Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2019 | read_nums (69)
НЕКАД БИЛО …  времеплов

Срби у центру Сарајева на Башћаршији на вашару

/теферичу/ између Првог и Другог свјетског рата …   

Срби су све до пописа 1971. године били велика већина у Сарајеву, а данас је број Срба у Сарајеву пао на двије три хиљаде од предратних 157.000

/попис становништва из 1991. год./ … 

 Нема користи жалити за прошлим временима … 

Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2019 | read_nums (62)

 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 4. или 6. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе, политички и војни аналитичари који су све те догађаје посматрали са огромне просторне удаљености.

Рат у Босни и Херцеговини званично је почео кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. Тај догађај се може и треба сматрати почетком рата у Босни и Херцеговини.

Разни "свезнајући експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и стварности из тог времена  су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.

Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу: 

"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"! 

ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. 


Послије тога није се дуго чекало. Дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се први нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас као празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ

Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:

- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,

- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,

- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,

- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.

- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без било каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине. 

Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жртве ратних злочина. 

- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2013. године. 

Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Општине Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији. 

Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани. 
Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакав демографски удар и тужну српску судбину. То се прије рата радило много перфидније и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.

 
ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД

Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара /била је преступна година/ и 1. марта 1992. године.

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим на другом крају БиХ припадници "Патриотске лиге" из засједе су убили једног поручника ЈНА у близини војног складишта Љубаче у Тузли
На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски "лигаши" ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару.

Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.

Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.

Били су то - како би "аналитичари" рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године кад су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.

Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин нису сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.

Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Предводећи војнике у "маршевском кораку" (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања снага у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. 
Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима "хрватских бојовника" настали су стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши хрватски функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о "стравичним злочинима" које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА.  Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира "државна" делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, "Југословен" Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада сазнао (!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани "пси рата". Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси. 
"Пси рата" у хрватско-муслиманским 
злочиначким формацијама

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити оправдану бјежанију из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЈЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА

Сјећајући се многих догађаја, са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како је било тада тако је остало и данас. У зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.
Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност, у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.

Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.

Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани. 

И не само да тај злочин није судски ријешен, мада се директни убица и његово име знало /касније је Ћело ликвидиран у мафијашком обрачуну/, него ни Ћелини саучесници у почињеном злочину и бројним другим ратним злочинима никада нису изведени пред судске органе. Уосталом, није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву. 

рат се разбуктавао. 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видио сам стравичне слике српског страдања.

Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије. 

31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видјети, донијети највећу несрећу свим народима у БиХ.

У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично увјерити у стравичне слике страдања народа. /Чувени покушај Фикрета Абдића, члана Предсједништва БиХ да стигне у Бијељину и сусрет са Арканом/.

Четвртог априла 1992. године ратни вихор стиже и у Сарајево. Ратни пламен се више није могао зауставити. Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.

Тако је почео рат! 

Како се завршио, нажалост, још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима. Јер о рату у Босни и Херцеговини постоје четири "истине". Бошњачка је доминантна- ;ало мање одјека има хрватска. Српска се скоро није ни чула до пар година уназад. И ту је четврта "истина" тзв. међународне заједнице која је увијек ишла у прилог Бошњацима.

А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.


САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ 
није почео 1. марта 1992. године,
нити због убиства српског свата 
Николе Гардовића.

Такође, не постоји никакав такозвани 

Дан независности БиХ, 
јер би се у супротном дao какав такав 
алиби политици Алије Изетбеговића 
која се у континуитету и данас наставља.

Још једноставније – 
НИКАД СРБИ у Републици Српској
 неће прослављати 1. март 
као наводни „државни“ празник!
Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2019 | read_nums (73)
 Убиство српског свата
НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА
1. марта 1992. године на Башчаршији у центру Сарајева, било је без икаквих реакција муслиманских највиших функционера у руководству Министрарства унутрашњих послова 
и Државне безбједности Босне и Херцеговине! 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и
 како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.

