Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 10 Oktobar, 2017 | read_nums (91)
 
 9.10.2017.
 
 
 
СРБИЈА
 
 
 
се пласирала на Свјетско првенство 
у Русији!

Србија се послије осам година пласирала 
на велико такмичење

 
Србија – Грузија 1:0 (0:0)

Стријелац: 1:0 Aлександар Пријовић у 74. минуту.

СРБИЈА: Стојковић, Ивановић, Ни. Максимовић, Д. Тошић, Рукавина, Гудељ, Матић, Коларов, Тадић (од 89. Костић), А. Митровић (од 77. Миливојевић), Љајић (oд 61. Пријовић). 
Селектор: Славољуб Муслин



 
Autor sjovicicslavuj | 9 Oktobar, 2017 | read_nums (149)
 
На данашњи дан ...
 
9. октобра 1892. године,
рођен је славни српски нобеловац
 
 
ИВО АНДРИЋ
 
 


-----------------------------------------------
ИВО АНДРИЋ - Шта је Босна?




 

Autor sjovicicslavuj | 9 Oktobar, 2017 | read_nums (115)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! 
 
На данашњи дан, 9. октобра 1.854. године, 
рођен је славни српски научник свјетског гласа
 
 
МИХАЈЛО ПУПИН
 
 

 
Autor sjovicicslavuj | 9 Oktobar, 2017 | read_nums (117)
 
 
Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остависвога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа.

На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног.

По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану.


Пред царем беше мучен и бијен; но како ненашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло,у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га уизгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе ухришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју.
 
Ту је написао Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи у Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тело његово, али сваке године 8/21. маја исходио је из његовог гроба некиситан прах, мирисан и лековит.
 
После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Oktobar, 2017 | read_nums (148)
 
Данас, 7. 10. рођендан слави

велики пријатељ српског народа
 
ПРЕДСЈЕДНИК РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
 
 
ВЛАДИМИР ПУТИН

 
С Днем рождения, Владимир Владимирович!

Дай Вам Бог здоровья, 
долгих лет жизни и храни Вас Бог!


 
------------------------

 
Autor sjovicicslavuj | 7 Oktobar, 2017 | read_nums (179)
 
НАПОМЕНА:

ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА 
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, 
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ 
- НИСИ НАУЧИЛА! 

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/.

---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ!
На данашњи дан, 7. октобра 1915. године.


У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.

А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
 
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима ИИИ реда.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима В реда.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима ИВ реда и француским Ратним крстом.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!

Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима. 
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Oktobar, 2017 | read_nums (111)
 

Православни хришћани обиљежиће данас Михољске задушнице и, према традицији, изаћи на гробове, прислужити свијеће и у храмовима дати помене својим преминулим прецима.

Вјерници на тај дан упућују молитве Богу за милост према упокојенима и опроштај гријехова.

Задушнице увијек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увијек слави у недјељу, провео у гробу.

У Цркви се на задушнице помињу и ријечи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова: "Помозите покојнима и помињите их. Не оклијевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих".

Осим Михољских или јесењих, у календару Српске православне цркве постоје још и Духовске или љетне, прољећне – у седмици прије почетка Великог поста и Митровске или зимске.

На Задушнице се у цркама служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а послије службе се иде до гробова покојника. На гробовима се прислужују свијеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за преминуле.

Ако није могуће отићи на гроб покојника, њима се служи помен у цркви.

 
Autor sjovicicslavuj | 7 Oktobar, 2017 | read_nums (121)


Света првомученица Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља.

Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.


Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.


По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.


Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.


О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
 

СВЕТА ТЕКЛА
Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву.

Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.

Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата.

Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве.

Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав.

Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.

Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.

Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

 
Света Текла равноапостолна,
Од девица првомученица,
Тело беше духу покорила,
Дух и тело Христу свемогућем,

Зато и њој све покорно беше:
Огањ страшни и зверови љути,
И демони, и људски недузи -
Све покорно вери и чистоти,

Све послушно светој невиности,
Невиности  Христове невесте.
Није л' мајка благо превелико?
Шта је мајка - с Христом поређена?

И вереник од земље саздани
Прашина је пред славом Христовом.
И богатство и земна красота -
Сан пролазни и ветар крилати.

Једна стена само вечно стоји,
Времена се ни буре не боји.
То је женик Текле мученице,
То је Христос, Цар над царевима.

Света Текло, Рајем обасјана,
Помоли се Христу Спаситељу,
И нас грешне од греха да спасе.
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Oktobar, 2017 | read_nums (107)
 
Војислав Илић Млађи

Рођен је 7.10. 1877. у међуратном периоду
био јенајчитанији српски писац,
због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.

Стихове на маузолеју на Зејтинлику, 
посвећене “солунцма”, 
написао Војислав Илић Млађи

Његови стихови налазе се на неколико мјеста,
на улазима у маузолеј, капелу и крипту.
Уз “Плаву гробницу” Милутина Бојића,
најчувенији стихови посвећени “солунцима”, 
управо су стихови Војислава Илића Млађег 
уклесани на ударном мјесту, на улазу у маузолеј:
****************

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Oktobar, 2017 | read_nums (125)
 
Да се не заборави

Илија Милосављевић Коларац

Умро је 6. октобра 1878. године у Београду


 
Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду.

Као дијете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребјегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. 
Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. 

Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.

Синђелија, коју је много волио, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, гдје се и сам Илија Коларац преселио сљедеће године. Ту се бавио трговином сољу ишалитром, а улагао је и у руднике. 

Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог свјетског рата фонд је издао 120 књига.

Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а пријеки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. 

-----------------------

Спада у велике задужбинаре Србије. 
Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.
---------------------------------------------
Коларчев гроб у Алеји великана 
на београдском Новом гробљу
 
 
Autor sjovicicslavuj | 6 Oktobar, 2017 | read_nums (145)
 
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.

Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.

Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете.

Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.

Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Oktobar, 2017 | read_nums (861)
 
На данашњи дан /5.10./ рођена је:
ЖЕНА, дама, умјетница, глумица ...

МИЛЕНА ДРАВИЋ

коју су многи од нас вољели 
и коју ће и даље вољети!


 
Autor sjovicicslavuj | 5 Oktobar, 2017 | read_nums (99)
 
Ничим изазван, одлучио сам да се "умијешам"
у унутрашње ствари друге државе!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Пети октобар онда и данас

Прије 17. година, дакле те 2.000. године, десио се пети октобар. Данашњи пети октобар је седамнаест година након ондашњег истог датума. 
Београд је тог петог октобра и те двије хиљадите године горио. Био је у ватри и пламену. 

И данас се осјећају дим и паљевине из ондашњег времена. Доста тога је санирано или боље речено - све је обновљено. Али, неке посљедице и неке ствари никада се неће санирати. 
Да ли се дaнас било ко пита шта се тада стварно десило? Или шта се барем десило са багером тадашњег “хероја”, извјесног Џоа, који је багером кренуо на српску пријестоницу. 

У засједама су чекали многи да најуре Слободана Милошевића и његове властодршце. И у томе су успјели. Касније су успјели и да га продају хашким инквизиторима. Ни данас се не зна ко је хапшењем и продајом Милошевића Хашком трибуналу у џеп ставио пет милиона долара или су Амери по ко зна који пут насамарили српске алаве петооктобарске властодршце и "испалили" иј за обећану награду.

Али шта је у међувремену успио народ у Србији? Успио је да издржи све и свашта. Истине ради, у посљедњих пар година Србија је успјела да се опоравља и да се из понора уздиже и пење. 

Из тог времена у политици нема више Веље Илића, а мало ко је могао да замисли Србију без Веље.
Нема више ни храста који се налазио на дионици ауто-пута Прељине – Горњи Милановац у мјесту Савинац, на траси Коридора 11. Неки стручњаци су процјењивали да је трајање живота храста било преко шесет вијекова. Било. Али га уз велику помпу посјекоше и више га нема.

Пети октобар ће остати запамћен као дан 
кад су се многи голугузанери енормно обогатили, 
пљачкајући све до чега су дошли.  

Ако дуговјечни храст није преживио, у политици се и даље одржао вјечити Чедомир Говнановић, јуноша такозваних промјена. Било је чудно да неко први дан радног стажа започиње у политици и то на једној од најважнијих функција у власти. И десило се шта се десило. Чеда се енормно обогатио, а неки који су му повјеровали су или потпуно пропали или су толико осиромашили да их чак ни њихов сарадник и лидер Чедомир више и не гледа, а и зашто би кад му у његовом енормном богатству и нису више потребни.
Макарона у Чединим фабрикама скоро да и нема. Све фабрике су пред банкротом и гашењем, али и са енормним дуговањима радницима и држави.  

Ако добро памтим, из тог времена још су активани и актуелани Ненад Чанак и Зоран Живковић. Они су у сваком времену знали како да напуне само своје џепове и да из својих "чанака" кусају колико желе, па чак и да се преждeравају у изобиљу благодети које су за њих обезбиједили "младореволуционари" петооктобарских тзв. промјена. Да промјена, али на горе!

Из оног времена остао је запамћен и вјечити Расим Љајић. Али нећу о њему да ми неки не би пришили антинационално опсервирање Љајића. Дакле нећу ништа о Расиму!

Не могу да заборавим и неке ликове из такозваног покрета "ОТПОР". Да, они су свима били отпор. Једино нису били себи и страним финансијерима. 

 Многи "отпораши" су се добро ухљебили и данас су многи од њих на наким позицијама и по мало грицкају донације разних Сороша и бјелосвјетских олоша!

Немам намјеру да се више бавим пучистима, јер сви су се како тако одлично снашли и обогатили на патњама народа у Србији.

Коментар с разлогом написах петог октобра.
 
Остај ми здраво српски народе ...
 
Сутра је нови дан. 
Сутра је шести октобар Љета Господњег 2017. године.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Oktobar, 2017 | read_nums (85)

Историја није забиљежила
оваквог јунака - ЖЕНУ

На данашњи дан 5.10. 1973. год.
умрла је славна српска хероина

МИЛУНКА САВИЋ
 


ЖЕНА ЈУНАК са највише
 
ратних одликовања у свијету!
 
**************************
Просто је невјероватно како су се срамно
 
односиле власти према овој ЖЕНИ ЈУНАКУ!

 
То се посебно односи
 
на комунистичку злочиначку
 
камарилу злочинца Јосипа Броза!



Рођена је 1890. или на Видовдан, 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница  код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

 Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.

 У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". 
Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. 

 
Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

 Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. 

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.
Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. 

Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

 
Autor sjovicicslavuj | 5 Oktobar, 2017 | read_nums (137)



ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Памтимо ли ми било шта? Знамо ли ми за многе несреће нашег рода из наше у многим периодима трагичне прошлости.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. Заборавили смо сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају о самом догађају. 
Зашто баш на крају?
Једноставно што се крај најдуже памти.


5. октобра 1812. године, прије нешто више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле, али су сачувале свој образ и достојанство!

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама да Србин зна 
и за нешто скупље од главе! Зна, али слабо памти. 
Амнезија постаје укорјењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење 
и оздрављење!

Autor sjovicicslavuj | 3 Oktobar, 2017 | read_nums (332)
 
Жељко Самарџић 
 
 
Рођен у Мостару 3. октобра 1955. године. 
Жељко је српски поп пјевач, 
популаран у бившим југословенским републикама. 
Након избјеглиштва из Мостара 
највеће успјехе остварио је у Београду.

--------------------------------------------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------
Један је од оних пјевача који је и данас популаран
на просторима некадашње Југославије.
Скроман је и живи породичан живот.
Има супругу и три кћерке.

 
Autor sjovicicslavuj | 3 Oktobar, 2017 | read_nums (95)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 3. 10 рођен је славни пјесник 

СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН

Имао је кратак живот, али са великим дјелима!


 
Autor sjovicicslavuj | 3 Oktobar, 2017 | read_nums (105)
 
На данашњи дан 3.1о. 
рођен је славни СРБИН

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА



Најмање знамо о нама самима, 
о нашим славним прецима, 
али зато знамо о многим 
свјетским вукојебинама.

 
Autor sjovicicslavuj | 3 Oktobar, 2017 | read_nums (95)
 
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист. 

По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. 

Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. 

По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. 

Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега. 
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Oktobar, 2017 | read_nums (103)
 
Српкињама златна медаља!

СРБИЈА - Холандија 3:1 (25:20, 25:22, 18:25, 25:18)


 
 
 


 
    My picture!

Kategorije

Arhiva