Autor sjovicicslavuj |
24 Maj, 2017 |
read_nums (448)
Браћи и сестрама СРБИМА у нашој Бања Луци,
Честитајући Вам Крсну Славу
желим да Вам Господа подари
На многаја љета!
Браћи и сестрама СРБИМА у нашој Бања Луци,
као и у нашем братском Београду,
наискреније честитам крсну славу градова
- Вазнесење Господње СПАСОВДАН!
Честитајући Вам Крсну Славу
желим да Вам Господа подари
све оно што је свето и честито!
На многаја љета!
АМИН!
--------------------------------------------------------------------------------------
ХРАМ СВЕТОГ САВЕ БЕОГРАД
Autor sjovicicslavuj |
24 Maj, 2017 |
read_nums (456)
Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља-
Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).
Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља-
- Свети Владика Николај -
Јеванђеље о вазнесењу Господа
Autor sjovicicslavuj |
24 Maj, 2017 |
read_nums (390)
Сабор Српске православне цркве (СПЦ)
У нови Синод – "црквену владу", изабране су
Сабор Српске православне цркве (СПЦ)
данас је завршио засиједање избором новог
Синода и именовањем владика
на упражњена епархијска мјеста.
У нови Синод – "црквену владу", изабране су
владике Милутин из Ваљева, Јустин жички,
Фотије и митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
Сабор је донио одлуку да зворничко-тузлански епископ Хризостом од данас буде митрополит дабробосански.
Епископ Фотије ће из Далматинске епископије прећи у Тузланску, умјесто Хризостома.
Владика Атанасије Ракита ће прећи из Бихаћко-петровачке и преузети Милешевску епархију која је била упражњена, као и Нишка епархија послије избора патријарха, коју ће сада преузети викарни епископ Арсеније.
Епископ Антоније са досадашње дужности старјешине Подворја СПЦ у Москви преузеће и дужност патријаршког викарног епископа.
До промјена је дошло и у европским епархијама па ће Сергије из Њемачке прећи у Бихаћко-петровачку епархију, а владика Андреј ће поред Аустријске епархије бити и администратор своје досадашње епархије.
Многи из СПЦ тврде да у посљедњих десет година није било мирнијег сабора од данас завршеног. Они наводе и да је то био најкраћи сабор јер је завршен послије девет дана засиједања.
Autor sjovicicslavuj |
21 Maj, 2017 |
read_nums (496)
ДАНАС је: Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов.
Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.
Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.
Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.
После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Доментијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откривење.
Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.
Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."
Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.
Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.
Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.
Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра. Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.
Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.
Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.
После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Доментијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откривење.
Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.
Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."
Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.
Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.
Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.
Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра. Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.
Autor sjovicicslavuj |
12 Oktobar, 2015 |
read_nums (362)
Родио се у
граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер свете
Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих
пустињачких усамљивања.
Још од детињства, време
је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све
премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој пође он у Јерусалим, где
посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона.
Ту се почео подвизавати
у монашком животу, он стиже на сам врх врлинског живота, он отиде у пустињу
преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на
реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да
буде послушан.
И ту се млади Киријак
показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи
одмора. Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у
његову лавру у пустињу.
Заветова се он на
ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски
манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те
након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха.
У том послушању проведе
пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и
оде у пустињу и поведе са собом једног ученика.
Чинио је чудеса, јер
беше велики угодник Божији. Прочу се он надалеко, многи долазише к њему у
пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са
њим и добију какав користан савет за душу.
Није желео славу, те се
повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје
болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из
многих истера демоне.
Својом молитвом и речју
он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а
православне утврђивао у вери. Упокоји се у Господу у 109 години живота, овај
велики угодник Божији.
--------------------------------------------------------------------
МИХОЉДАН
Православни вјерници данас обиљежавају празник,
у народу познат као Михољдан.
у народу познат као Михољдан.
Михољдан је везан за смјену љета и јесени.
Према народном вјеровању,
послије Михољдана наступа права јесен
која је календарски већ увелико почела.
Октобарски топли дани везани за овај народни
и вјерски празник познати су као Михољско љето.
У православном календару се на овај празник помиње
и освештање базилике Светог Михаила у околини Рима,
што је и објашњење за назив празника.
Михољдан је и слава многих српских домова.
Слави се у Боки Которској као заштитник помораца,
а у појединим српским селима
одржавају се заветине и организују литије.
------------------------------------------------------------------------------------------
Према народном вјеровању,
послије Михољдана наступа права јесен
која је календарски већ увелико почела.
Октобарски топли дани везани за овај народни
и вјерски празник познати су као Михољско љето.
У православном календару се на овај празник помиње
и освештање базилике Светог Михаила у околини Рима,
што је и објашњење за назив празника.
Михољдан је и слава многих српских домова.
Слави се у Боки Которској као заштитник помораца,
а у појединим српским селима
одржавају се заветине и организују литије.
------------------------------------------------------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
8 Oktobar, 2015 |
read_nums (555)
Син
рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице.
Позван Господом Исусом Јован одмах остависвога оца и мреже рибарске, и
пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао
од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је
васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа.
На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног.
По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану.
Пред царем беше мучен и бијен; но како ненашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло,у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га уизгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе ухришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју.
Ту је написао Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи у Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тело његово, али сваке године 8/21. маја исходио је из његовог гроба некиситан прах, мирисан и лековит.
После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног.
По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану.
Пред царем беше мучен и бијен; но како ненашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло,у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га уизгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе ухришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју.
Ту је написао Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи у Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тело његово, али сваке године 8/21. маја исходио је из његовог гроба некиситан прах, мирисан и лековит.
Autor sjovicicslavuj |
7 Oktobar, 2015 |
read_nums (346)
Света првомученица Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља.
Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.
Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.
По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.
Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
7.10.2015.
Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.
Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.
По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.
Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2015 |
read_nums (406)
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.
Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.
Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2015 |
read_nums (295)
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист.
По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу.
Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу.
По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин.
Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
Autor sjovicicslavuj |
26 Septembar, 2015 |
read_nums (439)
Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Тај дан се слави као Крстовдан, један
од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај
дан се обавезно пости.
Autor sjovicicslavuj |
21 Septembar, 2015 |
read_nums (487)
Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.
50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.
Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.
Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".
И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.
50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.
Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.
Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".
И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.
Autor sjovicicslavuj |
20 Septembar, 2015 |
read_nums (525)
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника.
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Autor sjovicicslavuj |
19 Septembar, 2015 |
read_nums (478)
У хришћанству се данашњи дан обележава и као дан када се треба молити за излечење, али и као добро време за опраштање грехова свима онима који су неверници.
На данашњи дан су се десила највећа чуда на извору у Лаодикији који је освештао Архангел Михаило
Легенда каже да је око 300. године један незнабожац у Лаодикији имао ћерку која је глувонема. Иако неверник, чуо је за извор који је освештао Архангел Михаило, који му се наводно и јавио у сну и поручио му да ћерка тамо треба да се умије.
Легенда каже да је око 300. године један незнабожац у Лаодикији имао ћерку која је глувонема. Иако неверник, чуо је за извор који је освештао Архангел Михаило, који му се наводно и јавио у сну и поручио му да ћерка тамо треба да се умије.
Неверник је одвео ћерку до чудотворног извора и питао хришћане шта треба да ради. Они му рекоше да је довољно да се искрено помоли “у име оца, сина и светога духа” и да ће му Архангел Михаило сигурно помоћи.
Човек се помоли и уми ћерку, те она одмах поче да говори и све да чује. Незнабожац се после чудотворног догађаја крстио заједно са ћерком, а на месту извора и данас се налази црква светог Архангела Михаила коју је саградио.
Човек се помоли и уми ћерку, те она одмах поче да говори и све да чује. Незнабожац се после чудотворног догађаја крстио заједно са ћерком, а на месту извора и данас се налази црква светог Архангела Михаила коју је саградио.
