Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2019 | read_nums (80)
 
На данашњи дан,
9. јануара 1589. године рођен је

ИВАН ЏИВО ГУНДУЛИЋ
 

Хрвати Гундулића својатају да је њихов, 
а Српска Академија каже да је био Србин!


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
 
у нашој историји


 
 
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2019 | read_nums (121)
 
Свети првомученик 
и архиђакон Стефан

  
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.

Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.

Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.

На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.

Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.

Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".


 
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".

Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
 
Autor sjovicicslavuj | 8 Januar, 2019 | read_nums (100)
 
Другог дана празника Рождества Господа 
и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара, 
Православна Црква порославља 
и Сабор Пресвете Богородице.


Мир Божји - Христос се роди!


Данас, Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.

Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".


И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.


Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."

Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу
Мудраци, дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим, истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли.

 Одлазе преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.
Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.

Христос, Син Божији, Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на земљи.

Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2019 | read_nums (112)
 
МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ - СЕ РОДИ!




Према Јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7. јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе празник рођења Исуса Христа.

На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли починивши први гријех.

У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила му се као Богу.

"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као првосвештеника и учитеља".

Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.

Слављење на Божић

На Божић у кућу први долази положајник /полазник/. Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.

Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се на трпези нађе и божићна печеница.

Српска православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном богослужбеном календару обељежени црвеним словом.
Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља,
док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.

Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.

У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:


МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 
Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2019 | read_nums (73)
 
КРВАВИ БОЖИЋ 
И СРПСКО СТРАДАЊЕ

Monument:
Спомен-обиљежје српским жртвама
Бирча и Средњег Подриња

Мјесто/локација
Село Кравица, Братунац

Republic of Srpska


Година изградње: 2002.
Спомен обиљежје
погинулим борцима и цивилним жртвама
одбрамбено отаџбинског рата
и српским жртвама Другог свјетског рата
регије Бирач и Средњег Подриња
Републике Српске

Од 1992 до 1995 године
3267 српских жртава.

Од 1941 до 1945
6469 српских жртава.

Текст на споменику:
 
"Мир вашим костима
Крај друмова прашних,
Покој вашој души,
После мука страшних.
Спавајте крај друма
Сном предачких сенки,
Спавајте младићи
Невини во вјека".

Димензије споменика: Крст висине 5,5м

Споменик подигли:
Одбор за изградњу споменика општинске Борачке организације Братунац, Српска православна црква, мјесна заједница, Влада Републике Српске

++++++++++++++


На православни Божић, 7. јанара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба у мјесту Кравица код Братунаца. Најтужнији и најкрвавији Божић заувијек ће остати у сјећању Срба, док одговорни за овај злочин шетају ослобођени сваке кривице.

Настављајући етничко чишћење и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја упале су на православни Божић 1993. године у Кравицу, гдје су убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало (од којих пет није пронађено).

Међу онима који се још воде као нестали на Божић у Кравици су и двије жене.

Тога дана када је требало да Срби прославе најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цијело село је завијено у црно. Село је опљачкано и  запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсецали им главе и показивали их у Сребреници.
Гробље у Братунцу

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац ...
Затим су уследили упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године, када је у та два мјеста убијено 114 Срба од којих више од половине цивила.

Након проглашавања Сребренице заштићеном зоном Уједињених нација требало је да се обави демилитаризација муслиманских снага. Умјесто тога настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини (више од 100 села), а јединице Насера Орића убиле су 3.267 Срба од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Васкрс, Петровдан или Ђурђевдан.
Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигде нису остављали. Тако је било и у Кравици.

Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку су након злостављања такође заклали са још неколико цивила. О томе је сведочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених Срба.

Тијела лежала по шумама и јаругама

Тијела већине страдалника из тог напада проналажена су, смрзнута, по околним шумама и јаругама и извлачена током цијеле зиме.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према сведочењу преживелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје те општине.

Иста судбина тог крвавог Божића задесила је и мјештане Шиљаковца и Јежестице, такође у општини Братунац.

Јежевица сравњена са земљом

Село Шиљаковци је окупирано и уништено. Многи људи, браниоци и чланови њихових породица, су изгинули. Њихова имовина, покућство, стока, резерве хране, алати и пољопривредна оруђа опљачкани, а куће и остала непокретна имовина спаљени и разорени. Тијела знатног броја покојника дуго су била недоступна породицама и скоро цијели зимски период остала несахрањена.

Тог Божића страдао је велики број мјештана Јежестице. Реч је о цивилнима српске националности и њиховим најближим који су покушавали да одбране село. Јежестица је спаљена, скоро сравњена са земљом, опљачкана и опустошена.

Злочин без казне - Насер Орић 
ослобођен за почињене злочине
Насер Орић није одговарао за ни за један злочин

И 26 година након рата нико није одговарао за овај злочин у Кравици и бројне друге злочине над Србима почињене у Подрињу. 

Пресудом Жалбеног вијећа - Хашки трибунал ослободио је 3. јула 2008. године Насесра Орића за ратне злочине почињене током рата у Кравици и околини Сребренице.

И Апелационо вијеће Суда БиХ 30. новембра прошле године ослободило је  сваке одговорности за ратне злочине Насера Орића, команданта такозване Армије БиХ у Сребреници.

 Поред Насера Орића, у поновљреном поступку ослобођен је и његов саборац  Сабахудин Мухић, оптужби за ратне злочине почињене у Сребреници 1992. године.
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2019 | read_nums (66)
 
На данашњи дан, 
дан Христовог рођења,
умро је један од највећих 
свјетских научника
свих времена

Славни СРБИН


НИКОЛА ТЕСЛА


-------------------

ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

+++++++++++++++++
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2019 | read_nums (72)
 
 Свједок са лица мјеста
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Приближава се годишњица рођења 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


БИО ЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ

Да би се дошло до праве "дефиниције" карактера рата у Босни и Херцеговни претходно се много шире морају сагледати сви аспекти његовог почетка, односно УЗРОЦИ, МОТИВИ и вријеме, затим укупна тадашња политичка клима као и све посљедице трагичних ратних сукоба на просторима бивше Босне и Херцеговине.

Није само довољно рећи да је рат на овим просторима почео искључиво због сецесионистичких и сепаратистичких тежњи тадашњег муслиманског и хрватског политичког вођства у Босни и Херцеговини, као ни због претензија муслиманског политичког и војног естаблишмента за стварањем прве исламске државе на Балкану.

