Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2014 | read_nums (151)
УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Библијски опис
-------------------
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.
Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".
Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.
Начин празновања
---------------------------
Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Народни обичаји
----------------------
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.
У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2014 | read_nums (155)

Субота 12. 04. 2014. 
Кадетима ЗВЕЗДЕ дерби и титула
************************
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - Партизан 2:0
Кадети ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ побиједили су Партизан и тако практично овјерили титулу у конкуренцији до 1997. годишта.

 ЗВЕЗДА сада на челу табеле има очекиваних осам бодова више и утакмицу мање од ’вечитог ривала’.

Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2014 | read_nums (207)

M. FILIPOVIĆ | 11. april 2014.

Turski zvaničnici samouvereno i odlučno sprovode neoosmansku strategiju u BiH. Zejbekči: Otomansko carstvo je bila i bosanska država, koja je dala 22 velika vezira. Jovičić: Opasne pretenzije Ankare ka ovom delu Evrope

BANjALUKA - Da Turska ne odustaje od svojatanja Sarajeva i BiH, potvrđuje izjava ministra ekonomije ove zemlje Nihata Zejbekčija da je „bosanska država bila osmansko carstvo“!

Posle istupa šefa turskog premijera i šefa diplomatije, Redžepa Tajipa Erdogana i Ahmeta Davutoglua, da je „Sarajevo produžena ruka Ankare“, i Zejbekči je, tvrde srpski političari, nastavio da promoviše neoosmanske ciljeve Ankare.

Uprkos stavu Srpske da se turski zvaničnici zalažu isključivo za ostvarivanje bošnjačkih i islamskih interesa, čime dodatno urušavaju političku i bezbednosnu situaciju u zemlji, novokolonijalni vetrovi sa Bosfora su sve jači.

Ako se analiziraju istupi turskih zvaničnika, smatraju srpski političari, veoma lako se može videti da je cilj spoljne politike Ankare uspon otomanskog Balkana, a ostvarivanje te strategije počelo je upravo iz Sarajeva i BiH.

Zejbekči je, tokom predavanja studentima turkologije sarajevskog Filozofskog fakulteta, poručio da su odnosi između Turske i BiH čvrsti i da ih treba razvijati u budućnosti.

- Mi smo potomci ljudi koji su na istom geografskom prostoru delili ista osećanja, mi smo deca i potomci iste kulture. Osmansko carstvo je bila turska država, bosanska država, hrvatska država, srpska država, arapska država. Stvorili su je mnogi narodi koji su se našli na okupu, mnoge kulture i mnogi jezici. Mi smo blizu 550 godina proveli zajedno ovde, a nakon osmanske države ja ovde vidim spomenike i istoriju tog vremena - rekao je Zejbekči.

On je rekao da je „bosanska država iznedrila 22 velika osmanska vezira“.

- Prevedeno rečnikom današnjice, to znači da je tadašnja Bosna dala 22 premijera. Hiljade velikih vladara je došlo iz ove države, stotine pesnika, arhitekata, umetnika. I dan-danas veoma smo srećni što živimo sa vašim sunarodnicima u Turskoj - pojasnio je Zejbekči.

Pre njega, Erdogan i Davutoglu su poručili da BiH zauzima posebno mesto u srcu Turaka i Turske i da će tako ostati i ubuduće.

- Alija Izetbegović mi je u amanet otavio Bosnu - kazao je ranije Erdogan i dodao da mu je Izetbegović u bolnici rekao da je „Bosna ostavština Osmanlija“.

---------------------------------------------------------------

SARAJEVO (NI)JE TURSKO

Davutoglu je više puta ponovio i da je istorija Balkana i BiH otomanska. Poslanik SDS Borislav Bojić zamera Ankari što uporno svojata Sarajevo.

- Ako je Sarajevo tursko, čiji su onda ostali gradovi u BiH. Čini mi se da je Turska ovim poručila da će prisvojiti ono što smatra da je njeno u ovoj zemlji, ali šta će onda biti sa BiH. To su opasne izjave turskih zvaničnika, kojima se raspiruje međunacionalna mržnja u zemlji i jačaju bošnjačke hegemonističke ideje- rekao je Bojić.

---------------------------------------------------------------

Poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić kaže, za „Novosti“, da Turska samouvereno i dosledno provodi svoju neoosmansku strategiju u BiH, ali i na Balkanu.

- Evidentne su neoosmanske pretenzije spoljne politike Turske. Tu strategiju je upravo Davutoglu i teorijski uobličio u svojoj knjizi „Strategijska dubina“. Turska očigledno želi da postane regionalna sila, a Sarajevo i Bošnjaci su njihovo sredstvo za ostvarivanje tog cilja - tvrdi Jovičić.

On je naglasio da je problem što Ankara sve otvorenije promoviše bošnjačke interese u BiH na štetu ostalih naroda.

- Srbi i Hrvati se nikada neće moći identifikovati sa osmanskim identitetom, kako to Ankara pokušava da nametne svim narodima u BiH. Zejbekčijeve izjave su na tom fonu - zaključio je Jovičić.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.-Turska uporno svojata Bosnu

Autor sjovicicslavuj | 11 April, 2014 | read_nums (572)
Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
 
 Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.
 Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.
 
 Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори.

Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара: "Лазаре, изађи напоље."

 И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву.

То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

****************************************

На Лазареву суботу беру се младе врбове гране које се послије вечерње службе освјештавају у цркви и дијеле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.
Autor sjovicicslavuj | 11 April, 2014 | read_nums (166)
 МАНАСТИР СТУДЕНИЦА!
 
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ко смо ми? Јесмо ли они први или смо ипак они други? Заиста није јасна граница између значајног и оног сасвим небитног. Од како је настао свијет и од кад је настао човјек људи су усмјерени једни на друге. Зато смо ваљда и ми тема једни другима или су они други тема нашег интересовања.

Није ни мало лагодно бити у крилу између самоће сопственог живљења и јединствене повезаности са другима. Кроз цијело настајање и постојање човјечанства увијек је вријеме било битан и пресудан фактор, али не као атмосферска појава, већ вријеме као категорија трајања и то од настанка свијета, па све до данас, а тако ће бити и у будуће. 

Вријеме и разне историјске епохе и раздобља имала су пресудну улогу на људе и на њихову борбу за биолошким опстанком, некад са већим, а често и са мањим успјехом. Није могуће направити границе између епоха времена, јер људи су увијек посматрали безначајне ствари као саставне дијелове стварности. Данас је за историју безначајан управо конститутивни елемент стварности, стварности времена.

Не зна се колика је била граница између сад и некада и када је она уопште и настала или је та граница остала само у менталним склоповима данашњег човјека. Колико смо премостили ту границу и јесмо ли се навикли на њу или смо у ери савремене цивилизације тај јаз људског раздвајања помјерили на забрињавајућа и неодржива стања или смо у сопственим формираним језгрима мислили да је могуће да сами и изоловано формирамо, на почетку сопствену, а касније и колективну слику нације и религије за коју мислим да је једино исправна, при том не оспоравајући и другим народима и религијама да и они за свој народ имају своје мишљење, које се никако не поклапа са мојим.

Но, ипак све полази од појединца, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Дакле, сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно поимање ствари. Јер није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине. Та или те ситнице укрштају жеље и реакције, појединачне жеље и енергију и из појединачног гледања свака таква прича и угао посматрања добивају највећу ширину и елаборирају продужење људске врсте и то природним путем и по јединственој матрици без које не би ни постојало човјечанство.

Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек редослијед рађања...Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличне никад затворене кругове...Јер без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.
А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека...

Приближава нам се Васкрс – највећи хришћански празник и са таквим размишљањима завршићу и овај текст и наставићу га у неком другом времену...
 
 
Autor sjovicicslavuj | 11 April, 2014 | read_nums (176)
Autor sjovicicslavuj | 10 April, 2014 | read_nums (157)

Четвртак 10. 04. 2014. 
Војводина - ЦРВЕНА ЗВЕЗДА 7:12

 ************************

Ватерполисти ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ први су финалисти првенства Србије, пошто су и у другој утакмици полуфинала славили против Војводине.
Послије тријумфа са 14:4 у Београду, изабраници ДЕЈАНА САВИЋА су у Новом Саду били бољи од Војводине са 12:7.

 ‘Црвено-беле’ су до тријумфа предводили браћа СТРАЊИЊА И ВИКТОР РАШОВИЋ са по три поготка, по два су постигли МАН и ПРЛАИНОВИЋ, а по један ВУКЧЕВИЋ и РАНЂЕЛОВИЋ. За браниоце титуле није играо ШЕФИК, па је прилику на голу добио ДРАКСИМОВИЋ.

Autor sjovicicslavuj | 10 April, 2014 | read_nums (251)
 
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Зашиљена цртица из свакодневице...

Кад прође вријеме...Кад прође извјесно вријеме онда навиру и сјећања на оно што је прошло. А чим је нешто прошло, онда нема ни повратка. Нема повратка, барем нема у оном истом облику као у оно вријеме кад је пролазило и кад је прошло. 

Нисам као некад и уопште више не реагујем на туђе глупости. Уосталом, а и зашто бих се освратао на такве ствари кад их не могу промијенити.

Најбољи примјер за то су неке телевизије на којима се може чути сијасет глупости. Могу ли да уређујем њихом програм? Не могу! Могу ли да вршим одабир тв-лица, која би оно што говоре трабала да знају да пренесу и на гледаоце? Не могу! Скоро половина тв-лица немају гласа, немају оног прихватљивог гласа који би ме задржао крај екрана да их слушам. Немају дикције. Немају боје гласа, а ни стила. А кад ништа од тога немају, онда је мало оних који могу и да их слушају, мада се пажња треба обратити и на гледање, јер телевизија је то.

Храпави гласови и начин изражавања су им застрашујући. Отјерали су ме од тих телевизија и више их и не гледам и на томе сам им захвалан. То је укратко илустрација грозоте коју истресају теве-лица са телевизијских шпица и емисија. Не могу да осјећам никакав стид због туђег незнања и због туђег понашања.

Кад сам био млађи знам да  такве ствари у мени нису могле да изазивају бијес. Због истине, морам рећи да у моје младалачко вријеме и није било таквих тв-лица, која би изазивала страх при гледању и слушању. У то вријеме таквих страхота барем су била поштеђена дјеца, јер она и нису гледала телевизију, изузев цртаних филмова.

Данас су екрани пуни шкрипећих гласова који по некад могу бити и корисни. Могу да те опомену на шкрипу кочница и да опрезно возиш у саобраћају. Међутим, власници тих иритирајућих гласова кад су на екрану мисле да сви који имају телевизије само њих гледају, мисле да их гледа цијели свијет. Мисле да је то једна једина телевизија.

 И зато управљач у руке и тражите неки други канал, са којег вас неће иритирати , а ни препадати гласови страха и ужаса. О визуелним тв-појавама нисам и нећу ни ријеч казати. Тражите  телевизију са што мање глупости и иритирајућих  гласова који долазе од уредника и водитеља, јер само  сте ви водитељ тв-управљача!
 
 
 

Autor sjovicicslavuj | 10 April, 2014 | read_nums (217)

                          /ПРЕУЗЕТО ИЗ ДРУГОГ МЕДИЈА/.

(Фото: Срби на окуп)

  Британски „Индипендент“ од 7. априла, објавио је чланак Тонија Петерсона, под насловом „Аустроугарска војска убија цивиле у Србији“, а све у оквиру једног сета од стотину текстова на тему Првог светског рата – „Историја Првог светског рата у сто слика“. Чланак о Србији је пети у низу осврта на догађаје из Првог светског рата. Такав „пројекат“, везан за стогодишњицу Првог светског рата, „Индипендент“ је започео 3. априла.

                                  *************************************

Свака илузија о „романтичном рату“ – пише Патерсон – нагло је нестала када је Аустроугарска напала Србију. Огромна сила наишла је на неочекивано јак отпор, чиме је покренут један циклус невиђених злочина.

Патерсон каже да га је шокирала црно-бела фотографија, која је снимљена крајем лета 1914. године. На прилазима једном српском селу, само неколико дана по уласку огромне Аустроугарске силе у Србију, виде се Срби у цивилној одећи, привезани за стубове: били су највероватније већ мртви или су чекали егзекуцију.

Постоје и друге фотографије. На једној од њих виде се три жене у живописним сеоским костимима и четири човека у тамним оделима како беспомоћно висе на дрвеним стубовима направљеним у облику крста; лица су им прекривена белим повезима, док около стоје аустроугарски војници, са пушкама у рукама. На трећој фотографији, цивили, такође с повезима преко очију, клече у полукругу, сви везани за мале стубове, док их стрељачки строј узима на нишан.

Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.

Оправдање за овакав масакр цивила углавном се тражило у тврдњама да је ту реч о „одметницима“ који су укључени у герилски рат против освајача. Негде око 17. августа, аустроугарски генерал Лотар фон Хортштајн се пожалио да је било немогуће да се пошаље извидничка патрола унутар територије коју су контролисали Срби, јер „сви би бивали убијени од стране српских сељака“.

Али – напомиње Патерсон – засигурно се зна да је [унутар Царевине] преовлађујући антисрпски сентимент давао аустроугарској војсци „бланко кредит“ за вршење злочина над Србима. Те године у августу била је посебно популарна песма “Алле Сербен мüссен стербен” („Сви Срби морају да умру“).

Штампане су и продаване пропагандне „разгледнице“ по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људи (Унтерменшен) или „подљуди“ – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неким од тих пропагандних разгледница поручивало се да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.

Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда; и чинила је то са таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.

Било је много приче о масакру над цивилима у Белгији који су починили Немци на почетку Другог светског рата – подсећа нас Патерсон. Али веома се ретко причало о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији.

Ратовање против цивила тада је описивано као почетак једне посебне врсте борбе, која је названа „рат до уништења“ (“Верницхтунгскриег”), а такав рат до уништења, само четврт века касније, безобзирно је спроводио Адолф Хитлер над цивилима широм Европе. Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:

Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живи спаљивани. Жене су одвођене на борбене линије и тамо пдвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.“

Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Родолфо Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. године у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је „све било дозвољено“.

Српско цивилно становништво – завршава свој чланак Патерсон – није морало дуго да чека да би им се иста ствар поновила. Хитлер је окупирао Србију 1941. године и наставио да масакрира српске цивиле. Као и 1914, неки су називани „одметницима“. Други у били убијани у репресалијама, да би се осветила смрт немачког војника. Овог пута неки немачки војници су били опремљени филмским камерама. Њима су снимали беспомоћне српске цивиле у часовима када су они били убијани или су били масовно вешани на импровизованим вешалима. Фотографија је напредовала од 1914 – овог пута слике су биле у покрету, па и у боји.

Autor sjovicicslavuj | 9 April, 2014 | read_nums (128)

У свакој новоизграђеној стамбеној згради прво се отварају кафић, па фризерски салон, те коцкарница и евентуално бутик или банка....

А неријетко отвори се и по неки факултет, 
чисто онако да се што ближе и при руци нађе станарима.

Након свега, тек онда се усељавају станари.

Autor sjovicicslavuj | 9 April, 2014 | read_nums (159)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Kaко стичемо и како развијамо пријатељства? На сваком почетку упознавања нико не зна ко су они чије је срце пуно љубави? Нико не зна чија је и кава душа? Због тога што нико много тога не зна, увијек изазива знатижељу и радозналост код оног другог или је и сам толико радознао да жури да упозна ону особу до које јој је стало. Упознавања су из различитих мотива. Могу бити другарска или пријатељска, јер дружења и пријатељства нису једно те исто. 

Могу бити љубавна упознавања чији се, на почетку, крајњи домети не могу ни наслутити. Могу бити само познанства и сапутништво на истом путу. Такође, могу бити и интересна упознавања или како би се то модернистички казало, могу бити познанства из користољубља. Могу бити тек онако случајна или из нехата. Има и других варијанти и тешко би било и набројати све разлоге упознавања. Заправо, сва та упознавања су дијаметрално различита и иду у распону од искрених пријатељстава, па до непријатељстава и свих видова пакости и злобе, па чак и до злочина.

Али да се вратим оној ведријој страни упознавања и пријатељтвима. Својим рођењем свако људско биће на овој планети заслужује да воли и да буде вољено, јер то уствари и јесте смисао живота. Најљепше осјећање је ВОЉЕТИ И БИТИ ВОЉЕН! Нико не може да воли неког другог ако, прије свега, не воли себе и да нагласим – не ради се овдје о егоизму, већ се ради о биолошком опстанку човјека.

Вријеме у којем живимо саткано је из разних ситница које живот чине љепшим, али у много случајева чине га и суровим у перманентној борби за опстанак. Јер људи и догађаји наводе нас и на многе ствари: да смо сасвим другачији и онда кад такви нисмо. Живот није чудо, али у животу је много разних чудеса. Живот је некада лијеп да напросто човјек не повјерује у све оно лијепо што му се дешава. Такво живљење живота може да изазове и страх код човјека од неописиве радости што му се дешава све оно што је лијепо. Истовремено, супротно лијепом, врло често или чешће од лијепог, дешава се и ружно и човјек се тешко бори са животним пробемима, па му на крају и сам живот постаје највећи проблем.

Из ове перспективе гледано, човјек се лакше бори са многим проблемима ако свакодневно прихвата стварност, а она је препуна личних гријехова према другим људима и на крају или на самом почетку и гријеха према нашем Свевишњем Створитељу.

Нисам обавезан и ту не гријешим ако кажем да не могу на своја плећа да преузмем све бриге овог свијета. Покушавам да само живим живот онако како морам, а не како бих хтио и волио. Зато и идем путем непрестане борбе, путем љубави и бескрајног стрпљења и праштања, праштања свега оног што се може опростити, али такође, имам и моралну обавезу према својој савјести да све оно што је битно и запамтим и да не заборавим. Без обзира што цијели живот развијам укус и интерес за доброту, ипак то ми не успијева сваки пут, ево признајем. Признајем, јер сам грешан. Неуспјех није моја судбина, мада човјек не бира судбину, већ судбина бира сваког од нас и додјељује му разне улоге на животном путу.

На сваком путу, па тако и на животном, неуспјех може свакога да сачека на неком пређеном километру /не зна се кад?/, али такође,  могуће је да се успјех и радост крију на првој сљедећој кривини пређеног пута. Зато корачај напријед и иди само даље, јер никад нико не зна колико је далеко или близу неког успјеха, који мора бити маркирани циљ. 

Не треба се обесхрабривати и то не смије бити, како се то данас у сленгу каже – опција, дакле никоме не смије бити одустајање опција. Треба дакле корачати, треба учинити први, па и онај наредни и све сљедеће кораке...Треба истрајавати у својој досљедности, а досљедност је упорност и стална борба са животом да би тај живот учинили љепшим и срећнијим...

На том путу, пријатељи моји, придружите ми се...
Искрено и са радошћу све вас позивам...
Па да кренемо...
 
Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2014 | read_nums (234)

Лопуже и бјелосвјетски хоштаплери

најбоље се сналазе 
у систему поремећених вриједности!
*************************************

Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2014 | read_nums (231)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
Друштвена дилема или дилеме у стварности или можда свакодневица живљења у просјеку могућег.

Ко су они просјечни, а ко ванпросјечни? О исподпросјечнима сви знају све и о њима се брине статистика.
Немам одговора на многа питања, јер ми се ништа не уклапа у шему онога што већ знам, мада много тога и не знам. Признајем.

Није могуће огрнути пончо и кренути на рад у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је мали број фабрика у којима радници нешто раде. Упаде ми ово размишљање онако, право ни откуд, јер сваки успјех се мјери продуктивношћу, а свугдје око себе видим само назадовање и у многим областима пропадање. А кад се назадује, онда нема ни шансе да се напредује.

Како даље и куда?

Је ли рјешење ставити минђушу у уво или ставити пирсинг у пупак и прошетети се по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону између оног што је могуће и оног што је немогуће.  Кад је тако, а јесте, питали се ико више – а гдје ми је отаџбина? А отаџбине нема без села.
Знамо ли ми гдје нам је село и од тога треба почети. Села су уништена и зато и нема пророка, мада је у свом селу најлакше бити пророк. Али прошла су та времена.

Данас су сви напрасно постали европејци. Сви су у хаотичној журби да што прије стигну под скуте Европске уније. Сви су се укључили у “савремене трендове” и због те чињенице сви одскачу од свог интелекта. Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви покушавају да стигну до неког благостања, не знајући да тако упадају у још горе сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени колоритом боја и европским благостањем.

У Европи ипак не размишљају као ми и они су се осавременили. Они не контају да нас онако на кварно, извађеном тарабом из плота клепе по њушци. Они нас много брже и софтифицирано убијају разним савременим методама и пошастима, а ми ходамо као уштројени и поносно марширамо уз звуке наших маршева. Тумарамо тако од немила до недрага и никако да застанемо и да се одморимо и у међувремену пресаберемо.

Звијезде “Гранд продукције” разваљују и ничу као глисте послије кише. Срећа је па из прошлог циклуса никога нисам запамтио, а и како бих кад нисам ништа ни пратио. А и да јесам, морао бих све да их заборавим, јер треба се само још мало стрпити и стићиће на десетине нових “звијезда”.

На сваком кораку се осјећа учмалост и апатија. Људи скоро да и не разговарају, јер немају о чему. Нема “Великог брата”. Нема “Фарме”. А и на свим телевизијама је завршена бескрајно-трајна серија “Сулејман Величанствени”.
И о чему онда народ да разговара? О политици? Ма јок, а и што би кад су у политици сви лопови, а народ се плаши лопова.
Остаје питање без одговора - да ли је овај народ заборавио да мисли?
 
Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2014 | read_nums (123)

Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла. Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.

Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.

Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија.

Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег.

Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!" Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.

Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.

Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2014 | read_nums (144)
 
Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2014 | read_nums (146)

Рагби 13 екипа ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ јуче је савладала екипу Партизана резултатом 28:12 у првом прволигашком дербију у историји. Попут својих колега, који су прије извјесног времена славили у првом дербију у рагбију 15, то су овога пута урадили и црвено-бели у тринаестици уз напомену да је педесетих година минулог вијека играно неколико дербија у нижем рангу такмичења.

Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2014 | read_nums (140)

 

БЛАГОВИЈЕСТИ

Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије: "Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао. Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство.


Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје"!

Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38).

И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.

Пошто анђео обави благовест и побожно и са страхопоштовањем одаде дужно поштовање оваплоћеном Сину Божијем у утроби Деве Марије, он оде и узнесе се ка Господу, славећи тајну Божијег очовечења са свим небесним силама у неисказаној радости.

Овим је архангел Гаврил отворио прву страницу Новог Завета да он представља радост за све људе.

Благовести се сматрају великим и између осталог веома радосним празником. Тог дана узносе се молитве и хвале Пречистој Деви Марији, која и нас својом молитвом чува и усрећује баш као што је и сама била обрадована.


Народни обичаји
***********
Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо. Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.

Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.

    My picture!

Kategorije

Arhiva