Autor sjovicicslavuj |
7 Jul, 2021 |
read_nums (95)
7. јула 2014. године у Београду је умро славни српски глумац Боривоје „Бора” Тодоровић
Легендарни глумци: Велимир Бата Живојиновић, велики ЗВЕЗДАШ и његов колега велики Партизановац Бора Тодоровић
сједили су тик уз терен.
Био је то 55. вјечити дерби, из октобра 1974. године. Бата је бодрио Звезду, Бора свој Партизан, а славили су, као и много пута звездаши са 3:1.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
7 Jul, 2021 |
read_nums (74)
Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском.
Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона.
По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију.
Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине.
Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
6 Jul, 2021 |
read_nums (70)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ  Ниједан тањир се неће напунити од туђих гладних погледа, јер ако си гладан онда имаш само једну жељу – да се наједеш. То је ваљда логика гладног човјека, а логика је пут истине.
То није логика наших владара, истих ових што нас убрзано вуку у посрнулу Европу, што нам настоје промијенити свијест о наводним пријатељима. Тјерају нас да заволимо и оне који нам никада нису били пријатељи, а таквих има много у свијету. Ипак, у свом антисрпсту предњаче Американци, Енглези и 95 одсто Бриселске булументе. Зар неко нормалан мисли да је могућа било каква Европа без Русије. Е па није. Еврофанатици би и Богу да промијене име и да га безименог протјерају из свијести вјерника. О томе највише говоре атеисти, које нико не дира нити их осуђује због безбожничке орјентације, али зато они настоје да уређују свијет по својим узусима, хулећи тако на вјеру, а највише на православље.
Понашају се као да свијет, па и Европа само од њих зависе. Настоје да нас натјерају да пјевамо “Оду радости” о изопаченој Европи која уништава све цивилизацијске вриједности, промовишући тако све пошасти које они зову напретком цивилизације у ери тзв. модернистичког напретка свијета.
Пјевали би ми, али како кад нам се више плаче. Јер, само сит човјек може да пјева. Сити јесмо свих ових великих и малих, "наших или њихових", сасвим је свеједно. Сви су наши, али и њихови и сви су ту, увијек близу, на дохват руке. Од свуда искачу.
Свуда влада нека чудна сила. Ја се као дрзнуо да се нешто успротивим олигархији, кад они сви против мене. Навалили на моја слабашна леђа. Или само тако ја мислим и не схватам да они све раде у моју, тј. нашу корист. Ријешили они да нам побољшају стандард. Тако кажу. А све је супротно. Тачније, они су само ту због себе и све чине да се побољша њихов, ионако луксузни стандард који превазилази просјечни стандард у којем живи народ. А народ најбоље зна како живи. И ту настају проблеми.
Одакле да нађу финансијску ињекцију за њихове од сталног сједења усукане кукове. У ту причу најлакше им је да укључе и нас. Па рецимо, подигну тако акцизе за гориво. И ту нам кажу да је то за добро свих нас. Још сам у дилеми јер не знам како то да схватим - као добротворну или више као хуманитарну акцију. Ипак сам схватио да чиним добро дјело. Јер кад дајем неком онда знам да ће свима бити боље. Као неосоцијализам. Љепота, рај на земљи. Али, народ кука, а кад народ кука, онда то није добро. Не слаже се народ ни са микро, а ни са макро економским мјерама, а ни са новим светским поретком, јер све то кошта много.
И поред свега, има ту нешто и “корисно” што нас дефинитивно приближава развијеном свијету. Свима је одавно познато да постоје лобистичке фирме, које све раде за паре да би политичари које смо ми изабрали што мање радили. Кажу да можеш да затражиш да све за тебе лобисти ураде, само платиш услуге и готово. Они ти излобирају да ријешиш многе државне проблеме. Никог од њих не занима то што ми немамо државе. Њима су важне само паре. А коме то нису важне?
Е, па сад ти види како се живи у Европи и то не само у Европској унији, већ и у свијету. Јер, нико ти ништа неће дати џабе, ако ти претходно пет и више пута не узме џабе. А они најбоље знају како се узима џабе, па ти онда од узетог дају по неку цркавицу да би ти нашао разлога да им се захвалиш што су ти бар нешто дали од оног што су ти раније узели, свеједно да ли су ти узели или отели. Они само знају за силу и моћ, а сила и моћ су све. На њима се одржава свијет.
Сад ми дође да пишем неком важном и да му кажем како се трасира пут ка Европи без заобилазница. Ипак, знам да то не вриједи. Одустајем, тако је боље. Гледаћу своја посла и у свој тањир, па био он до пола пун или до пола празан.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
6 Jul, 2021 |
read_nums (83)
Милица Стојадиновић Српкиња Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали „врдничком вилом“
Рођена је 6. јула 1832. године у породици сеоског попа у Буковцу на Фрушкој гори. Имала је четири брата и сестру.
Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски. Прва ратна дописница Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима. Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге. Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге. Заљубљена у Љубу Ненадовића Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу. Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло. Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје. Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници. Споменик Милици Стојадиновић Српкињи
- подигле су СРПКИЊЕ
у манастиру Врдник /Фрушка Гора/ О лијепој и паметној Милици СРПКИЊИ су говорили:
Вук Стефановић Караџић ју је волио као своје дијете
и називао је "моја кћи из Фрушке“.
Његош је говорио о тој лијепој и младој дјевојци: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ 
Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао И свијет је примјећивао Милицу Српкињу. Љубомир П. Ненадовић је хвалио њене „лепе песме” и „чувства права”, Ђорђе Рајковић јој посвећивао стихове, моћни и надмени Јован Суботић говорио с њом на равној нози, а Иван Мажуранић, прослављени пјесник „Смрти Смаил-аге Ченгића”, долазио јој у походе. Њеној поетској искрености нису одољели ни њемачки пјесници Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл посвећујући јој стихове и дописујући се, док је са чешком списатељицом Боженом Њемцовом дуго размјењивала писма. И народ, почесто неук свијет, стизао је на поклоњење у двориште њене родитељске куће у Врднику. Листови су се надметали ко ће више и љепше да пише о њој чије се лице благо смијешило с многих страница.
Њен поштовалац и заштитник био је и кнез Михаило Обреновић који је и помогао штампање прве од три њене збирке једноставно насловљене као „Песме МС Србкиње”. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на његовом двору. Кнегиња Јулија јој, у касно љето 1861. године, у спомен на те сусрете шаље и златни брош а уз њега и писмо: "Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признајући и ценећи Ваш труд по пољу српске литературе и желећи да и у будуће свагда останете одушевљени за напредак и душевни развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак моје благонаклоности. Јулија”. Судбина овог лијепог поклона као да је била уклета, пратећи ружну судбину посљедњих дана „врдничке виле”. Наиме, да би се, бар закратко, извукла из неимаштине која је пратила посљедњег њеног земаљског љета, 1878, Милица Стојадиновић Српкиња се обратила професору Јовану Бошковићу у жељи да прода Јулијин брош. Накит је понуђен Народном музеју, као вриједан материјални траг и на пјесникињу и на кнегињу, али се с његовом процјеном одужило. Смрт је била бржа. Новац је потом искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.
Умрла је у 48. години живота.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
5 Jul, 2021 |
read_nums (97)
5. јула 1928. године рођен је један од најзначајнијих српских пјесника двадесетог вијека СТЕВАН РАИЧКОВИЋ  Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић
 Матија Бећковић и Стеван Раичковић
Стеван Раичковић, биста на Калимегдану
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
4 Jul, 2021 |
read_nums (102)
Ми Срби,
познати смо по томе што олако опраштамо,
а још брже заборављамо.
И то је наша највећа трагедија
и зато толико и страдамо.
Довољан је само један мали осврт
на све оно што су други годинама говорили
о нама како би смо схватили /нећемо никада/ наше заблуде
и све оно што смо давно заборавили.
И опростили, нажалост!
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu to se naše zaboravnosti tiče.
Ово су биле насловне стране злочиначког листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999.
 Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.
Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.
Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““ Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„.
Такве карикатуре су, између осталог, оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.
"Trebalo bi da bombardujete Srbe", rekao je Papa Jovan Pavle Drugi. Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.
„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”, bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!
„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”, rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.
„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Parizu.
„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati”, bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.
„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”, izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.
„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.
„Srbe treba baciti na kolena”, bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.
„Srbi su zločinački dupeglavci”, reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.
„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.
”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„ –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.
"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.
”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum", bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.
”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!
”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.
”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.
"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu", izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.
”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.
”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.
„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.
"Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.
„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.
"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ Bernar Kušner, šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„.
Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je : “Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“!
Svi ovi srpski neprijetelji
su zaboravljeni, nažalost Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.
Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) dr Zorana Đinđića. Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms. I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović. Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova.
Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su „Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije. A sve u ime svojih političkih ciljeva.
„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.
Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
2 Jul, 2021 |
read_nums (90)
2. јула 1992. године умро је
славни српски књижевник
Да се зна и да се не заборави ...
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).
Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.
Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш.
Споменик Бориславу Пекићу у Београду откривен је 2.марта 2016. године на Цветном тргу
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
1 Jul, 2021 |
read_nums (118)
1. јула 1853. године умро је
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји.
Гроб Бранка Радичевића на Стражилову
Статуа Бранка Радичевића на Стражилову
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
|
|
