ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности увијек напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године, направљена највећа историјска грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели.
Само Срби нису успјели да створе
своју српску државу!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб
1918. године.
1918. године.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Улазак српске војске у ослобођени Сплит
1918. године.
1918. године.
"Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!"
Ово су биле ријечи којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пјешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.
Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби
никад нису сами себи створили своју српску државу,
наравно у којој равноправно требају
и могу да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
И сасвим на крају и по свему судећи, ове чињенице ево ни данас никога не интересују. Зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана...
(Краљу Александру о Хрватима)
– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …
Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити …
Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи".
"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”
Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА
и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
Autor sjovicicslavuj |
1 Decembar, 2019 |
read_nums (147)
Репрезентативка Србије Надица Божанић освојила је сребрну медаљу на Европском првенству у таеквондоу у Даблину.
Бронзане медаље освојили су Милица Мандић и Будимир Кривокућа у категорији до 80 килограма.Послије злата Тијане Богдановић, српски таеквондисти освојили су у суботу још три медаље на Европском првенству у Даблину