У хришћанству се данашњи дан обележава и као дан када се треба молити за излечење, али и као добро време за опраштање грехова свима онима који су неверници.
Autor sjovicicslavuj |
14 Septembar, 2015 |
read_nums (385)
Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили
манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном
месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас
истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и
непрекинуте духовне мисије овог светог места.
На данашњи дан 1219. године проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.
Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.
Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.
Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.
Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
Autor sjovicicslavuj |
14 Septembar, 2015 |
read_nums (410)
Autor sjovicicslavuj |
14 Septembar, 2015 |
read_nums (552)
У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...
И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".
Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.
Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...
И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".
Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.
Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
Autor sjovicicslavuj |
12 Septembar, 2015 |
read_nums (338)
Изабраници селектора Владимира Вујасиновића успјели су великом борбом да надиграју италијанске ватерполисте и оките се најсјајнијим одличјем.
Србија је доминирала од почетка до краја шампионата и салужено освојила трофеј.
Србија до побједе су са по пет голова предвоидли Гаврил Суботић и Драшко Гогов, два је постигао Иван Гвоздановић, а један Матеја Арсановић.
Финални меч Србија је добро почела, ипак, допустила је противнику да се врати у меч, али је успјела да тријумфује. У базену и ван њега много набоја и емоција са обје стране, па је и тренер Италијана искључен пред крај треће четвртине.
12.9.2015. ДИРЕКТНО: ПАЛЕАлмати /Казахстан/
Млади ватерполисти шампиони свијета!
Ватерполисти Србије освоји су златну медаљу на јуниорском првенству свијета у Алматију, пошто су у финалу савладали Италију са 13:12 (4:1, 3:4, 5:6, 1:1).
Изабраници селектора Владимира Вујасиновића успјели су великом борбом да надиграју италијанске ватерполисте и оките се најсјајнијим одличјем.
Србија је доминирала од почетка до краја шампионата и салужено освојила трофеј.
Србија до побједе су са по пет голова предвоидли Гаврил Суботић и Драшко Гогов, два је постигао Иван Гвоздановић, а један Матеја Арсановић.
Финални меч Србија је добро почела, ипак, допустила је противнику да се врати у меч, али је успјела да тријумфује. У базену и ван њега много набоја и емоција са обје стране, па је и тренер Италијана искључен пред крај треће четвртине.
Побједнички погодак постигао је Гогов са осам метара, Италија је имала напад за продужетак, али је најбољи голамн првенства Добожанов, одбранио ударац лијевом руком.
Шампионски тим Србије чине: Лазар Добожанов, Матеја Арсановић, Радомир Драшовић, Михајло Репановић, Гаврил Суботић, Иван Гвоздановић, Драшко Гогов, Небојша Тохољ, Марко Манојловић, Филип Радојевић, Милан Виторовић. Селектор: Владимир Вујасиновић.
Шампионски тим Србије чине: Лазар Добожанов, Матеја Арсановић, Радомир Драшовић, Михајло Репановић, Гаврил Суботић, Иван Гвоздановић, Драшко Гогов, Небојша Тохољ, Марко Манојловић, Филип Радојевић, Милан Виторовић. Селектор: Владимир Вујасиновић.
Autor sjovicicslavuj |
12 Septembar, 2015 |
read_nums (311)
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.
Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.
Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају.
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
Autor sjovicicslavuj |
11 Septembar, 2015 |
read_nums (324)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
За сјећање и за памћење...
На данашњи дан /11. 9./ рођен је
Његова светост патријарх српски
ПАВЛЕ!
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду
Autor sjovicicslavuj |
11 Septembar, 2015 |
read_nums (416)
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.
Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
----------------------------------------------------------------------
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.
Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.
Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.
Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.
Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.
Српска православна црква данас обиљежава Усјековање главе
Светог Јована Крститеља.У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована, а на сам дан 11. септембра
Црква се сјећа освећења храма над његовим моштима
у Севастији, који су подигли цар Константин и царица Јелена.
Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.
Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Начин обележавања празника
А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.
Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
----------------------------------------------------------------------
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.
Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.
Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.
Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.
Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.