1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић. 
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.

Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну  информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
НАПОМЕНА: 
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.
Убица српског свата Николе Гардовића 
- злочинац Рамиз Делалић-Ћело
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрсаћуну у Сарајеву.

Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .

Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. 

Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом. 

Рат у Босни и Херцеговини није почео
1. марта 1992. године, а није ни због убиства 
српског свата Николе Гардовића у Сарајеву. 


Autor sjovicicslavuj | 27 Februar, 2019 | read_nums (109)
 Пјесма за данас … 

 Милош Црњански    

ПОВОРКА

 


Autor sjovicicslavuj | 27 Februar, 2019 | read_nums (93)
 
На данашњи дан 27. 2. умрла је
славна српска пјесникиња 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ

Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била 
прво женско дијете, које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.


 ++++++++++++++++++++++++++

Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2019 | read_nums (66)
 
26. фебруара се обиљежава 102. година 
од избијања Топличког устанка.

То је један од најважнијих догађаја 

у историји Србије током 
Првог свјетског рата.
 


     То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата.

     Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

     Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.
Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

     Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила, укључујући мноштво жена и деце.
Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје бајонете.

     Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

     Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!

     Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.

     Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

     О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.

     "Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. 

     Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба.
Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2019 | read_nums (70)
 
Прота Матија Ненадовић
 
Рођен је 26. фебруара 1777. године

Био је војвода из Првог српског устанка, 
председник 
Правитељствујушчег совјета и дипломата. 

Био је син кнеза Алексе Ненадовића, 
погубљеног у Сечи кнезова.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Споменик проти Ненадовићу у Ваљеву
 
Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2019 | read_nums (65)
Стефан Немања
је био велики жупан Рашке,
родоначелник владарске династије Немањића
и творац моћне српске државе у средњем вијеку
Умро је 26.2.1199. године.


Из славне православне
српске прошлости

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


 Српска православна црква и њени вјерници данас обиљежавају Светог Симеона Мироточивог, чије је свјетовно име прије него што се замонашио било Стефан Немања.

Оснивач српске српске владарске лозе - династије Немањића, умро је на данашњи дан 1200. године. Рођен је у околини данашње Подгорице 1114. године, а владао је источним српским земљама. Успјевши да прошири државу, борио се против богумила и сматра се једним од родоначелника српске православне цркве.

Српски народ га поштује јер је - како је својевремено рекао епископ Атанасије Ракита - физички и духовни коријен српског народа.

Године 1196, четири љета прије упокојења, одрекао се пријестола у корист свог средњег сина Стефана, будућег првог краља српске државе. Већ сутрадан се замонашио и отишао у манастир Ватопед на Светој гори.

Упокојио се у српском манастиру Хиландару, који је подигао заједно са својим сином Растком, монахом Савом, ког српски народ слави као свог највећег просветитеља Светог Саву.

Сава је његове мошти пренио 1208. у Рашку, да би над њима измирио старију браћу, будућег краља Стефана Првовјенчаног, и најстаријег Вукана, који су се борили за власт. Мошти су му положене у манастиру Студеница, његовој задужбини.

Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.

Чувар државе, вјере и језика

Стефан Немања се сматра великим српским државником, ктитором, али и чуваром језика. Управо је његов брат Мирослав наложио да се напише најстарији и највреднији језички споменик - Мирослављево јеванђеље.

Како га Срби славе

Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге крсне славе - славски колач, кољиво и вино, и освештањем које обавља свештеник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан посна. Данашњи празник је непокретан. Крсна је слава Патријаршијске капеле.

Народне приче и обичаји

На данашњи дан, у спомен на Светог Симона, одржавали су се панађури (вашари), а данас је то само обичај у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човјеку, које потиче од његових ратних успјеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.

Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.

Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2019 | read_nums (119)
Autor sjovicicslavuj | 24 Februar, 2019 | read_nums (128)
 
Највећи успјех у каријери
ЛАСЛО ЂЕРЕ
у Рио де Жанеиру освојио прву титулу
и то какву - из серије 500 АТП турнира.  
ЛАСЛО ЂЕРЕ Феликс Оже-Алијасим 2:0 (6:3, 7:5)

Српски тенисер Ласло Ђере освојио је титулу на АТП турниру
 
у Рио де Жанеиру.
 
Побиједио је Канађанина Феликса Оже-Алијасима. 

Алијасим има 18 година и 104. је тенисер свијета.  

Ђере је пет година старији и тренутно се налази на 90. мјесту свјетске
 
ранг листе. 

АТП турнир у Рио де Жанеиру је из серије 500.

Шампиону ЛАСЛУ ЂЕРЕУ је припао чек на 369 хиљада долара
 
и 500 АТП поена.

 
Autor sjovicicslavuj | 24 Februar, 2019 | read_nums (81)
СРБИЈА
се пласирала на
Свјетко првенство у Кини

Србија: 
Теодосић, Симоновић, Јеловац, Милосављевић, 
Тепић, Радуљица, Бирчевић, Милутинов,
Лучић, Ђоковић, Гагић, Аврамовић. 
Тренер: Александар Ђорђевић

СРБИЈА - Израел 97:76
 (26:18, 23:15, 18:17, 30:26)

Autor sjovicicslavuj | 24 Februar, 2019 | read_nums (75)
 
ЗБОГОМ Сарајево!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



Ових дана навршава се 23. године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања 
Дејтонског споразума, када је око 150.000 Срба 
трајно напустило своја прадједовска огњишта 
и када су оставили своје домове 
и све што су прије њих генерације
и генерације Срба вијековима стварале.


Фебруар и почетак марта 1996. године ...

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… 

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. Тог дана су биле Задушнице. Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих. 

Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

 Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.


Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу двије хиљаде људи на гробљу поред Илијашке православне цркве посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе.
Срби сарајевских општина /Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа/ 
ископавају своје мртве и носе их са собом ... 
и тако заједно и живи и мртви у истој колони 
крећу на пут неизвјесности и без повратка ...

Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...

Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за тзв. брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе које су данима гађале српске положаје. 
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви.

Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март.

Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.


Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине.
Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. 
Ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.

И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав "за срећан" пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23. године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.

Незапамћени егзодус сарајевских Срба
Сва имовина на једном трактору и пут у неизвијесност ... Породице напуштају вјековна огњишта и одлазе ... З Б О Г О М САРАЈЕВО! /Фебруар и март 1996. године/
 
Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. 

Брзо као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао. 

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору нијемо су све посматрала, јер мало шта су могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.

Попис становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око 4 одсто предратних становника српске националности.
Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити ... Све је то живот и он траје ... до када, е то нико не зна. 

ЗБОГОМ САРАЈЕВО!
Autor sjovicicslavuj | 23 Februar, 2019 | read_nums (151)

 

Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
 


Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.

Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2019 | read_nums (92)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевниК

ДАНИЛО КИШ


Био је један од десет највећих свјетских 
писаца друге половине XX вијека.
 
 КИШ је био вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 

Добитник највећих југословенских 

књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству - у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.



 
Autor sjovicicslavuj | 21 Februar, 2019 | read_nums (101)

 
Чувајмо наш језик и наше писмо!

Чувајте, чедо моје мило, 
језик као земљу.

 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу!


Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи
престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. 

Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

НАПОМЕНА: Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)
 
Autor sjovicicslavuj | 21 Februar, 2019 | read_nums (75)
 
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.
      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.



 
Autor sjovicicslavuj | 20 Februar, 2019 | read_nums (205)

 
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 
 Нико неће избјећ' небеске висине

Нема дана кад не горе свијеће
Нема српске куће гдје су сви на броју.
Има плача, ал' има и пјесме
Живот несм'е стати на раскршћу.

Кандила се пале више него сијалице
Пламен иде високо на небо.
Да обасја душе наших драгих
У вјечноме Царству небескоме ...

Све се мање рађа српске дјеце
Старост стиже а да нисмо свјесни.
Пуста села остадоше празна
Ко ће градит' нашу отаџбину.

Анђели су раширили крила
Да пригрле уморене душе.
Сви чекамо дане који иду
Нико неће избјећ' небеске висине ...
 
Autor sjovicicslavuj | 20 Februar, 2019 | read_nums (86)
 
У знак велике захвалности СРБИ 
су у Источном Новом Сарајеву 
поставили споменик 
Виталију Чуркину
Некадашњи стални представник Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин дао је огроман допринос у обезбјеђивању права Републике Српске, гдје су му чак поклонили и парче земље, испричао је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у филму Сергеја Бриљева „Чуркин“, који је приказан на телевизији „Русија 1“.

Он је дао огроман допринос рјешавању кризе на Балкану и обезбјеђивању легитимних права Републике Српске“, рекао је Лавров.

Чак су му поклонили комад земље у Републици Српској, мислим да он тамо никад није био“, истакао је министар.

Чуркин је изненада преминуо 20. фебруара 2017, дан прије свог 65. рођендана. Од 8. априла 2006. године био је стални представник Русије у Уједињеним нацијама у Њујорку, био је представник Русије у Савјету безбједности УН. 

Споменик је постављен уз подршку Амбасаде Руске Федерације у БиХ и Општине Источно Ново Сарајево у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ. 

На меморијалној плочи израђеној од црног мермера уз име, године живота и смрти и портрет Виталија Чуркина стоји и натпис на руском: 

Хвала за руско ’ЊЕТ‘!


Чуркин ће у СРБИЈИ и међу Србима у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ остати запамћен као човјек који је свесрдно бранио интересе српског народа на Ист риверу, а као стални представник Русије у УН 2015. блокирао је у Савјету безбједности нацрт резолуције о Сребреници. 

Тада је за документ гласало 10 чланица Савјета, 
а поред руског вета још четири чланице 
Савјета безбједности Уједињених нација 
Кина, Ангола, Нигерија и Венецуела 
- биле су уздржане.


Такође, треба запамтити да су 
за срамну резолуцију на иницијативу 
Велике Британије гласове  "за"  дали -
САД, Велика Британија, Француска, 
Шпанија, Литванија, Нови Зеланд, 
Чиле, Малезија, Јордан и Чад.



Виталиј Чуркин је преминуо изненада 20. фебруара прошле године, 
дан пред свој 65. рођендан, а сахрањен је у Москви 24. фебруара.


Вјечна слава и хвала 
великом пријатељу српског народа

СРБИ то не заборављају!
---------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Februar, 2019 | read_nums (126)

 
ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман

Злочиначки антисрпски двојац 
на челу са "кормиларом" Јосипом Брозом

Туђман је према Титу осјеаћо не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.

Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. братсву и јединству нема будућност и да је то за краткорочну употребу како би се насамарили наивни Срби!

Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. (А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).


Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србији.

О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег за влашћу похлепнох краља - идиота Александра Карађорђевића.


Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност СРБИ ни до дана данашњег никад ништа нису научили.
-------------------------------------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је био је пуковник ЈНА, Хрват и првоборац. Туђманов рад Савет је прихватио без примједби.

Тако туђман каже: "О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завјере. 
Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор.Немам никаквих примедби. Тито“.

Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди научници и истраживачи историјских чињеница то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава. 

Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац. 


Седам година касније, против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојецћег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. 
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.


Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџицћ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.

"Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.

Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: 
Јосип Броз - Фрањо Туђман.

Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића 
што се декларисао као Србин 
и што је добио Нобелову награду за књижевност, 
а није он - Мироалав Крлежа.

Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима. 
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.

Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајуцћи хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.
То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.

Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике.

У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе и Србе.

Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употребио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.

Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене” рецћи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.

И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”

Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …” 
1 2 3  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva