Милорад Павић
Милорад Павић
30. новембра 1977. године,
умро је славни српски писац
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
29. новембра 1922. године рођен је
ДУШКО РАДОВИЋ
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
српске културе, књига без које је тешко замислити
озбиљнију јавнуили приватну библиотеку,
да би временом постао ознака и критеријум
за лексикографску литературу уопште,
За вјернике и Српску православну цркву почиње Божићни пост
28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.
Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Зашто истина споро допире до јавности?
Истина једна и она је недјељива. Опште познато је да на истину нико нема ексклузивно право, али овдје се мора нагласити да истину креирају сви и то баш онако како то коме одговара. Међутим, "истину" највише креирају медији. Да би обични конзументи истине или информација колико-толико имали било какав увид у истинитост онога што се заиста дешава и о чему се сазнаје, заинтересовани читаоци морали би свакодневно да купују најмање десетак дневних новина или да прате информативне програме опет најмање неколико најгледанијих ударних дневника на програмима многих телевизија. При том, не смијемо занемарити и мноштво интернет портала који имају своје информативне програме и садржаје, па самим тим и утицај на креирање јавног мнења.
Међутим, могуће је, наравно, ако имате новца и ако сте пасионирани зависник о политичким информацијама да купите све дневне и седмичне новине, но немате никакву могућност да пратите ударне дневнике на неким важним телевизијама, јер ти информативни програми, углавном, почињу у истом временском термину. Не треба бјежати од истине па рећи да су сасвим различите информације и извјештаји које објављују медији у РС у односу на медије из Федерације БиХ, Србије, па чак и у односу на медије који су наклоњенији неком од народа и појединаца.
Разлике су очите у извјештавању и оне се манифестују у зависности од случаја до случаја, што у највећој мјери зависи од тога - чији су медији; из којег центра се емитују програми и не треба много труда да се уоче драстичне разлике у извјештавању различитих медија, рецимо из Сарајева, затим оних из Бање Луке, те из Мостара и из Србије посебно. Најлакше би било речи да је то отворена медијска борба прса у прса за сваког читаоца и гледаоца. Друга је ствар како и на који начин сваки медиј долази до оних информација које су за прву страну сваких новина, јер и новине су роба, а робу најлакше продаје добра амбалажа!
Зато се на малом простору и у "малој бари с пуно крокодила" води грчевита борба за оне сугестивне и сензационалистичке вијести и информације. У таквој хиперпродукцији и у потрази за драматичним и ексклузивним информацијама, односно у борби без милости и кодекса, врло често они ревносни читаоци ће прочитати отворене сукобе између многих медија о никада помирљивим интересима. Те међусобне анимозитете перманентно подгријавају редакције тих медија, јер су им и интереси различити. Једни у одређеном времену подржавају позицију, други опозицију, а трећи нападају или подржавају и једне и друге, а сви заједно се међусобно између себе гложе.
Ипак, све то иде само на штету истине која је потребна свима. Кажем потребна, али била би илузија да ће она - истина, једна и права - икада бити презентована јавности, па чак и о оним темама које су свима видљиве и јасне.
Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој.
У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове.
И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.
И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.
Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.
Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
26. новембра 1910. године
ЛАЗА КОСТИЋ
/Света Маријо поздрављам те/.
Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
------------------------------
Славни сликар Урош Предић
и Лаза Костић
У Федерацији БиХ данас нешто славе,
и разно разних апсурда.
Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни "државни" празник.
Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља.
Што се тиче Срба из Републике Српске
25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
БиХ ни 26. година од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.
25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ.
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, па самим тиме нема више ни онакве БиХ.
Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности.
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић.
Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име првог предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића. У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а.
Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног припадника злогласних муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/.
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве особе, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а екстремиста и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник.
Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда јасно све говори.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници ЗАВНОБиХ-а у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.
Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада".
Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.
У Републици Српској 25. новембар је обичан дан.
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ /Дејтонски споразум/.
Тај датум, односно датум потписивања Дејтонског споразума
у Федерацији БиХ није празик.
25. новембра 1951. године
СТОП НАСИЉУ
да зна да је и његова
Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.
У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.
У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних.
Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство".
Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године.
Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање.
Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.
Српска православна цркваи вјерници 24. новембраславе Светог краљаСтефана Дечанскогкоји се у народу још назива иМратиндан
При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.
Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.
Прије 107 година, 28. јула 1914. године нападом Аустругарске преко ријеке Дрине на Краљевину Србију почео је Први свјетски рат, познат још и као Велики рат.
Ристо Марјановић - свједок страдања и опстанка српског народа.
Захваљујући најпознатијем српском фоторепортеру Ристи Марјановићу, ратном извјештачу великих свјетских новина, свијет је упознат са борбом српског народа у одбрани отаџбине и великим злочинима окупатора. Овај велики човјек заслужио је да се помене и он и његово величанствено дјело.
Марјановић је свједочење о Великом рату, на самом његовом почетку, у најсудбоноснијим данима љета 1914. године, пером и камером започео на Церу, а потом је пратио српску војску до Колубаре и осталих ратишта, преживио је албанску голготу, а извјештавао је касније и са Солунског фронта..
Оно што је најважније у његовом репортерском раду јесте свједочење о звјерствима аустроугрске солдатеске у Мачви, у Лешници, Прњавору и другим мјестима. Снимао је војнике, избјеглице, нејач, страдања, погибаније... Све.
Ристо Марјановић из села Раденковић на сјеверу Мачве први је српски ратни фоторепортер и најзначајнији свједок балканских радова и Првог свјетског рата. На фронту је био ратни извјештач Врховне спрске команде, па су тако све водеће европске новине, првенствено француске, објављивале његове текстове и потресне фотографије са српског ратишта на Дрини, Церу, Колубари...
Највише пажње свјетске јавности привукле су Ристине фотографије о страдању српског народа и до тада невиђеним злочинима разјарених аустоугарских хорди у плавим униформама.
Једна од његових занимљивих фотографија јесте и она када жене помажу српским војницима да гурају топове на Церу. Прича се да је тај снимак имао великог одјека у европској и америчкој јавности, јер је показано како голоруки народ, па и жене бране своју отаџбину. Свјетска штампа их је назвала храбрим ратницама и тихим хероинама из сјенке.
Ратни албум Ристе Марјановића од 1912-1915. године, јер је раније био фоторепортер у балканским ратовима које је водила Србија, веома је драгоцјен свједок, садржајан је, па се због тога још увијек изучава и користи.
Да није тих фотографија на којима су војници, дјеца, официри, жене, нејач, рањеници, Врховна команда, страдалници, попаљена села и градови, ратне болнице, именовани и непознати ратници – скоро је да не би ни било аутентичних фотографија, истинитих докумената насталих у херојској борби српског народа која је започела 28. јула 1914. године, прво нападом на Београд са ратних бродова, монитора, а онда пјешадијом и артиљеријом – свом силом - преко Дрине на Самуровића ади и Курјачици код семберских села Амајлије и Батар.
Ристо Марјановић био је фоторепортер свјетског гласа, велики мајстор, јер његови снимци осим документарног имају и умјетничку вријдност, па зато и сада могу, стотину и више године од настанка његових ратних фотографија, бити путоказ и савременим репортерима који, за разлику од њега, имају најсавременију фототехнику.
Врховна српска команда га је послије преласка албанских планина, послала у Париз да припреми изложбу ратне фотографије о борби српског народна. Он то чини 1916. године, а након тога поставка је приказана и у Уједињеном краљевству и Сједињеним Америчким Државама.
По повратку из Европе на Солунском фронту Ристо Марјановић је добио задатак да настави снимање и да извјештава са бојишта. Послије ослобођења, радио је у прес бироу Министарства спољних послова и Агенцији Авала.
У Другом свјетском рату одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима, али наставља у тајности да снима, па је тако и октобра 1944. године фотографисао улазак Народноослободилачке војске у Београд.
У новој држави наставља да ради у Новинској агенцији Тањуг. Умро је 1969. године у Београду у осамдесет трећој години живота.
Забиљежена је и занимљива прича о сусрету Ристе Марјановића са својим Раденковчанима, војницима из његовог родног села. Мачвани су одбили да се фотографишу, јер су тврдили да ће након тога сви изгинути, али их је Ристо увјерио да ће сви који он сними преживјети рат и вратити се кући.
- Тако је и било. Раденковчани су се окупили, а међу њима и мој дјед Иван Филиповић, резервни официр, стали су испред Ристине камере и начињена је чувена фотогрфија која се сада чува у великом броју раденковачких кућа. И заиста се догодило – нико од Ристиних комшија из Мачве, које је фотографисао на Солунском фронту, није погинуо и сви су се вратили живи и здрави кући, каже књижевник и новинар Миомир Филиповић Фића.
И ова годишњица, додуше стотину шеста од почетка Великог рата, прилика је да се и на овај начин присјетимо тих херосјких дана спрског народа и оних који су се борили за слободу отаџбине, па и легендарсног фоторепортера Ристе Марјановића, родом Мачванина, али хуманисте свјетског гласа.
