Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 6 Decembar, 2016 | read_nums (103)
 
 

Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. 

А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној.

Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.

Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.

Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.

Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).

Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.

После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају. 

 
Autor sjovicicslavuj | 6 Decembar, 2016 | read_nums (115)

 
Петер Хандке
 
 
Петер Хандке је аустријски књижевник и активиста,
њемачко-словеначког поријекла.
Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.

Рођен: 6. децембар 1942. (74 године)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац

Петер Хандке: "Првих година мислио сам да су Срби полудели, због Србије су ми викали „фашисто"

Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.

Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.

Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.

Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.

Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.

То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.

О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.

На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“

Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.

Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.

Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.

Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.

Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.

Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.

 
Autor sjovicicslavuj | 5 Decembar, 2016 | read_nums (105)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 6. децембра 1833. године 
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар 

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ,

једна од најмаркантнијих личности српског друштва 
у другој половини XIX вијека. 

Борац за национално и политичко ослобођење, 
члан Српске краљевске академије 
и драматург Народног позоришта 
у Београду (1890-98), најпознатији је као дјечији пјесник 
и аутор елегичних личних исповести 
("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").


 -------------------------------------------------------------
 -----------------------------------------------
 
 
Autor sjovicicslavuj | 4 Decembar, 2016 | read_nums (171)
 
 
Александар Кукољ
 
освојио злато у Токију



Најбољи српски џудиста 
Александар Кукољ
освојио је златну медаљу на највећем 
и најстаријем свјетском Грен слем турниру Токију, 
на којем је учествовало 286 такмичара из 41 земље.

Једини српски џудо олимпијац у Рију први је Србин у историји, 
који је освојио прво мјесто на овом турниру.

Кукољ је у финалу ипоном побиједио шестог на свијету 
Француза Клергата Аксела.

 

Autor sjovicicslavuj | 3 Decembar, 2016 | read_nums (139)
 
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
 

Српска православна црква и њени вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање Богу.

Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.

На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.

Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу дјецу.

Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.

Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.
 
Ваведење је слава
манастира Хилендар.

 
Autor sjovicicslavuj | 2 Decembar, 2016 | read_nums (187)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 3. децембра рођен је
један од најпознатијих српских правника 20. вијека.
Академик 
 
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
 
Био је човјек са занимљивом и пребогатом биографијом.

 

СЛОБОДАН Јовановић, велики српски правник, историчар 
и политичар, коначно је нашао вјечни мир у Србији. 
Нјегови земни остаци сахрањени су 53 године послије смрти, 
уз највише државне и војне почасти.

Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.

Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године
ексхумирани, и пренијети у храм Светог Саве у Лондону,
гдје је 5. децембра одржан парастос. 
 
Дана 8. децембра су пренијети у Србију,
где су 10. децембра сахрањени 
у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију
Слободана Јовановића.
Била је то 20-годишња борба да се овом
српском великану одају заслужене почасти.

Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу
с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији. 
То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.
 


Autor sjovicicslavuj | 2 Decembar, 2016 | read_nums (153)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
Одлучио сам да напишем причу која ће "запалити регион, 
а можда и шири простор".
То је сад модерно и најчитаније!
----------------------
То је једини начин да се нађем у многим новинама и на многим порталима. Но морам бити опрезан да ме не прогласе за пиромана и да неко од те силне "регионалнее паљевине" не изгори, глуво било.

Додуше, имам  довољно времена да размислим, а највјероватније ћу одустати, јер можда баш сад неко негдје, ко зна гдје, пише нешто што ће "запалити регион" и онда ћу са својом причом само ја извисити.

Но, боље је и да извисим него да висим на стубу срама за лажну причу коју би објавио, а нећу ни да се разни портали и новине отимају за њу.

Поготово нећу да стварам проблеме онима са лошијим здрављем и онима који имају срчаних тегоба.


Било како било, хајд' у здравље, а са причом шта буде, ако је уопште и буде?!

«Prethodni   1 2 3
    My picture!

Kategorije

Arhiva