Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 12 Novembar, 2019 | read_nums (28)
 Данас је Свети краљ Милутин, 
највећи српски ктитор и задужбинар


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Српска православна црква и њени вјерници 12. новембра обиљежавају празник посвећен Стефану Урошу II Милутину Немањићу, односно Светом краљу Милутину.

Стефан Урош II Милутин Немањић био је краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку. 
Рођен је око 1253, а умро 29. октобра 1321. у Неродимљу код Урошевца, на Косову и Метохији.

Припадао је династији Немањића - био је млађи син краља Уроша и, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине краљевина Србија је отпочела ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Македоније. Поред тога, водио је успјешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и са Татарима.

Мошти Светог краља Милутина су у софијској цркви Свете недјеље. 

Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички чинилац у региону, склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. 

Женио се пет пута (посљедња супруга Симонида), и тако успио да сачува територије освојене у ратовима са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-насљедника Стефана као таоца.

На српски двор, до тада скроман, увео је раскошан византијски протокол.

Подигао је и обновио већи број манастира и цркава - укупно 42 - више него сви Немањићи заједно: Грачаницу, Богородицу Љевишку, Краљеву цркву у Студеници, Богородицу Тројеручицу у Скопљу, Старо Нагоричане, манастирску цркву у Хиландару на Светој Гори и задужбину Бањску.

Због свог задужбинарског дјеловања Милутин је канонизован двије и по године послије смрти и проглашен Светим краљем.

Зато му се православни вјерници обраћају овим моћним ријечима:

"На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост".
 
Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2019 | read_nums (26)


У знак сјећања на 11. новембар 1918. године, 
када је у Француској, у специјалном вагону
маршала Фердинанда Фоша,
потписано примирје у Првом свјетском рату.

Примирје, које је било на снази све до закључивања 
коначног мировног споразума у Версају, 
28. јуна 1919. године, 
обиљежава се у свим земљама 
које су потписале споразум.
------------------------------

Данас се обиљежава Дан примирја
у Првом свјетском рату у знак сјећања
на 1918. годину, кад је у 11. новембра
у 11 сати на снагу ступило примирје.





Дан примирја у Првом свјетском рату 1918. године сматра се и даном капитулације Њемачке.

Тог дана су силе Антанте и Њемачка, послије вишемјесечних тајних преговора у једном жељезничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, потписале примирје.

Одредбе тог документа који је углавном саставио француски маршал и врховни командант савезничких војски Фердинанд Фош, биле су прекид непријатељстава, повлачење њемачких трупа иза граница, неуништавање инфраструктуре, размјена заробљеника, обећање репарација, уништавање њемачких ратних бродова и подморница, поступање током примирја.

Иако су примирјем прекинута борбена дејства, било је потребно још шест мјесеци преговора на Париској мировној конференцији док није закључен и мировни споразум којим је окончан Први свјетски рат – Версајски уговор. 


 
Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2019 | read_nums (18)
ДРАГОМИР ГИДРА БОЈАНИЋ
Дан смрти 11. 11. 1993. године ...

За памћење и сјећање на 
великог српског глумца који је 
својом непоновљивом глумом 
и шармом уносио радост
у све наше домове...



Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2019 | read_nums (16)
 
На данашњи дан 11.11.1821. године у Москви
рођен је славни руски књижевник
 
Фјодор Михајлович
Достојевски

Најпознатија дјела су му 
"Злочин и казна" и "Браћа Карамазови"

Осим тога познат и његови романи 
"Коцкар" и "Идиот"



ВЕЛИКЕ МИСЛИ -

ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ


"Ако нема Бога,
све је допуштено".

"Сви идеали овог света
не вреде сузе једног детета".

"Лепота ће спасити овај свет".

"Бесмртан сам. 
Моја бесмртност је нужна једном чињеницом
да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави
који се запалио за њега у мом срцу".

"Жена је свака жена,
па ма то била и калуђерица".

"Глупан који је постао свестан да је глупан,
није више глупан".

"Кад би на земљи било све разумно,
не би се ништа догађало".

"Они који знају да говоре,
говоре ретко".

"Човек је тајна и загонетка, 
иако читав живот проведеш
у њеном одгонетању, 
немој рећи да си узалуд проживео век".

"Сваки је човек пред свима
и за све крив".

"Ако при свакој пријатељској услузи
одмах мислиш на захвалност,
онда ниси давао, већ продавао".

"Не можете замислити каква туга 
и срџба обузимају душу
када велику идеју, 
коју одавно поштујемо као своју светињу,
дохвате невешти људи и извуку јена улицу 
пред глупаке какви су и сами"



 
Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2019 | read_nums (15)
 
Свети Аврамије Затворник (290-360) 
је био малоазијски хришћански 
испосник и монах


Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године.
У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској).
Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог лендару.

Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су односно 11. новембра се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке.  
Autor sjovicicslavuj | 10 Novembar, 2019 | read_nums (28)
 
11. новембра је дан примирја у Првом свјетском рату. На тај дан прије 101. годину Њемачка је капитулирала пред захтјевима савезничких држава, а Велики рат је након четири дуге године и неколико милиона погинулих коначно био завршен.

Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године. 
Данас људи на реверу треба да окаче симбол овог празника Наталијину рамонду, и да се сјећају свих жртава у Првом свјетском рату.
Данашњи дан се обиљежава уз ношење беџа који представља комбинацију легендарног Ордена албанске споменице и Наталијине рамонде.

Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је биљка чија је симболика вишеструка за српски народ. Позната и као цвијет феникс јер и када се потпуно осуши ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом свјетском рату.

Наталијина рамонда

Цвијет који је жив и када је на око мртав је добио име по једној од најљепших српских краљица Наталији Обреновић и опстаје на нашим просторима већ милионима година.

Расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија (2524 м), на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом свјетском рату.

Битка је вођена у другој половини септембра 1916. године и прва је српска побједа од повлачења током зиме 1915/1916.
На врху Кајмакчалана је послије Првог свјетског рата изграђена капела посвећена Св. Илији и Спомен костурница српским војницима. Капелу су бугарске снаге разориле у 2. свјетском рату. Тада је нестало срце др Арчибалда Рајса које је било сахрањено у капели, костурница је оскрнављена послије 1991., а непозната лица су 2009. године између капеле и спомен-костурнице забетонирала плочу са оптужбом против српских власти. Врх Свети Илија, на грчком Ворас, налази се на самој граничној линији са Грчком.

Први свјетски рат

Наталијину рамонду открио је у околини Ниша доктор Сава Петровић 1884. године, а у литературу је увео Јосиф Панчић. Ријеч је о ендемској врсти Западног Балкана, а осим у Србији расте само у Македонији и Грчкој. Налази се на списку ријетких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста. 
У народном говору се назива и васкршњи цвијет, јер поред тога што осушена када се залије оживи као феникс, цвјета у вријеме Васкрса. 
 У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.

Пригодни беџеви у знак одавања почасти страдалима у рату, али и поноса на војничке побједе одавно постоје и у другим земљама. У част побједе у Првом свјетском рату Британци и грађани држава Комонвелта са поносом истичу значке у облику цвијета булке.
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Novembar, 2019 | read_nums (13)

 
На данашњи дан 10.11. 2011. године,

умро је велики српски глумац 


ПЕТАР КРАЉ



 
Autor sjovicicslavuj | 10 Novembar, 2019 | read_nums (12)
 
На данашњи дан 10.11.1937. године,
рођен је славни српски шансоњер 
ДРАГАН СТОЈНИЋ  




Била је тако лијепа
Рефрен
Била је тако лијепа
увијек се сјећам ње
била је тако лијепа
као тог јутра дан

Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан

Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен

Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње

Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан

Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла

Рефрен
 
Autor sjovicicslavuj | 9 Novembar, 2019 | read_nums (31)
 
На данашњи дан 9. 11.2014. године,
умро је велики српски глумац
НИКОЛА СИМИЋ

Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2019 | read_nums (39)
 
На данашњи дан, на Митровдан 
- 8.11. 1992. и 1994. године
Здруженим нападом јединица Војске Хрватске, ХВО-а и тзв. Армије БиХ на Невесиње, почела једна од најжешћих битака рата у БиХ, позната као Митровданска офанзива.

Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв.„Армије БиХ“.

У овим биткама, у Херцеговини 1992. и 1994. године, припадници Невесињске бригаде спријечили су погром, који им се спремао по рецепту усташке идеологије из Другог свјетског рата.

 Прва Митровданска битка 1992. године је по броју војника, количини утрошене муниције, као и по територији која је нападнута, једна од највећих битака у Одбрамбено-отаџбинском рату Војске Републике Српске

 У овој бици, у којој је учествовало 3.500 бораца Невесињске бригаде, погинула су 64 борца, рањено је више од 950, док су губици непријатеља по њиховом признању износили 800 погинулих.

 Поучени лошим искуством из Прве офанзиве непријатељ је организовао и другу офанзиву на Митровдан 1994. године. У другој бици, која је трајала пет дана, погинуло је 22 војника Невесињске бригаде, лакше и теже рањених је било 217, док су непријатељски губици, по њиховим признањима, износили неколико стотина погинулих.

Споменик српским јунацима који су дали своје животе 
у одбрани Невесиња и Источне Херцеговине.

ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
 
Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2019 | read_nums (17)
 
Борцима и српским јунацима
који су створили
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Борачкој организацији
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
честитам данашњу крсну славу
Светог великомученика Димитрија
МИТРОВДАН
АМИН


СРПСКА ЗАУВИЈЕК

 
Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2019 | read_nums (13)

Мало година живота (само 25.) 
стало је у богату српску историју.

На данашњи дан, 8.11. 1917. умро је 
славни српски родољуб 
МИЛУТИН БОЈИЋ




Милутин Бојић: 

ПЛАВА ГРОБНИЦА


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом! 
Опело гордо држим у доба језе ноћне 
Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата 
И на мртве алге тресетница пада, 
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, 
Прометеји наде, апостоли јада. 

Зар не осећате како море мили, 
Да не руши вечни покој палих чета? 
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, 
А уморним летом зрак месеца шета. 

То је храм тајанства и гробница тужна 
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, 
Тиха као поноћ врх острвља јужна, 
Мрачна као савест хладна и очајна. 

Зар не осећате из модрих дубина 
Да побожност расте врх вода просута 
И ваздухом игра чудна пантомина? 
То велика душа покојникā лута. 

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје 
Зави'те црним трубе. 
Стражари у свечаном опело нек отпоје 
Ту, где се вали љубе! 

Јер проћи ће многа столећа, кô пена 
Што пролази морем и умре без знака, 
И доћи ће нова и велика смена, 
Да дом сјаја ствара на гомили рака. 

Али ово гробље, где је погребена 
Огромна и страшна тајна епопеје, 
Колевка ће бити бајке за времена, 
Где ће дух да тражи своје корифеје. 

Сахрањени ту су некадашњи венци 
И пролазна радост целог једног рода, 
Зато гроб тај лежи у таласа сенци 
Измеђ' недра земље и небеског свода. 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, 
Веслање умре хујно, 
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну 
Побожно и нечујно. 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина 
И да мртви чују хук борбене лаве, 
Како врућим кључем крв пенуша њина 
У деци што кликћу под окриљем славе. 

Јер тамо, далеко, поприште се зари 
Овом истом крвљу што овде почива: 
Овде изнад оца покој господари, 
Тамо изнад сина повесница бива. 

Зато хоћу мира, да опело служим 
Без речи, без суза и уздаха меких, 
Да мирис тамјана и дах праха здружим 
уз тутњаву муклу добоша далеких. 

Стојте, галије царске! У име свесне поште 
Клизите тихим ходом! 
Опело држим, какво не виде небо јоште 
Над овом светом водом!

Слика

Слика

Биста Милутина Бојића, 
угао истоимене улице и Палмотићеве

 

Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2019 | read_nums (14)
Данас је велики православни празник
МИТРОВДАН


О великом православном празнику Ђурђевдану у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а по Митровдану на јесен, ..."хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. 

Јатаци су живјели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им дио отетих добара од турских зулумчара. Кад би неки јатак издао хајдука, слиједила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
******************************
Паде ми на памет и ово

Међутим, у новије, односно у ово савремено доба неки "хајдуци" се никада не растају. Цијелу годину су заједно и чине разне, овом времену прилагођене хајдучије!

Уклапајући се у садашње трендове и у модернистичком жаргону, односно сленгу, некадашњи хајдуци би терминолошки  најближи били данашњим лоповима, криминалцима и кад им се умиљато тепа - тајкунима који су нон-стоп активни!

Једина разлика између некадашњих хајдука и данашњих лопова је у томе - кад се лопови једном састану никад се више не растају! 
Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2019 | read_nums (17)
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.

Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца.Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. 


Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине.


СРБИМА

који Светог великомученика
Димитрија Солунског 

- МИТРОВДАН 

славе као своју крсну славу, 
уз божији благослов желим сваку срећу 
и упућујем честитке.

Moлитвама СВЕТОМ ДИМИТРИЈУ 
нека вам Господ дарује мир, 
здравље, сваку утјеху,
духовни напредак 
и свако благостање!


Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2019 | read_nums (26)

Мина Перић

освојила злато на Свјетском првенству у каратеу
 Репрезентативка Србије у фудокан каратеу 
Мина Перић освојила је златну медаљу 
на Свјетском првенству Зинденфингену /Њемачка/
Перић је до злата у сениорској конкуренцији 
дошла у дисциплини ката.
Мина је сада и европска и свјетска шампионка. 

 

Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2019 | read_nums (20)
 
На данашњи дан, 6. новембра 1932. године
рођен је велики српски умјетник

Предраг Гојковић Цуне


 
Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2019 | read_nums (27)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

                          На данашњи дан, 6. новембра 1918. године.

Побједничка армија којом је командовао славни војвода Степа Степановић, јунак из многих битака у Првом свјетском рату  славодобитно и побједнички је умарширала у Сарајево.   
 
Прослављени војвода
 
СТЕПА СТЕПАНОВИЋ
 
уврштен је у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
 
Прослављени војсковођа и војвода очекивао је борбе већ на Дрини, али непријатељске формације су бјежале пред јуришним јединицама српске војске.  Српски војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника-туђина Фердинанда на Видовдан 1914. године почео Први свјетски рат.
Народ Сарајева, углавном и већински сарајевски Срби са великом љубављу су дочекали српске ослободиоце. Био је то спас за Србе који су били велика већина становника у Сарајеву. Одушевљење Срба је било тријумфално. Тако нешто до тог времена Сарајево није запамтило.  Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима  пожелио братску и срдачну добродошлицу.
Мара Љубибратић је славном војводи подарила ловоров вијенац.
Остало је записано њено сјећање на тај тренутак и на српско славље у Сарајеву.
"Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог  човјека, ширимо љубав, братство,  јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу. 
Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић. 

 Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. 

Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".
"Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа", рекао је тада Чаушевић, реис улема Исламске заједнице у БиХ. 
Улазак српске Друге армије на челу
са славним Војводом Степом Степановићем
у ослобођено Сарајево, 1918. године.

Сам војвода Степа није дозвољавао насиља и освете. Живио је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале да му приреде. 

Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
 
На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Славни војвода и ослободилац Сарајева се са великом учтивости захвалио и одговорио:
"Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак".

Био је усхићен и дирнут. 
"Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!", рекао је на крају. 

Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја. 

Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:
"Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће.  Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће".

Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. 

Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
"Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе вијеће општине закључило је да вам изјави наше искрено саучешће". 

Прохујале су деценије и Миљацком је протекло много воде, Миљацком која извире на Палама. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још један крвави Други светски рат у којем су опет Срби трагично страдали.

Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.


А онда су стигле деведесете године прошлог вијека, дошла је и 1992. година. Срби у Босни и Херцеговини су били уљуљкани сулудим Брозовим братством и јединством. Сви српски непријатељи су преко ноћи настојали да затру славну српску прошлост у искривљеном сопственом идентитету неких других народа. 

Сарајево и некадашња најдужа Улица Војводе Степе Степановића
Кокарда војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак, као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама. 

У посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ на почетку је осуђена од српских непријатеља. 
Када је убијен српски сват Гардовић на Башчаршији, није требало да прође много времена па да Сарајево захвати незаустављиви ратни пожар.

Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град. Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри обичаји су заборављени: Нема више братства и јединства. Сарајево је град српског страдања и незапамћеног егзодуса из којег је у фебруарским и мартовским хладноћама 1996. године град напустило више од 150 хиљада сарајевских Срба. 

Биле су то непрегледне колоне ратом обогаљењних, али истовремено и поносних Срба који су одлазили са кесама у рукама у непознато, на пут без повратка. Са собом су носили и тек ексхумиране мртве претке. 

 Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.

Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.

Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост.  Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају. 

Питање је само колико о њему знају и Срби.

Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Novembar, 2019 | read_nums (18)
 
На данашњи дан, 6. новембра 1787. рођен је
Вук Стефановић Караџић
- реформатор Српског језика и правописа.


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
 
Срба у нашој историји
  
Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.

Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.

Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. 

Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. 

Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а  и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.

Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду

Вуков споменик у Београду
Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2019 | read_nums (30)
 
Сјећање на српског музичара 

МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА 

који је на данашњи дан, 5. 11. 1994. године
завршио свој прекратак живот ...

 
Autor sjovicicslavuj | 5 Novembar, 2019 | read_nums (16)
 
На данашњи дан, 5. 11. 1938. године,
рођен је један од највећих 
и најзабавнијих естрадних шоумена 
и теве лица на естрадној сцени 
МИЛОВАН ИЛИЋ МИНИМАКС


 
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva