Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2017 | read_nums (202)
 
Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.

 

На данашњи дан, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.

Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.

 
Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.

Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2017 | read_nums (174)

 
Данас се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над противницима.

Такође се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са небеса, за избављење од свих невоља...
Током историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу светога цара Константина, рођеног у Нишу.


У Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости Господње.

До времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта месеца.

 Црква сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни црквени календари.

Све се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28. "Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у цркву да се освети.

Поједини родови данас славе Крсну славу.
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2017 | read_nums (176)
 
 

У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Мавоје слободно време проводио је у молитви.

 Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...

И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. 


Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.

Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. 


Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
.

Autor sjovicicslavuj | 13 Septembar, 2017 | read_nums (452)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ...
На данашњи дан 13. 9. рођен је 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ




------------------------------
Споменик Душку Трифуновићу 
у Сремским Карловцима, мјесту 
гдје је по властитој жељи и сахрањен

 
Autor sjovicicslavuj | 13 Septembar, 2017 | read_nums (154)
 
13. септембра СПЦ обиљежава дан
Светих јасеновачких новомученика!





Први пут 2010. године, цјелокупна Српска православна црква обиљежила је Сабор јасеновачких новомученика, који се, према одлуци из 1960. године Светог архијерејског Сабора СПЦ, обиљежава 13. септембра.

Највише црквено тијело приклонило се већ постојећој традицији која је живјела у Епархији аустралијско-новозеландској, а то је да се 13. септембра или у данима око овог датума, обиљежавају новомученици јасеновачки.

Јасеновац је постао симболичка ријеч за страдање у Другом свјетском рату.

Када се каже новомученици јасеновачки, ту су и јадовински и глински и корићки и пребиловачки новомученици.

Спомен јасеновачких новомученика се у црквеним календарима појавио осамдесетих година 20. вијека и то за вријеме трајања несрећне црквене подјеле у дијаспори. 

У календарима које је штампала тадашња Слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких мученика. Касније, након зацјељења те велике црквене ране заслугом патријарха Павла, митрополита Иринеја и других архијереја.

Празник Светих јасеновачких новомученика обавезујући је за читаву Српску цркву. 

 


Многи су се питали, а претпотстављам да нису знали 
и зато сам се потрудио да пронађем ПОЈАШЊЕЊЕ 
– Зашто Дан новомученика јасеновачких није црвено слово 
у Малом црквеном календару Српске православне цркве.

---------------------

Имена у малом џепном календару нису ни издалека сва која се помињу на тај дан. То је мали, џепни календар, а у црквеним књигама из којих се врше богослужења има много више имена. Осим тога, разлика је у томе што се у појединим локалним црквама службе локалних светитеља прослављају и славе веħим богослужењима и празновањем од 1 до 3 дана. 

(Обиљажавају се црвеним словом – нерадни дан, црним „масним“, или пак обичним словима. Срби светитељи се у нашем календару обиљежавају косим словима.) 
Постоји много локалних светитеља у Русији, Грчкој, Малој Азији, Риму, Палестини и т.д. који се тамо прослављају као заштитници, а овде за њих нико није чуо. 
А Господ познаје свакога и нама је немогуħе да све њих достојно прославимо, јер је сам Бог тај који их је прославио. 

Тако је био случај и са Србима када су прешли у Аустроугарску. Добијали су књиге из Русије и у њима је било много локалних (руских и других) светитеља, који су тамо обиљежавани црвеним словом, као нерадни дани и локални празници.
Тако је око 1700 године у календар Српске цркве на територији Аустрогарске, доспјело преко 150 празника – нерадних дана. Што практично значи да је скоро пола године било „нерадно“. 

То је ријешено тако што су ти дани обиљежени умјесто црвеним – црним „масним“ словима, као радни, како се и данас може видјети у нашем малом џепном календару. А сва имена су и даље тамо где су одувек и била, и нико није „избрисан“, нити је икоме пало на памет да се неко уопште може „избрисати“ из календара.
Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2017 | read_nums (201)
 
На данашњи дан, 12.9. рођен је 
српски књижевник
Симо Матавуљ

 
Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2017 | read_nums (259)
 
Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.
Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. 
 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.

Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију  и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. 
Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2017 | read_nums (203)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 11. 9. рођен је
Његова светост патријарх српски
 
 
ПАВЛЕ

++++++
 

БУДИМО

 ЉУДИ
 
 



++++++++++++++++++++++++++++++++++
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду

 
+++++++++++++++++++++
Претпостављам да неке ствари из живота Његове светости
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна 
богословија у Сарајеву. 
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена omladina", које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну. Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
 
Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2017 | read_nums (205)
 
Српска православна црква данас обиљежава
Усјековање главе Светог Јована Крститеља.
У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована,
а на сам дан 11. септембра Црква се сјећа освећења храма
над његовим моштима у Севастији,
који су подигли цар Константин и царица Јелена.

 Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.

Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Начин обележавања празника
А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).

----------------------------------------------------------------------
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.

Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.

Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. 

 
Autor sjovicicslavuj | 9 Septembar, 2017 | read_nums (192)
 

На данашњи дан, 9. 9. рођен је 
 славни руски књижевник
 
 
ТОЛСТОЈ
 
Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:

"Све срећне породице налик су једна другој, 
свака несрећна породица несрећна је на свој начин".
 

 
Autor sjovicicslavuj | 8 Septembar, 2017 | read_nums (171)
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Медији извјештавају онако како то одговара 
њиховим конзументима (дез)информација, њихових народа,
босанскохерцеговачких ентитета, 
па и самих БиХ и Србије.

Телевизије су објавиле, а и данашња штампа је преплављена извјештајима о боравку предсједника Републике Србије Александра Вучића у Сарајеву.

Неки то воле да кажу и посјета Вучића Босни и Херцеговини.
И у чему постоји разлика између прве или друге формулације? Не постоји, јер није Сарајево у Норвешкој већ у Босни и Херцеговини, а БиХ граничи са Србијом. Тачније, Република Српска граничи са Србијом. Међутим, Република Српска је саставни дио БиХ, па онда дођемо на исто. БиХ граничи са Србијом, али преко Републике Српске, једног од два /ентитета/ саставна дијела БиХ.
О резултатима посјете знаће се нешто више тек онда када почну реализације договорених неких пројеката из сфере економије. Међутим, сад је најактуелније са киме се премијер Србије састао и разговарао. Рекло би се да је у стопу праћен боравак србијанског предсједника у згуснутом протоколу који увијек праве домаћини, наравно уз сагласност, па и уз по неку жељу госта.

И прије доласка Вучића у Сарајево на бошњачким порталима и у неким медијима анализиран је сваки његов потез и свака његова изговорена ријеч у посљедњих двадесет и више година. 

Али, то српску страну не треба много да чуди, јер су таквима узори и политички истомишљеници и неки са којима се јуче Вучић састајао и разговарао.  
Да ли је то можда идеологија, која испод своје замаскиране политике има максиму у илузији да ће “БиХ бити без ентитета". Таква размишљања и сарајевски сценариј крије сву биједу, културну и моралну деградацију и оставља још много погубних посљедица које доноси оваплоћење анахроне, али прикривене деструктивне идеологије сарајевских сећијада.
 
Тужно је што је ово још један жалосни чин у комаду сарајевске трагикомедије која у основи настаје на матрици - “да се Власи не досјете”, а све остало биће лакше. У заблуди су они који мисле да су то оне вриједности које су у складу са вриједностима доминације и управљања из једног центра, дакле из Сарајева.

У политичкој амнезији су они који мисле да њихова настојања за укидањем ентитета представљају норматив “аутентичне бошњачке политике”. Такав приступ је једностран и то само ствара привидну и опасну илузију о сопственом обмањивању свих оних који су у таквом недефинисаном стању...
--------------------------------------------------------------------------------------------------
Једна посјета у два града
и различит дочек
 

Но, Вучић је био у  посјети и Источном Сарајеву /српском граду/ гдје је за разлику од хладног и незаинтересованог федералног /бошњачког/ грађанског дочека - дочекан са великим одушевљењем српског народа. 


ПОГАЧА, СО И СРПСКЕ ЗАСТАВЕ на дочеку председника Вучића у Источном Сарајеву!

Предсједника Србије Александра Вучића су испред зграде Градске управе Источно Сарајево сачекали бројни грађани који су махали заставицама Србије.


Састанку су присуствовали и потпредсједници владе Србије Зорана Михајловић и Расим Љајић, као и шест начелника општина: Источна Илиџа, Источни Стари Град, Источно Ново Сарајево, Пале, Соколац и Трново.

Након састанка, предсједник Србије је обишао радове на изградњи Јавно- здравствене установе "Болница Источно Сарајво".


И сам Вучић се могао увјерити у братско гостопримство свог народа, амада је то и прије доласка и разговора са челницима Града Источно Сарајево и са шест начелника општина које чине Град Источно Сарајево - знао. 
Обишао је и градилиште у Касиндолу на чијем локалитету се поред старе гради и нова болница.
 Да се не лажемо!
 
 Медији у Србији су извијестили јавност да је Вучић са великим одушевљењем дочекан у Сарајеву. Чијим одушевљењем? Бошњачки народ није скоро ни обраћао пажњу нити га је инетересовала посјета предсједника Србије Сарајеву. Никаквог организованог и уобичајеног дочека пријатеља који долазе у Сарајево није било. 

Политичке куртоазије највиших званичника из БиХ је било и превише. Разумљиво. Али у свему је било прикривене неискрености, јер свима је познато да Бакир Изетбеговић никада неће промијенити своје раније формирано негативно мишљење о Србији, Републици Српској, о Вучићу, о Додилу и о много чему другом што је везано за српски народ.

И Вучићу је то познато, али све чини да као државник побољша односе на релацији Београд - Сарајево, односно Срби - Бошњаци.

И на крају, Вучић је дошао, све је видио
и вратио се у своју Србију.

Волим и ја Србију!
Autor sjovicicslavuj | 8 Septembar, 2017 | read_nums (153)
 

Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва.

Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем.

Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.

После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама.

Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

 
Autor sjovicicslavuj | 7 Septembar, 2017 | read_nums (228)
 
7. септембра 1812. године догодила се битка на Бородину – највећа битка рата 1812. године, између руске војске под командом генерала Михајла Кутузова и француске војске Наполеона Бонапарте. Мјесто битке: село Бородино, 125 километара западно од Москве. Руски губици, према различитим подацима, кретали су се од 38 до 58 хиљада људи.



Мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило и десет српских генерала, као и мноштво српских војника нижег ранга. У саставу царске армије Александра Првог под командом фелдмаршала Кутузова борили су се генерали Георгиј Емануил, Јован Шевић, Јован Адамовић, Никола Вујић, Иљја Дука, Петар Ивелић и Никола Ивановић те Прерадовић. Скоро сви они су били представници друге или треће генерације српских исељеника у Русију у 18. вијеку за вријеме владавине Петра Великог и Елизабете.


Бородинска битка најзначајнија је битка наполеонових ратова и једна од најкрвавијих битака свих времена. Битка се одиграла у рејону села Бородино, 115 км западно од Москве. Линија фронта била је дугачка свега десетак километара. Руском војском командовао је Генерал Михаил Иларионович Кутузов а француском Наполеон Бонапарте. Кутузов је под командом имао 110.000 војника, 10.000 резервиста, 7.000 козака и 640 топова. Наполеон је командовао са 130.000 војника и 587 топова.


Дан уочи битке кроз редове руске војске кретала се литија са иконом Смоленске Богородице. Литија се кретала са војницима који су носили пушке окренуте ка земљи.

-------------------------------------------------
Кад слике говоре све и ништа. Унутрашњост затвореног Музеја Бородинске битке ... Невјероватан призор, рељефно, тонски и војно дочаравање битке у аутентичном музејском простору...

Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...

 Овај музеј је јединствен по свему. У затвореном простору је дочаран скоро аутентичан сукоб војски ... Призор и све виђено није могуће описати ...
-----------------------------------

Имао сам велику част и срећу да 2009. године 
посјетим Музеј Бородинске битке.

 
Autor sjovicicslavuj | 6 Septembar, 2017 | read_nums (209)

 
На данашњи дан, 6. 09. рођена је једна 
од најуспјешнијих и најпознатијих 
српских књижевница

Љиљана Хабјановић 

-Ђуровић
 



Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2017 | read_nums (227)

 
Свети мученик Агатоник

Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. 

По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. 

Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2017 | read_nums (191)
 
 
СРБИЈА
 
 
је освојила бронзану медаљу 
на Европском првенству у одбојци!


СРБИЈА - Белгија 3:2 
(25:17, 22:25, 19:25, 25:22, 15:12)

И у нашем случају вриједи она изрека:
"И бронза сија као злато”.

СРБИЈА је јуче пропустила сјајну прилику 
у мечу за финале кад је Нијемцима 
практично поклонила побједу.

Кад се све сабере и одузме - ДОБРО ЈЕ!

У мечу против Белгије СРБИЈА се тешком муком 
извукла из јучерашњег и вечерашњег шока 
и на једвите јаде успјела је да побиједи.

Освојена је медаља 
и она се слави и пише.

 
Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2017 | read_nums (199)
 
БРАВО СРБИ!
БРАВО СРБИЈО!
 
Српски веслачи 
Игор Ђерић и Александар Беђик 
освојили су сребрну медаљу на Европском првенству 
за сениоре до 23 године у пољском граду Крушвици.

Ђерићу и Беђику,  такмичење у Пољској
било је прво на међународној сцени у дубл скулу.

 
Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2017 | read_nums (188)
 
3.9.2017. Источно Сарајево
 
Предсједник Републике Српске Милорад Додик примио је синоћ у Источном Сарајеву свјетског првака у џудоу Немању Мајдова којем је обећао награду од 30.000 КМ, а његовом клубу 20.000 КМ за постигнути успјех.
 
 
Захваљујући на гостопримству, наградама и поклонима, које укључују и умјетничку слику и ручни часовник, Мајдов је духовито рекао предсједнику Републике Српске да је изузетна ствар "кад свијет падне под ноге Србина".

Пријему који је организован у Административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву присуствовали су и Немањин отац Љубиша и брат Стефан.

Велики број грађана Источног Сарајева дочекао је синоћ у парку "Гаврило Принцип" новог свјетског првака у џудоу Немању Мајдова.
 
 
"Нисам знао да ћете ме овако дочекати, иако сам знао да имам велику подршку својих суграђана. Остао сам без текста", рекао је Мајдов.
Мајдов је истакао да је први свјетски првак из Србије и балканских простора, што му је био циљ када је почео да тренира џудо.

Нови свјетски шампион је нагласио да му је сан донијети олимпијско злато у Источно Сарајево, за који се нада да ће се остварити на наредним Олимпијским играма.

Мајдов је као репрезентативац Србије у џудоу постао првак свијета у конкуренцији до 90 килограма на шампионату у Будимпешти. Он је послије 37 година донио прву свјетску златну медаљу за Србију.

Мајдов је рођен 10. августа 1996. године на Палама у Републици Српској, а наступа за репрезентацију Србије. Џудо је почео тренирати у децембру 2003. године.
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Septembar, 2017 | read_nums (197)
 
ПРИЈАТЕЉ и пријатељи ...


ПРИЈАТЕЉЕ 
сами бирамо и они бирају нас!

Подршка, пажња, вријеме, 
повјерење, њежност и разумијевање.
Да, али често нам баш то недостаје 
у нашем окружењу.

Друштво које себи одаберемо,
пружа нам још нешто, што нисмо свјесно одабрали, 
а што је једнако важно као и оно за шта смо потпуно свјесни
да нам је потребно.

Друштво потврђује слику коју имамо о себи. О томе како смо великодушни, забавни, паметни и потребни. Заправо, друштво нам омогућава да аутентично играмо улоге које су нам потребне да бисмо нахранили свој его и сачували добро мишљење о себи,
као и да бисмо испољили 
и препознали своје доминантне квалитете.
 
***********
 Шта су о пријатељству рекли:
 
 
Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства. 
Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће 
и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце,
поделити оно што је тајно,
поверити му оно што је од других сакривено?

Шта може бити утешније него ли када имаш
искрено преданог ти човека који дели с тобом радост
када си у добру, у несрећи пак узима саучешће, 
у страдању пружа ти савете и утехе?

Св. Амвросије Милански
**************************
Верни пријатељ је еликсир живота“
Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац 
ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори
и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу истину каже у очи).
 
Св. Василије Велики
**********************
Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,
а без њега и здравље и богатство неподношљиво.
Имати пријатеља јесте имати другога себе; 
то је слога и склад којем ништа није једнако.
 
Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог
  ****************************
    - Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, 
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, 
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, 
отворен је, истинољубив и правдољубив. 

 Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља 
и до крајности осетљив 
осећа душевно расположење пријатељево 
и страда душевним страдањем свога пријатеља.
 
- Пријатељ постаје разум, 
осећање и око пријатеља.
Пријатељ је оличење врлине.
Нико ко мрзи није пријатељ.
 
Свети Нектарије Егински
 *********************
 Веран пријатељ је благо са душом, 
затворени врт и запечаћени студенац
што се у прави час отвара 
и из којег се захвата,
а пријатељима називам добре и лепе 
и оне са којима смо сједињени по врлинама.
 
Свети Григорије Богослов
*******************
 
Autor sjovicicslavuj | 1 Septembar, 2017 | read_nums (215)
 
1.9.2017. 
Ивана Шпановић

Најбоља српска атлетичарка
 
Ивана Шпановић
 
одбранила је медаљу на митингу Дијамантске лиге у Бриселу.

Ово је била Иванина 12 побједа на митинзима Дијамантске лиге.
Шпановићева је у шестом кругу направила
најбољи резултати скочила 6,70 metara.
 
 
 
 
 
 
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva