Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 22 April, 2019 | read_nums (40)
 
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!



 
За оне који имају времена 
и оне који воле да читају
 
Илија Станићсарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље. 

ИЛИЈА СТАНИЋ, 
на Башћаршији неких, 
сада већ давних година ...

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. 

После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским, емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

    Хрватско лудило: 
усташа Макс Лубурић тријумфално се фотографисао са одсјеченом главом 
војводе Павла Ђуришића
       
Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.

Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.
Операција "Кобра"

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“
Од славе до немилости

Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. 

Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.
Autor sjovicicslavuj | 22 April, 2019 | read_nums (36)
 
Зашто злочинац 
Јосип Броз 
својим јединицама никад није наредио 
да крену у ослобађање
логораша из усташког логора Јасеновац?

Нема свјетске вукојебине у којој није био,
једино му никад на ум није пало
да оде у Јасеновац и да ода почаст
стотинама хиљада невино
и на најсвирепије начине
ликвидираних жртава
од стране хрватских усташа.


22. априла 1945. године 
- Организовано је бјекство затвореника 
из усташког Јасеновачког концентрационог 
логора смрти. 

Овај датум обиљежава се као 
Дан сјећања на жртве холокауста, 
геноцида и друге жртве фашизма 
у Другом свјетском рату.

++++++++++++
----------------------------

 +++++++++++
 
Autor sjovicicslavuj | 21 April, 2019 | read_nums (80)

 
Партизан – Црвена звезда 
81:89 (16:20, 14:28, 32:14, 19:27)
Потпредсједник Кошаркашког савеза Србије Игор Ракочевић 
предао је пехар капитену Црвене звезде

Кошаркаши Црвене звезде побједници су јуниорске лиге Србије.

Црвено-бели јуниори су у финалном дуелу надиграли вршњаке 
из вјечитог ривала Партизана и тако одбранили 
шампионску титулу из прошле године.

Звезда је на старту треће четвртине имала предност 
од чак 21 поена, али је Партизан успио да се врати 
и изједначи резултат на 62:62. 
Ипак, новом серијом 11:0, црвено-бели су сломили 
свог вечитог ривала и дошли до трофеја.

Убједљиво најбољи играч финала био је Бојан Томашевић 
који је забиљежио 34 поена и 14 скокова за побједнички састав. 
Стеван Карапанџић је додао 14 поена.


КК Црвена звезда

 Ускоковић, Павићевић, Карапанџић, Поповић, 
Манојловић, Радосављевић, Васић, Машић, 
Добрашиновић, Томашевић, Чојбашић, Благојевић

 
 
Autor sjovicicslavuj | 21 April, 2019 | read_nums (50)
Мира Алечковић
ДА ЖИВОТ БУДЕ ЉУБАВ
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

  Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. 

Овакву животну биографију мало људи је имало. 

Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била прво женско дијете, које је након 482. године рођена у породици Алечковић.

Умрла је 26. фебруара 2008. године у Београду. Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. 

Autor sjovicicslavuj | 21 April, 2019 | read_nums (43)

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВИЈЕТИ 

(грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис
-------------------
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања
---------------------------
Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји
----------------------
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.
Autor sjovicicslavuj | 20 April, 2019 | read_nums (63)

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.


Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори.
Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:

"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву.

То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.
Autor sjovicicslavuj | 20 April, 2019 | read_nums (44)
На данашњи дан 20.4.
рођен је славни српски књижевник
ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Живио је врло кратко, само 34. године
Војислав Илић на Калимегдану, Београд
Autor sjovicicslavuj | 19 April, 2019 | read_nums (82)
 
Песма за данас ...
        Јован Дучић ВЕЧНОЈ СРБИЈИ
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2019 | read_nums (64)
 
Кошаркашице Црвене звезде 
у трећем мечу финалне серије плеј-офа 
Прве женске лиге Србије
савладале су екипу ЖКК 021 из Новог Сада 
и 31. пут у историји клуба стигле 
до титуле националног шампиона.

ЖКК ЦРВЕНА ЗВЕЗДА : ЖКК 021 Нови Сад 
69:49 (24:16, 24:7, 11:16, 10:10)

КОШАРКАШИЦЕ  
ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ 
СУ ШАМПИОНКЕ 
СРБИЈЕ!

Црвено-беле су импресивно дошле
до трофеја пошто су у читавој сезони
доживјеле само један пораз.

У финалу плеј-офа Црвена звезда је
са 3:0 у серији савладала ЖКК 021
и на тај начин одбранила титулу шампиона Србије.




ККЖ Црвена звезда: 


ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Ђорђевић 12, Богићевић 24, 
А. Катанић 7, Бојовић 7, Мишељић 13, И. Катанић, 
Наумчев 6, Тешић, Вуловић, Дешић, Зукановић, Чубра.

Послије сезоне у којој су у домаћем такмичењу 
уписале један једини пораз, свима је било јасно да ће 
титула шампиона државе остати на Малом Калемегдану.


Први меч
Црвена звезда – 021 62:50

Други меч
021 - Црвена звезда   60:68

Трећи меч
Црвена звезда – 021  69:49



Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2019 | read_nums (71)

Пјесма за данас ....

Милица Стојадиновић Српкиња
КАД СЕ НЕБО МУТИ
 
Рођена је у Буковцу, у Срему 1828. год. 
Била је ћерка свештеника Василија Стојадиновића.
 

Била позната по патриотској поезији, која је била везана за национално буђење.

Посљедњу деценију свог живота провела је у Београду, гдје је умрла 1878. год. потпуно заборављена и сиромашна.

Слика 

Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2019 | read_nums (40)
Прије стотину и три године једна држава напустила је своју територију и преко друге двије отишла у трећу, савезничку. Одлука да и Влада и војска и цивили крену пут Албаније и Црне Горе, голгота и крфски период - јединствени су догађаји и у српској историји и у свијету. Данас се обиљежава стотину и двије  године искрцавања српске војске на Крф.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке. Прије стотину и три године, најиздржљивији српски војници савладали су муке и искрцали се на Крф, гдје су се опорављали и спремали да поврате дио своје окупиране територије.

Албанска голгота и период на Крфу, јединствени су у историји и најзначајнији догађаји за Србију током Првог свјетског рата.

У тренутку када су српске трупе са Владом и краљем дошле на албанску обалу послије тешке албанске голготе, оне су биле једини симбол присуства Срба у међународној заједници и политици.
Албанску голготу и искрцавање српске војске на Крф, путем штампе пажљиво је пратио и свијет - поготово земље савезнице.

То је вријеме великих сукоба француских и њемачких армија код Вердена када је требало подићи морал тих савезничких армија, посебно француске, и када је српски случај служио као врста стимуланса да се издржи на фронту.

Као и догађај, и страдање је било без преседана. Погинуло је више од 77.000 војника и 140.000 цивила. Због глади, тифуса, страдања у логорима - неке су процјене да је број умрлих и до милион.
Било је потребно вријеме да Србија изађе из демографског минуса. Догодила се велика промјена у структури популације - која је писала даљу историју.
Тај пут се може поредити са Кинеским великим маршем, са сјеверним маршем у Руској револуцији, али страшније је, јер је било много цивила.
Српски народ је успио да се обнови послије тога, увијек се послије неког времена обнови, али толико страдање није забиљежено.


Као и у свим великим ратовима, роде се нови људи, али најбољи страдају у рату - и то је најтежа посљедица свега.
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2019 | read_nums (111)

 Навршило се пуних 20. година од како су  НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.

Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио дjевојчицу у главу док је сједела на ноши.
Споменик НАТО агресије. 
На мермерном обиљежју 
у Ташмајданском парку 
у Београду је скулптура 
Милице Ракић
 
Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет. 
 
Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО aлијансе.                                                           
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,

НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!

 
*************************************
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2019 | read_nums (32)
 
На данашњи дан, 17. априла умро је 
славни српски књижевник и пјесник

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Живио је врло кратко, 
јер је био мучен по аустријским логорима...

 
--------------------------------
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (65)
 
Хокеjаши Србиjе освоjили су златну медаљу 
на Свјетском првенству Друге дивизиjе A групе 
у Београду и пласирали се у Прву дивизиjу,
чиме су поновили наjвећи успјех репрезентативног хокеjа
остварен 2009. у Новом Саду.

У одлучуjућем мечу Србиjа jе побиједила Шпаниjу 
послије драме и бољег извођења пенала 
3:2 (1:0, 0:1, 1:1 - 0:0, 1:0).




Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (44)
 
Пјесма за данас ... Бранислав Прелевић ШЕСТО ЧУЛО
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (30)
 
НИКОДИМ МИЛАШ
је био далматински епископ и канониста.
Рођен је 16. априла 1845. у Шибенику, Хрватска  


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји


Цитат: Ниjе лак посао владици у Далмациjи и са такозваном православном интелигенциjом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Раjачића, Живковића и Мутибарића да бjеже из Далмациjе у друге епархиjе…
Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад jе Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршуjе се први период историjе њене 313. године, кад jе издан био милански едикт, коjим jе проглашена хришћанска црква слободном у римскоj држави. Ово jе доба гоњења, и црква jе могла само кроз непрестану борбу са своjим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вриjеме са хришћанима у осталим провинциjама простране римске царевине, бива исто и у Далмациjи.
Послиjе миланског едикта наступа свугдjе, па и у Далмациjи, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патриjархата, далматинска се црква налази под врховном jурисдикциjом римског патриjарха, и остаjе тако до 732. године, када прелази под jурисдикциjу цариградскога патриjарха. Том се годином завршуjе други период. За ово се вриjеме утврђуjе у Далмациjи хришћанска вjера и уређуjе се црква.
Кад jе далматинска црква прешла под власт цариградскога патриjарха, почиње мало времена послиjе жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмациjи између православља и латинизма, и то траjе све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмациjе напушта православну вjеру и прима римокатоличку. Овиjем се завршуjе трећи период.
Послиjе поменутог спљетског сабора остаjу у Далмациjи само грчке колониjе у коjима се чува православна вjера и коjе су виjерне православноj цркви. Боре се те колониjе са латинизмом ради одржања вjере своjе, наjприjе саме, а послиjе заjедно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмациjу оживљаваjу сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тиjем оживљуjе иста црква и у грчким колониjама далматинског приморjа. Завршуjе се оваj период, кад 1420. године далматинско приморjе долази под власт млетачке републике.
Преласком далматинског приморjа под власт млетачке републике престаjе заjеднички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморjу, те се засебно таj живот развиjа, а без сталног jерархиjског уређења, док црква у далматинском континенту ниjе била подређена jурисдикциjи дабробосанског митрополита, а црква на приморjу jурисдикциjи филаделфиjског архиjепископа, коjи jе катедру своjу имао у Млецима. Овако траjе до 1699. године, кад услиjед карловачког мира прелази готово сва Далмациjа под власт млетачке републике, и тиjем се завршуjе пети период.
За вриjеме млетачке власти над свом Далмациjом православна jе далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфиjског млетачког архиjепископа. Тешко jе, може бити jош теже, него ли у трећем периоду, било ово вриjеме за православну далматинску цркву, jер се она морала непрестано борити за своj опстанак и бранити се од наjжешћих нападаjа од стране иновjераца. Падом млетачке републике 1797. године миjења се и стање православне цркве у Далмациjи, те наступа нови период у њеноj историjи.
Оваj нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад jе царским патентом од 4. марта проглашена православна вjера равноправном свима осталим у аустриjскоj монархиjи законом признатим вjероисповjестима. Премда у непрестаноj самообрани од иновjераца, ипак се православна црква у Далмациjи за ово вриjеме снажи и утврђуjе.

 Српска историја је препуна српских великана
за које огромна већина никада није ни чула!?

Огроман је допринос тих славних Срба 

за наше постојање и наш опстанак.

Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (48)
 
На данашњи дан, 16. априла умро је
славни српски композитор, мелограг,
диригент, пијаниста и музички писац
КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји

КЛАВИРСКА: "Устај, устај Србине" (са варијацијама), 1852; "Словенски кадрил", 1855; "Сто се боре мисли моје" (са варијацима) 1857; "Српски народни кадрил" 1859; "Бугарски кадрил" и "Српска полка" 1862.

ВОКАЛНА: Песме за драму "Преоднице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; мес. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".

— "Српске народне песме" (6 збирки  које садрзе уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", 1851; "Сецас ли се оног сата", 1853; "Ускликнимо с љубављу", 1859; "Ја сам Србин, српски син", 1859; "Полецела саренптица", 1862; "Праг је ово милог српства", 1863).

ЦРКВЕНА: "Две литургије", 1851 и 1852; "Православно црквено појање у српскога народа" (И књ., "Литургија Јована Златоустог", 1862; ИИ књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Бозица до Спасовадне" 1863; ИИИ кн., "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", 1864); "Српско црквено карловацко појање ("Блазена" И-8 гласа, 1822). Необјављени записи карловацког појања у 17 свезака у Архиву САНУ.
----------------------
Станковићев гроб 
у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2019 | read_nums (72)
 
Добро јутро Помаже Бог свим вјерујућим људима Пјесма за данас ... Владимир Мајаковски В А М А
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2019 | read_nums (37)
 
15. априла 2018. умро је велики умјетник
Божидар Боки Милошевић



Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2019 | read_nums (45)
 
15. априла 1811. рођена је 
Катарина Ивановић
- прва жена академски сликар у Србији
 
-------------------------
Дочек Српкиње Јелене, 
угарске краљице - 1869. године
-------------------------
Ослобођење Београда, 1806. — 1857.
----------------
Смрт сиротице
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva