Толеранција или деструкција?!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 

Увијек некако случајно или са намјером "налетим" на неке друштвене мреже и онако летимично погледам неке текстове. 

За прегледавање коментара који иду у тим полемичним, безвезним и бјесомучним расправама, ево да кажем - немам времена, а још искреније - ама уопште ме и не интересују. У тој баражној ватри и у размјенама коментара никад нема консензуса, нити се заврше у некој иоле прихватљивој толеранцији. Тачније, увреде су саставни дио таквих расправа у којима ће јаје бити округло, а лопта ће бити у облику јајета?!

Остаје питање да ли су бројна вријеђања оног другог и другачијег само саставни дио мозаика сиромаштва вокабулара у свеопштем безнађу и слуђености оних који су посљедица напретка или назадовања цивилизације или је у питању нешто сасвим друго. На то питање немам одговора. Најлакше би било рећи да се ради о примитивизму, некултури, безобразлуку и неизбалансираној поремећености са пожељном толеранцијом  урачунљивости.

Не постоји ствар коју ће неко изговорити, а да се онај неко други не осјети повријеђеним. Разлози за увреде се не могу ни побројати, али ево само неких и да се крене онако рафално са увредама...народ, нација, вјера, раса, политика, спортска навијања, пол, боја косе и очију....итд. итд..

Узалуд је, изгледа, прошло неколико миленијума од настанка и напретка цивилизације, а да се још нисмо научили или привикли на стварност, а она је сљедећа – различити смо у много чему, али и слични у многим стварима које су ирелевантне у односу на све оне разлике које разједињују људе и које су стални реметилачки фактор у разумијевању и потребној и подношљивој толеранцији живота наспрам суживота и живљења.

У којој смо фази (нео)квази толентаризма  самоцензуре или оне наметнуте цензуре?! Посљедице таквог стања су очигледне и све се манифестују између сфере једноумља и крајње деструктивног стања и неприхватљивог понашања које се претвара у безумље.

Зато и увриједљивост нема својих почетних као ни крајњих параметара чиме би била ограничена. Међутим, увијек или у већини, та увриједљивост се креће у распону од локалног, па до глобалног нивоа, од приватног, па до уклапања са цјелином у колективни живот.

Ријетко кад или скоро никад се ниједан појединац не упита јесу ли оваква догађања везана и за његову кривицу, да не кажем за његову одговорност за таква понашања. Не. Мислим да ће за појединца увијек неко други бити крив, јер забога, тако се најлакше ослобађа самодеструкције и свих негативности које су иманентне сваком човјеку. Али, то је само покушај, а сви покушаји се не завршавају позитивним исходом...

Додуше, лијепо је бити свјестан своје позиције и бити умјерен у својој стварности, али то су само прокламовани циљеви и нека виђења, која у основи не пролазе на коњуктурној узаврелој свакодневној сцени и у борби за опстанком, а врло често и за преживљавањем.

И на крају, нико не постоји ко би о вама бринуо да се ви не увриједите. Јер нико не треба да машта, а маштање није против законито. Својим ногама не можете поклопити цијелу планету. Зато и не само због тога, већ због много других разлога, вријеђања и увреде треба схватити само као слабост оних људи који су такви и који у себи имају усађене најниже страсти, јер без тога не могу ни да функционишу, па тако ни да опстају у времену сталних тектонских, друштвених и цивилизацијских поремећаја у друштвеним односима мјереним односом – “појединац у колективитету”!

 

Članak in POLITIKA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)