Сам почетак и узрок рата се, такође, не могу изоловано "везивати" (као што то многи чине) за првомартовски терористички чин 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић. Њега је убио муслимански злочинац Рамиз Делалић "Ћело". Није спорно да је и овај злочин допринио почетку рата, али остати само на овоме било би то ипак поједностављено гледање на стварне, односно круцијалне догађаје и разлоге који су довели до крвавог рата у Босни и Херцеговини.

Исто тако, не може се остати само код чињенице која је потпуно тачна да су у Босни и Херцеговини ратовали сви против свих: муслимани против Срба, Хрвати против Срба, Хрвати против муслимана, муслимани и Хрвати заједно против Срба, те Алијини муслимани против Абдићевих муслимана. Није само то довољно да рат у Босни и Херцеговини због тога добије карактер грађанског, националног и вјерског рата.
Но, да би се расвјетлио претходни рат у Босни и Херцеговини, његов настанак и карактер, ратна дешавањ се морају довести у контекст укупне политичке и војне ситуације у тадашњој заједничкој држави СФРЈ, а поготово у амбијент тадашње Босне и Херцеговине.

Јесте да ово појашњење захтјева много ширу елаборацију, али она је управо неизбјежна да би се чињенично доказао узрок рата. 
Чињенице су једина истина и оне доказују да се радило о ГРАЂАНСКОМ И ВЈЕРСКОМ РАТУ.

Само на изглед ради се о баналаном разлогу, али он је суштински и потпуно тачан: 
РАТ у Босни и Херцеговини почео је због најдемократскијег достигнућа цивилизације - "ЈЕДАН ГРАЂАНИН, ЈЕДАН ГЛАС".
За овакву констатацију морају се у обзир узети сљедећи параметри и анализирати неколико кључних ствари из којих се издвајају:

- предратни национални састав становништва у БиХ,
- настајање (оснивање) првих националних странака у БиХ,
- први општи и вишестраначки избори у БиХ,
- сецесионизам бивших република СФРЈ,
- муслимански, хрватски и српски национални интереси у БиХ,
- подјела власти између националних странака на нивоу
  Републике БиХ,
- коалиција "братских странака" СДА и ХДЗ,
- политичке прилике у том времену у БиХ,
- међународни фактор инволвиран у судбину Републике БиХ,
- "агресија" на БиХ - да или не?
- рат, трајање, исход и његове посљедице,
- Дејтонски мировни споразум.

НАЦИОНАЛНОМ "ЕКСПЛОЗИЈОМ" ДО ДОМИНАЦИЈЕ

Посљедњи попис становништва у Босни и Херцеговини обављен је од 1. до 15. априла 1991. године. Резултате пописа ниједна званична и надлежна институција у Босни и Херцеговини никад није верификовала. Остале су одређене оправдане сумње у вјеродостојност многих података до којих се дошло приликом пописа.

По том попису националну структуру становништва у Босни и Херцеговини чинили су: муслимани 1.905.018 (43,7%), Срби 1.364.363 (31,3%), Хрвати 752.063 (17,3%), Југословени 239.777 (5,5%) и остали 93.685 (2,2%).
Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.354.911 становника. (Овдје недостаје попис становништва општине Купрес, али могу послужити упоредни подаци пописа из 1981. године. Према националој структури они су изгледали овако: 10.098 укупан број становника, од чега 5.169 Срба, 3.947 Хрвата, 745 муслимана и 337 осталих).

Да би се схватила демографска експлозија једног (муслиманског) и смањење броја друга два народа (Срба и Хрвата), ево и упоредних података пописа становништва према националној структури из 1971. и 1981. године у Босни и Херцеговини.

Према попису из 1971. године у Босни и Херцеговини је укупно било 3.746.111 становника, од чега: 1.482.430 муслимана, 1.393.148 Срба, 742.491 Хрвата, 43.796 Југословена и 54.246 осталих.

Само 10 година касније (1981. године) Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.124.256 становника, од тога: 1.630.033 муслимана, 1.320.738 Срба, 754.140 Хрвата, 326.316 Југословена и 89.029 осталих.

Из ових података о националној структури становништва у Босни и Херцеговини сасвим је видљиво да је муслимански народ у БиХ за само 20 година (од 1971. - 1991. године) доживио највећи могући прираштај од 422.588 становника, док је код друга два народа - Срба и Хрвата обрнут случај.
Тако је Срба у односу на 1971. годину (када их је било 1.393.148) 20 година касније (1991. године) било 28.785 мање (!). Исти случај је и код хрватског народа. Хрвата је 1991. године у односу на 1971. годину било 20.785 мање (!).

Овакав национални састав имао је пресудан значај у каснијим потезима муслиманског политичког вођства на челу са "оцем муслиманске нације" у Босни и Херцеговини Алијом Изетбеговићем. Истини за вољу, муслимани су своју вјерску заједницу промовисали у нацију амандманима на Устав СФРЈ 1971. године још у вријеме Џемала Биједића. Југословенски устав из 1974. године је то и званично верификовао. Али то је ирелевантно за појашњење предратне и ратне улоге аутора Исламске декларације Алије Изетбеговића.

НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ 
КАО СРЕДСТВО ДОМИНАЦИЈЕ

Добро је познато да је прва основана чисто национална странка у Босни и Херцеговини била Странка демократске акције (СДА) која је радила у илегали, а легално је формирана 26. маја 1990. године.
Након тога основана је Хрватска демократска заједница (ХДЗ) тачније речено, формиран је огранак те странке у Босни и Херцеговини чија је матица била у Хрватској.

Посљедња национална странка у Босни и Херцеговини основана је 12. јула 1990. године, под именом Српска демократска странка (СДС). 

Вријеме и редосљед настајања "демократских" странака за каснији развој политичких односа у Босни и Херцеговини је био врло битан, скоро пресудан фактор.

На првим општим и вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини надмоћно су побиједиле националне странке. И дан данас се чују приче да је у то вријеме постојала и функционисала коалиција три националне странке (СДА, ХДЗ и СДС) што није тачно.

Само један заједнички циљ ове три националне странке је остварен, а он је био рушење тадашњег комунистичког режима у Босни и Херцеговини.
Послије тога никад више те странке нису биле на истом задатку, а као један од низа доказа јесте чак и тај што до избијања рата никад нису успјеле међусобно да подијеле власт, нити да поставе своје кадрове на нивоу Босне и Херцеговине.

Посебно се то односи на кадрове СДС-а који су били изложени сталним опструкцијама странака СДА и ХДЗ. Потпуно супротни програми ових странака никад нису довели до јединства и трипартитне коалиције.

КОНСТИТУИСАЊЕ ВЛАСТИ У БИХ

Послије већ поменутих општих и вишестраначких избора у Босни и Херцеговини (18. новембра 1990. године) и побједе националних странака успостављена је законодавна власт, тј. формирана је Скупштина Босне и Херцеговине која се састојала из два вијећа:
- Вијеће грађана од 13о посланика и,
- Вијеће општина које је бројало 11о посланика.

Тако се новоизабрани Парламент Босне и Херцеговине састојао од 24о посланика. У тој Скупштини СДС је партиципирао са својих 70 посланика. Још два Србина су били чланови СПО-а /Српски покрет обнове/, док су се у странци Реформских снага налазила још четири српска посланика. Битно је нагласити да Срби у овој институцији нису имали трећину својих представника (процентуално у Скупштини је било 31,5 % Срба) што је за Србе у каснијим догађајима бити погубна чињеница. У истом Парламенту СДА је имала 86, а ХДЗ 45 посланика.

Након конституисања Скупштине Босне и Херцеговине укупно је одржано 10 заједничких сједница парламента (овим сједницама присуствовао је цјелокупни посланички састав, Срби, муслимани и Хрвати). 
И то је све што се могло назвати заједништвом у Босни и Херцеговини.

Због немогућности остваривања српских националних интереса у таквој констелацији снага СДС се повукао из заједничког парламента. 
И поред тога настављено је одржавање сједница муслиманско-хрватске скупштине и укупно је одржано пет таквих тзв. крњих скупштина.

У истом раздобљу потпуно одвојено, одржано је и пет сједница Клуба српских посланика који је касније прерастао у Скупштину српског народа чиме су били створени сви услови за конституисање Српске Републике Босне и Херцеговине што се касније и догодило. Ова чињеница има посебну тежину, јер се након тога Србима у Босни и Херцеговини стално спочитава да су се залагали за стварање "Велике Србије", а сасвим је видљиво и недвосмислено доказано да су Срби уставним конституисањем Српске Републике Босне и Херцеговине били далеко од "Велике Србије". 

Српска Република Босна и Херцеговина је основана 24. децембра 1991. године, а свечано је проглашена 9. јануара 1992. године у Сарајеву у Хотелу "Холидеј ин".

Аутор овог текста је по службеној дужности био присутан свим овим сједницама укључујућии и оних пет сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине. Интересантно је напоменути да је тим крњим сједницама /без присуства српских посланика/ предсједавао предсједник Скупштине Босне и Херцеговине Србин Момчило Крајишник.

У извршној власти, тадашњој Влади Босне и Херцеговине од њених 25 чланова, осам је било српске националности (чланови СДС-а). Илустративно је да су Срби и овдје имали мање од једне трећине својих представника. 
Од конституисања Владе Босне и Херцеговине па до избијања рата, одржана је 161 сједница са преко 5.4оо тачака дневног реда.

Са ове временске дистанце није могуће тврдити да се на сједницама Скупштине, односно Владе Босне и Херцеговине није расправљало о неким чисто српским питањима и интересима, али могу стопроцентно потврдити да ниједно, па ни најбезазленије српско питање није добило подршку "свезаних застава", односно коалиције СДА и ХДЗ.
Добром и синхронизованом мајоризацијом коалиција СДА и ХДЗ гушила је сваки српски национални интерес. Након свега реченог, шта се онда могло очекивати и шта је било чинити Србима који су били у мањини. Једини и тада могући начин институционалне борбе за опстанак Срба и заштите виталних српских националних интереса било је оснивање српске владе која је на једној од наредних сједница и формирана у облику српског Министарског савјета.

РАСТУРАЊЕ И РАЗБИЈАЊЕ СФРЈ

Већ на самом почетку рада Скупштине Босне и Херцеговине због дијаметрално супротних и непомирљивих националних интереса муслимана и Хрвата с једне и Срба с друге стране, било је сасвим јасно да ће муслимани и Хрвати преко својих странака (СДА и ХДЗ) чинити све да се Босна и Херцеговина издвоји из уставно-правног и територијалног устројства тадашње заједничке државе СФРЈ.
Док је национални интерес Срба био опстанак Босне и Херцеговине или барем српског народа у саставу још постојеће државе Југославије.

Плима сецесионизма, сепаратизма и насилног издвајања била је већ добрано захватила Словенију и Хрватску и несмањеном жестином је надирала и унутар саме Босне и Херцеговине. Тај талас је једноставно био незаустављив и већ тада се могла предосјетити заједничка несрећа која ће слиједом наредних догађаја као пожар захватити цијелу Босну и Херцеговину и све њене народе.

"СУВЕРЕНА" БИХ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ

На једној од сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине (14. октобра 1991. године) коалиција муслиманских и хрватских странака је без уважавања српских националних интереса донијела и изгласала Декларацију о сувереној и независној Босни и Херцеговини.

Послије такве одлуке српски посланици напуштају заједнички парламент и више се у њега никад нису вратили. 

Исте те (1991.) године, муслиманско-хрватска скупштина је крајем децембра упутила захтјев Европској унији за међународно признање "суверене, јединствене, недјељиве и независне" Босне и Херцеговине.

На сједници крње скупштине одржаној 25. јануара 1992. године, у раним јутарњим часовима (око 6 часова) без присуства Срба донесена је Одлука да се посљедњег дана фебруара (29. преступна година) и 1. марта одржи референдум о самосталности БиХ.

Никада нико није институционално извршио ревизију свих догађаја из тог времена, напросто због чињенице да је од укупног муслиманског и хрватског гласачког тијела излазак бирача на тај фамозни референдум био 1о8% (!). 
Такав "риплијевски" одзив је несхватљив, без обзира на тадашњи систем гласања.
Није било никакве контроле избора. Радило се о једнонационалним страначким саставима бирачких одбора. Вршено је заокруживање и српских бирача иако Срби нису изашли на изборе. 
Све у свему, од укупног бирачког тијела у тадашњој Босни и Херцеговини иако Срби нису гласали, резултат је био: око 64 % гласало је за самосталност Босне и Херцеговине. Треба нагласити да ни тај проценат није задовољавао уставни проценат од преко двије трећине потребног позитивног изјашњавања.

Све до данас стављена је тачка на тај случај. Остаје питање да ли више било кога интересује то вријеме и све махинације око овог референдума, јер неспорна је истина да је референдум био један од кључних узрока избијања рата. Требало би се све ово расвијетлити ако ништа друго, а оно бар да би српска страна избјегла "накнадну памет", те да би се све коцкице сложиле у мозаик карактера рата. То се мора урадити, кажем мора, а знам да неће, не само због садашњих генерација Срба, већ и оних које ће доћи.

СРБИ У БЕЗНАЂУ

Већ сам раније рекао да је као одговор на муслиманско-хрватски сепаратизам и сецесионизам 24. октобра 1991. године, Клуб српских посланика прерастао у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. На тој конститутивној сједници донесена је и Одлука да се 9. и 10. новембра 1991. год. организује и спроведе национални Плебисцит за останак Срба из Босне и Херецеговине у СФРЈ.
Од велике је важности податак да је на одржаном Плебисциту био скоро стопостотни оџив Срба, те да је на њему гласало 1.513.ооо српских гласача и још близу 5о.ооо из других народа.

Уочљив је несразмјер укупног броја српске популације (попис становништва из 1991. године је показао да је тада било 1.368.ооо Срба у БиХ) у односу на број гласача изашлих на Плебисцит. Али и ово је индикативан примјер трагедије српског народа у Босни и Херцеговини, јер се из вида не смије изгубити податак да је након Другог свјетског рата, па све до почетка овог, Босну и Херцеговину напустило преко 500.000 Срба. То је чињено из разно разних разлога, попут смишљених колонизација и планског расрбљавања Босне и Херцеговине све у циљу разбијања компактног српског националног корпуса. Међутим, ипак су и ти расељени и протјерани Срби као држављани Босне и Херцеговине узели учешћа и изашли на српски Плебисцит.

Важно питање је и зашто су Хрвати у Босни и Херцеговини заједно са муслиманима изашли на фамозни муслиманско-хрватски референдум.

Један од разлога био је и тај што су Хрвати као приоритетан задатак имали на уму да са цјеловитом и сувереном Босном и Херцеговином увуку "своје цвијеће браћу муслимане" у било какву уставну и територијалну организацију (унију, федерацију или конфедерацију) са Хрватском. Уз овај веже се и онај неизбјежни заједнички циљ муслимана и Хрвата да се Босна и Херцеговина издвоји из СФРЈ и тако заједничка држава потпуно разбије и растури.

Како је донијета одлука о изласку Хрвата на референдум о самосталности БиХ, односно какво је било хрватско понашање и улога у институцијама система као и ван њих. Шта се све догађало у кулоарима и на "тајним" паузама у вријеме засиједања Скупштине и Владе Босне и Херцеговине биће више говора неком другом приликом. Одговори и на ова питања ће такође, бацити више свјетла на узроке и карактер рата у БиХ.

О понашању "међународног фактора", односно о учешћу разних посредника типа њемачког министра иностраних послова Дитриха Геншера, аустријског му колеге Алојза Мока, америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, њемачког канцелара Хелмута Кола и других, углавном све је познато.

Њихова улога у разбијању СФРЈ и "душебрижничка борба" за самосталну Босну и Херцеговину је немјерљива.
 
ПОЧЕО ЈЕ РАТ ...


НАПОМЕНА:
Како је 24. октобра 1991. године створена, а 9. јануара 1992. године  у Хотелу "Холидеј ин" у Сарајеву свечано и проглашена Српска Република Босна и херцеговина, биће говора у наредним текстовима ...
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2019 | read_nums (80)

--------------------------
Српска православна црква прославиће данас Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.

Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.

У православне домове се на тај дан уноси бадњак, коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.

Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.

Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.

Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.


Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу Христовом.

На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...

Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.

Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2019 | read_nums (65)


Оци или Очеви или Очићи




У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. 
Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, 
а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници 
и за тај дан домаћице припремају свечани ручак 
на којем се окупи цела породица.
  
Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, 
слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, 
старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. 


 

Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2019 | read_nums (71)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Из наше славне прошлости


Данас се много тога промијенило, нажалост. 
Срби су данас маргинализована 
мањина у Црној Гори!


Mоjковачка битка, одиграна пре тачно сто и три године, представља и "доказ да Давид може побиједити Голиjата"

Значаj велике Mоjковачке битке, одигране на Бадњи дан и Божић, огледа се у томе што jе мала црногорска воjска успјела да заустави вишеструко моћниjег неприjатеља и омогући братскоj српскоj воjсци да се повуче до албанског приморjа, сачека савезничке бродове и спас на Kрфу и Бизерти, да касниjе пробиjе Солунски фронт и дође до Kаjмакчалана, капиjе своjе отаџбине.

О значаjу и последицама Mоjковачке битке наjбоље говоре речи владике Николаjа Велимировића:

"Да не беше оног крвавог Божића на Mоjковцу, не би било ни нашег васкрсења на Kаjмакчалану".
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника.

"НЕМОЈТЕ се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци."
Тако је Јанко Вукотић, прије тачно 103. године, храбрио своје соколове, који су у избушеним капутима и опанцима задржали аустријске окупаторе.

Сердар Јанко Вукотић

Српски ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.

 Уочи Mоjковачке битке воjницима је фалило свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.

И данас, након сто и три године од Mоjковачке битке, подијељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе су жртве вриједне сваког поштовања.

Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спријечила аустроугарске воjнике да пресијеку повлачење српске воjске преко албанских планина.
Mоjковачка битка и Први свјетски рат уопште су докази да и слабиjи може да побиједи jачег, да и слабиjа воjска може да се бори против jаче. Срби су у Првом свјетском рату ратовали против вишеструко jачих противника и побиједили су иако против њих нису радили само њихови неприjатељи већ и њихови савезници.
103. годишњицу Mоjковачке битке обиљежавају  
Срби у Црноj Гори, Републици Српскоj и Србиjи.

Црногорци и режим Мила Ђукановића се одриче славне прошлости и покушава да учини оно што је немогуће - покушава да избрише историјске чињенице и да препарира прошлост што се граничи са незапамћеним лудилом.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (77)
 
У разговору са Звонком Богданом


Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове пјесме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава.
Његове пјесме су посвећене женама.

Пјесме певају о љубави, коњима који слободно јуре.  У младости је био ожењен глумицом Гизелом Вуковић. У Суботици посједује винарију „Звонко Богдан“.

Звонко Богдан пјева оригиналне и традиционалне пјесме (нарочито оне везане за Буњевце, уз пратњу тамбурашког оркестра. Прву ауторску пјесму „Сваке ноћи теби певам“ снимио је 3. децембра 1968. године. Једна од пјесама по којој је познат, а коју је сам компоновао је "Еј, салаши на северу Бачке" коју је написао 16. фебруара 1971.

 
Звонко Богдан


Када падне први снег
када падне први снег

Ја упрегнем коња два
два ватрена сокола
па се санкам ноћ и дан
(2x)

Много жена срећем тад
много жена срећем тад

Свакој благи осм'јех дам
познајем је или не
ни једној се не ругам
(2x)

Сваку жену волим ја
сваку жену волим ја

Била она плавуша
смеђа ил' гаравуша
сваку жену волим, ја
(2x)
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (52)
 
 
 
 
На два дана пред Божић, 5. јануара је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић.

Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. 

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош.

Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. 

На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаћее од чирева.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (59)
 
Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера.

Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, – као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства – и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана.

Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. 

Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (74)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Приближава се годишњица рођења
 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 
БИО ЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ

Да би се дошло до праве "дефиниције" карактера рата у Босни и Херцеговни претходно се много шире морају сагледати сви аспекти његовог почетка, односно УЗРОЦИ, МОТИВИ и вријеме, затим укупна тадашња политичка клима као и све посљедице трагичних ратних сукоба на просторима бивше Босне и Херцеговине.

Није само довољно рећи да је рат на овим просторима почео искључиво због сецесионистичких и сепаратистичких тежњи тадашњег муслиманског и хрватског политичког вођства у Босни и Херцеговини, као ни због претензија муслиманског политичког и војног естаблишмента за стварањем прве исламске државе на Балкану.

Сам почетак и узрок рата се, такође, не могу изоловано "везивати" (као што то многи чине) за првомартовски терористички чин 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић. Њега је убио муслимански злочинац Рамиз Делалић "Ћело". Није спорно да је и овај злочин допринио почетку рата, али остати само на овоме било би то ипак поједностављено гледање на стварне, односно круцијалне догађаје и разлоге који су довели до крвавог рата у Босни и Херцеговини.

Исто тако, не може се остати само код чињенице која је потпуно тачна да су у Босни и Херцеговини ратовали сви против свих: муслимани против Срба, Хрвати против Срба, Хрвати против муслимана, муслимани и Хрвати заједно против Срба, те Алијини муслимани против Абдићевих муслимана. Није само то довољно да рат у Босни и Херцеговини због тога добије карактер грађанског, националног и вјерског рата.
Но, да би се расвјетлио претходни рат у Босни и Херцеговини, његов настанак и карактер, ратна дешавањ се морају довести у контекст укупне политичке и војне ситуације у тадашњој заједничкој држави СФРЈ, а поготово у амбијент тадашње Босне и Херцеговине.

Јесте да ово појашњење захтјева много ширу елаборацију, али она је управо неизбјежна да би се чињенично доказао узрок рата. 
Чињенице су једина истина и оне доказују да се радило о ГРАЂАНСКОМ И ВЈЕРСКОМ РАТУ.

Само на изглед ради се о баналаном разлогу, али он је суштински и потпуно тачан: 
РАТ у Босни и Херцеговини почео је због најдемократскијег достигнућа цивилизације - "ЈЕДАН ГРАЂАНИН, ЈЕДАН ГЛАС".
За овакву констатацију морају се у обзир узети сљедећи параметри и анализирати неколико кључних ствари из којих се издвајају:

- предратни национални састав становништва у БиХ,
- настајање (оснивање) првих националних странака у БиХ,
- први општи и вишестраначки избори у БиХ,
- сецесионизам бивших република СФРЈ,
- муслимански, хрватски и српски национални интереси у БиХ,
- подјела власти између националних странака на нивоу
  Републике БиХ,
- коалиција "братских странака" СДА и ХДЗ,
- политичке прилике у том времену у БиХ,
- међународни фактор инволвиран у судбину Републике БиХ,
- "агресија" на БиХ - да или не?
- рат, трајање, исход и његове посљедице,
- Дејтонски мировни споразум.

НАЦИОНАЛНОМ "ЕКСПЛОЗИЈОМ" ДО ДОМИНАЦИЈЕ

Посљедњи попис становништва у Босни и Херцеговини обављен је од 1. до 15. априла 1991. године. Резултате пописа ниједна званична и надлежна институција у Босни и Херцеговини никад није верификовала. Остале су одређене оправдане сумње у вјеродостојност многих података до којих се дошло приликом пописа.

По том попису националну структуру становништва у Босни и Херцеговини чинили су: муслимани 1.905.018 (43,7%), Срби 1.364.363 (31,3%), Хрвати 752.063 (17,3%), Југословени 239.777 (5,5%) и остали 93.685 (2,2%).
Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.354.911 становника. (Овдје недостаје попис становништва општине Купрес, али могу послужити упоредни подаци пописа из 1981. године. Према националој структури они су изгледали овако: 10.098 укупан број становника, од чега 5.169 Срба, 3.947 Хрвата, 745 муслимана и 337 осталих).

Да би се схватила демографска експлозија једног (муслиманског) и смањење броја друга два народа (Срба и Хрвата), ево и упоредних података пописа становништва према националној структури из 1971. и 1981. године у Босни и Херцеговини.

Према попису из 1971. године у Босни и Херцеговини је укупно било 3.746.111 становника, од чега: 1.482.430 муслимана, 1.393.148 Срба, 742.491 Хрвата, 43.796 Југословена и 54.246 осталих.

Само 10 година касније (1981. године) Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.124.256 становника, од тога: 1.630.033 муслимана, 1.320.738 Срба, 754.140 Хрвата, 326.316 Југословена и 89.029 осталих.

Из ових података о националној структури становништва у Босни и Херцеговини сасвим је видљиво да је муслимански народ у БиХ за само 20 година (од 1971. - 1991. године) доживио највећи могући прираштај од 422.588 становника, док је код друга два народа - Срба и Хрвата обрнут случај.
Тако је Срба у односу на 1971. годину (када их је било 1.393.148) 20 година касније (1991. године) било 28.785 мање (!). Исти случај је и код хрватског народа. Хрвата је 1991. године у односу на 1971. годину било 20.785 мање (!).

Овакав национални састав имао је пресудан значај у каснијим потезима муслиманског политичког вођства на челу са "оцем муслиманске нације" у Босни и Херцеговини Алијом Изетбеговићем. Истини за вољу, муслимани су своју вјерску заједницу промовисали у нацију амандманима на Устав СФРЈ 1971. године још у вријеме Џемала Биједића. Југословенски устав из 1974. године је то и званично верификовао. Али то је ирелевантно за појашњење предратне и ратне улоге аутора Исламске декларације Алије Изетбеговића.

НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ 
КАО СРЕДСТВО ДОМИНАЦИЈЕ

Добро је познато да је прва основана чисто национална странка у Босни и Херцеговини била Странка демократске акције (СДА) која је радила у илегали, а легално је формирана 26. маја 1990. године.
Након тога основана је Хрватска демократска заједница (ХДЗ) тачније речено, формиран је огранак те странке у Босни и Херцеговини чија је матица била у Хрватској.

Посљедња национална странка у Босни и Херцеговини основана је 12. јула 1990. године, под именом Српска демократска странка (СДС). 

Вријеме и редосљед настајања "демократских" странака за каснији развој политичких односа у Босни и Херцеговини је био врло битан, скоро пресудан фактор.

На првим општим и вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини надмоћно су побиједиле националне странке. И дан данас се чују приче да је у то вријеме постојала и функционисала коалиција три националне странке (СДА, ХДЗ и СДС) што није тачно.

Само један заједнички циљ ове три националне странке је остварен, а он је био рушење тадашњег комунистичког режима у Босни и Херцеговини.
Послије тога никад више те странке нису биле на истом задатку, а као један од низа доказа јесте чак и тај што до избијања рата никад нису успјеле међусобно да подијеле власт, нити да поставе своје кадрове на нивоу Босне и Херцеговине.

Посебно се то односи на кадрове СДС-а који су били изложени сталним опструкцијама странака СДА и ХДЗ. Потпуно супротни програми ових странака никад нису довели до јединства и трипартитне коалиције.

КОНСТИТУИСАЊЕ ВЛАСТИ У БИХ

Послије већ поменутих општих и вишестраначких избора у Босни и Херцеговини (18. новембра 1990. године) и побједе националних странака успостављена је законодавна власт, тј. формирана је Скупштина Босне и Херцеговине која се састојала из два вијећа:
- Вијеће грађана од 13о посланика и,
- Вијеће општина које је бројало 11о посланика.

Тако се новоизабрани Парламент Босне и Херцеговине састојао од 24о посланика. У тој Скупштини СДС је партиципирао са својих 70 посланика. Још два Србина су били чланови СПО-а /Српски покрет обнове/, док су се у странци Реформских снага налазила још четири српска посланика. Битно је нагласити да Срби у овој институцији нису имали трећину својих представника (процентуално у Скупштини је било 31,5 % Срба) што је за Србе у каснијим догађајима бити погубна чињеница. У истом Парламенту СДА је имала 86, а ХДЗ 45 посланика.

Након конституисања Скупштине Босне и Херцеговине укупно је одржано 10 заједничких сједница парламента (овим сједницама присуствовао је цјелокупни посланички састав, Срби, муслимани и Хрвати). 
И то је све што се могло назвати заједништвом у Босни и Херцеговини.

Због немогућности остваривања српских националних интереса у таквој констелацији снага СДС се повукао из заједничког парламента. 
И поред тога настављено је одржавање сједница муслиманско-хрватске скупштине и укупно је одржано пет таквих тзв. крњих скупштина.

У истом раздобљу потпуно одвојено, одржано је и пет сједница Клуба српских посланика који је касније прерастао у Скупштину српског народа чиме су били створени сви услови за конституисање Српске Републике Босне и Херцеговине што се касније и догодило. Ова чињеница има посебну тежину, јер се након тога Србима у Босни и Херцеговини стално спочитава да су се залагали за стварање "Велике Србије", а сасвим је видљиво и недвосмислено доказано да су Срби уставним конституисањем Српске Републике Босне и Херцеговине били далеко од "Велике Србије". 

Српска Република Босна и Херцеговина је основана 24. децембра 1991. године, а свечано је проглашена 9. јануара 1992. године у Сарајеву у Хотелу "Холидеј ин".

Аутор овог текста је по службеној дужности био присутан свим овим сједницама укључујућии и оних пет сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине. Интересантно је напоменути да је тим крњим сједницама /без присуства српских посланика/ предсједавао предсједник Скупштине Босне и Херцеговине Србин Момчило Крајишник.

У извршној власти, тадашњој Влади Босне и Херцеговине од њених 25 чланова, осам је било српске националности (чланови СДС-а). Илустративно је да су Срби и овдје имали мање од једне трећине својих представника. 
Од конституисања Владе Босне и Херцеговине па до избијања рата, одржана је 161 сједница са преко 5.4оо тачака дневног реда.

Са ове временске дистанце није могуће тврдити да се на сједницама Скупштине, односно Владе Босне и Херцеговине није расправљало о неким чисто српским питањима и интересима, али могу стопроцентно потврдити да ниједно, па ни најбезазленије српско питање није добило подршку "свезаних застава", односно коалиције СДА и ХДЗ.
Добром и синхронизованом мајоризацијом коалиција СДА и ХДЗ гушила је сваки српски национални интерес. Након свега реченог, шта се онда могло очекивати и шта је било чинити Србима који су били у мањини. Једини и тада могући начин институционалне борбе за опстанак Срба и заштите виталних српских националних интереса било је оснивање српске владе која је на једној од наредних сједница и формирана у облику српског Министарског савјета.

РАСТУРАЊЕ И РАЗБИЈАЊЕ СФРЈ

Већ на самом почетку рада Скупштине Босне и Херцеговине због дијаметрално супротних и непомирљивих националних интереса муслимана и Хрвата с једне и Срба с друге стране, било је сасвим јасно да ће муслимани и Хрвати преко својих странака (СДА и ХДЗ) чинити све да се Босна и Херцеговина издвоји из уставно-правног и територијалног устројства тадашње заједничке државе СФРЈ.
Док је национални интерес Срба био опстанак Босне и Херцеговине или барем српског народа у саставу још постојеће државе Југославије.

Плима сецесионизма, сепаратизма и насилног издвајања била је већ добрано захватила Словенију и Хрватску и несмањеном жестином је надирала и унутар саме Босне и Херцеговине. Тај талас је једноставно био незаустављив и већ тада се могла предосјетити заједничка несрећа која ће слиједом наредних догађаја као пожар захватити цијелу Босну и Херцеговину и све њене народе.

"СУВЕРЕНА" БИХ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ

На једној од сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине (14. октобра 1991. године) коалиција муслиманских и хрватских странака је без уважавања српских националних интереса донијела и изгласала Декларацију о сувереној и независној Босни и Херцеговини.

Послије такве одлуке српски посланици напуштају заједнички парламент и више се у њега никад нису вратили. 

Исте те (1991.) године, муслиманско-хрватска скупштина је крајем децембра упутила захтјев Европској унији за међународно признање "суверене, јединствене, недјељиве и независне" Босне и Херцеговине.

На сједници крње скупштине одржаној 25. јануара 1992. године, у раним јутарњим часовима (око 6 часова) без присуства Срба донесена је Одлука да се посљедњег дана фебруара (29. преступна година) и 1. марта одржи референдум о самосталности БиХ.

Никада нико није институционално извршио ревизију свих догађаја из тог времена, напросто због чињенице да је од укупног муслиманског и хрватског гласачког тијела излазак бирача на тај фамозни референдум био 1о8% (!). 
Такав "риплијевски" одзив је несхватљив, без обзира на тадашњи систем гласања.
Није било никакве контроле избора. Радило се о једнонационалним страначким саставима бирачких одбора. Вршено је заокруживање и српских бирача иако Срби нису изашли на изборе. 
Све у свему, од укупног бирачког тијела у тадашњој Босни и Херцеговини иако Срби нису гласали, резултат је био: око 64 % гласало је за самосталност Босне и Херцеговине. Треба нагласити да ни тај проценат није задовољавао уставни проценат од преко двије трећине потребног позитивног изјашњавања.

Све до данас стављена је тачка на тај случај. Остаје питање да ли више било кога интересује то вријеме и све махинације око овог референдума, јер неспорна је истина да је референдум био један од кључних узрока избијања рата. Требало би се све ово расвијетлити ако ништа друго, а оно бар да би српска страна избјегла "накнадну памет", те да би се све коцкице сложиле у мозаик карактера рата. То се мора урадити, кажем мора, а знам да неће, не само због садашњих генерација Срба, већ и оних које ће доћи.

СРБИ У БЕЗНАЂУ

Већ сам раније рекао да је као одговор на муслиманско-хрватски сепаратизам и сецесионизам 24. октобра 1991. године, Клуб српских посланика прерастао у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. На тој конститутивној сједници донесена је и Одлука да се 9. и 10. новембра 1991. год. организује и спроведе национални Плебисцит за останак Срба из Босне и Херецеговине у СФРЈ.
Од велике је важности податак да је на одржаном Плебисциту био скоро стопостотни оџив Срба, те да је на њему гласало 1.513.ооо српских гласача и још близу 5о.ооо из других народа.

Уочљив је несразмјер укупног броја српске популације (попис становништва из 1991. године је показао да је тада било 1.368.ооо Срба у БиХ) у односу на број гласача изашлих на Плебисцит. Али и ово је индикативан примјер трагедије српског народа у Босни и Херцеговини, јер се из вида не смије изгубити податак да је након Другог свјетског рата, па све до почетка овог, Босну и Херцеговину напустило преко 500.000 Срба. То је чињено из разно разних разлога, попут смишљених колонизација и планског расрбљавања Босне и Херцеговине све у циљу разбијања компактног српског националног корпуса. Међутим, ипак су и ти расељени и протјерани Срби као држављани Босне и Херцеговине узели учешћа и изашли на српски Плебисцит.

Важно питање је и зашто су Хрвати у Босни и Херцеговини заједно са муслиманима изашли на фамозни муслиманско-хрватски референдум.

Један од разлога био је и тај што су Хрвати као приоритетан задатак имали на уму да са цјеловитом и сувереном Босном и Херцеговином увуку "своје цвијеће браћу муслимане" у било какву уставну и територијалну организацију (унију, федерацију или конфедерацију) са Хрватском. Уз овај веже се и онај неизбјежни заједнички циљ муслимана и Хрвата да се Босна и Херцеговина издвоји из СФРЈ и тако заједничка држава потпуно разбије и растури.

Како је донијета одлука о изласку Хрвата на референдум о самосталности БиХ, односно какво је било хрватско понашање и улога у институцијама система као и ван њих. Шта се све догађало у кулоарима и на "тајним" паузама у вријеме засиједања Скупштине и Владе Босне и Херцеговине биће више говора неком другом приликом. Одговори и на ова питања ће такође, бацити више свјетла на узроке и карактер рата у БиХ.

О понашању "међународног фактора", односно о учешћу разних посредника типа њемачког министра иностраних послова Дитриха Геншера, аустријског му колеге Алојза Мока, америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, њемачког канцелара Хелмута Кола и других, углавном све је познато.

Њихова улога у разбијању СФРЈ и "душебрижничка борба" за самосталну Босну и Херцеговину је немјерљива. ПОЧЕО ЈЕ РАТ ...


НАПОМЕНА:
 
Како је 24. октобра 1991. године створена, а 9. јануара 1992. године  у Хотелу "Холидеј ин" у Сарајеву свечано и проглашена Српска Република Босна и херцеговина, биће говора у наредним текстовима ...
 
Autor sjovicicslavuj | 4 Januar, 2019 | read_nums (73)
 
На данашњи дан 4. јануара рођен је
Његова светост владика

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
 
у нашој историји




 +++++++++++++++++++++++++++++++

"Бирајте, Срби,
живот или смрт;
част или срамоту;
светлост или таму;
правду или неправду;
Бога или ђавола бирајте!

Бирајте или Христа
или Барабу.

Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост.
Од тога зависиће и сва ваша будућност."

+++++++++++
Манастир Лелић покрај Ваљева
--------------------------
Никола Велимировић током студентских дана
---------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Имао сам срећу. Некад давно прије рата у БиХ много тога сам успио да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и много тога да прочитам. По нешто сам и научио, али нажалост  - никад довољно. Тек тада сам схватио да сам о многим стварима само по нешто знао или онако површно сам знао. 

Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.

Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно. 

Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.

Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити.

Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ. 

Само је неизвјесност извјесна, 
јер нико предвидјети не може гдје ћемо стићи.
 
Autor sjovicicslavuj | 3 Januar, 2019 | read_nums (135)
 
Српска Православна Црква својој духовној деци
о БОЖИЋУ 2018. године
 
ИРИНЕЈ
по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
И Логос постаде тело и настани се међу нама,
и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца,
пун благодати и истине
 (Јн 1, 14).
Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18).
Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5).
Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем.
Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16)Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“.
Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. 
Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету.
Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања.
Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека.
Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.
Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова  за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног  идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет.
Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4).
У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6).
Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога.
Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали.
Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави.
Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав  на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ.
Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2).
Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом:
Мир Божји – Христос се роди!
 
Autor sjovicicslavuj | 3 Januar, 2019 | read_nums (74)
 
ПИШЕ СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Да ли ти то можеш? Ако можеш, онда ће ти заиста бити врло тешко. Не можеш увијек да пазиш шта ћеш и пред киме ћеш да кажеш, разумљиво за све, али не и за тебе. Не можеш да измјериш своје ријечи. Али барем можеш да водиш рачуна да их полако изговараш и да нигдје не журиш.

Имаш ли времена све полако да кажеш и можеш ли  сам себи да уведеш самоконтролу што ни у ком случају не значи и аутоцензуру. 
Осјети пулс оних пред којима говориш. Твој је свакако убрзан и не смијеш због тога да будеш нестрпљив и брзоплет.

Води рачуна да те на свакој изговореној реченици чекају само замке, а то они пред којима говориш једва и чекају. Скоро сваку твоју ријеч ће изокренути у своју корист и све ће учинити да цијелу ситуацију окрену против тебе самог.

Прогласићете те да си неспособан, те да само водиш бригу о сопственим ријечима и оне најбоље твоје ријечи и оно што си рекао, сасвим неоправдано, сами себи то ће присвојити. Све ће учинити да их прикажу као своје говоре и своје идеје. На крају крајева, извућиће закључак и рећи ће:  "како се, наводно, свако могао тога сјетити и да то ионако није ништа посебно".

У самом финишу искористиће твоје ријечи да те униште и потпуно унизе и деградирају. Да те попљују и да те сатанизују. Да те демонизују. Велика је могућност да ће те, док се буду дичили твојим ријечима и идејама, истим њима и исмијавати. Ако стиснеш петљу да предложиш идеју, буди спреман и да сносиш посљедице најгоре врсте.

Мада је највећа и најтежа посљедица што си упао у такво друштво, које је унапријед знало како ће да те униште. Смисао је у томе, а не у било каквим варијацијама на познате теме. Са свим претходним дилемама требао си да рашчистиш прије него што си одлучио било шта да кажеш. Али речено се не повлачи. 
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Januar, 2019 | read_nums (118)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј




Стигла је Нова 2019. година. Свако је прославио онако како је могао и како је морао. А морао је да слави онако како је могао. Сви би знали како су требали да дочекају долазак новог љета. Но, знати и моћи није исто. Сам дочек нове године зависио је од много фактора, мада не знам зашто се уопште дочекује нова година, кад она и без наше воље сама долази. 

Елем, било како било, нову годину сам дочекао. На тренутак сам занемарио борбу са својим сталним здравственим проблемима, који су посљедица четверогодишњих стравичних мучења по муслиманским коц-логорима у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини. 

Дакле, Нову годину дочекао сам уз телевизијски програм и уз интернет. На многим телевизијама били су специјални новогодишњи програми, али управљач је био у мојим рукама и покушавао сам да изаберем нешто за себе... То што сам бирао не значи и да сам могао по својој вољи и да изаберем нешто што већ раније нисам видио. О укусима се никад није расправљало, па самим тиме, знам да ни понуђени програми нису многе задовољили.

Како рекох, ушли смо у годину за коју могу рећи да ће несумњиво обиљежити судбину српског народа. Биће ово врло тешка и туробна година у сваком погледу. Уосталом, која је то претходна година била лака на овим стално турболентним балканским вјетрометинама и текстонски нестабилном политичком и економском простору.

Биће времена да о многим стварима опширније пишем, али приближава се наш најрадоснији празник Христово рођење - Божић и нећу сад о многим изазовима који нас очекују у овој години.

Из Сарајева ништа ново. Ништа ново ни на западу. На истоку све је најновије. У сада већ прошлој години за све несреће званична, а још више она махалска сарајевска политика уткана у рад такозваних невладиних организација оптуживала је само српски народ. У 2018. години био је реактивиран никад напуштени пропагандни рат против Срба, а самим тиме, подразумијева се, све је било усмјерено против СРБИЈЕ и против РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

Додуше, овдје свако има своју истину или истине. Но, оно што је непобитна чињљеница је да су се Срби кроз цијелу своју историју само бранили од разно разних окупатора и непријатеља.. Бранили су се на својим прадједовским огњиштима и бранили су своју родну груду. Истина, у разним временима доживљавали смо стравична страдања и велике губитке становништва. Страдавали смо и поново смо из пепела васкрсавали.

Што се тиче неких других тема и о њима се прича и причаће се, јер те приче никад и не престају.

Прича се и о народу и то увијек кад народ некоме затреба, а у овој години ће баш требати. Међутим, мало се прича шта све треба народу? Народу свега треба и то они најодговорнији знају.

Али и о томе послије наших празника... Почео је и "свети јануар".

Биће занимљиво. Овдје барем никад никоме није било досадно.
 
Срећна Нова година!
 

 
Autor sjovicicslavuj | 2 Januar, 2019 | read_nums (97)
 

Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса.

То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме" (Мат. 18,4).

Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње).

Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију.

У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.
Молитва му је била услишена.

Лавови га растргоше 103 године у римској арени.

Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ.

Autor sjovicicslavuj | 1 Januar, 2019 | read_nums (83)
 
На данашњи дан, 1.1. рођен је

БОГДАН ПОПОВИЋ

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
 
у нашој историји


 

Међу сарадницима Српског прегледа налазио се и критичар Богдан Поповић (1863–1944). У том часопису он је објавио један од својих најзначајнијих радова О васпитању укуса. 

Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота.

У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку.

У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића.

 Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.

Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914). Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.

    My picture!

Kategorije

Arhiva