СРБИМА у нашој Бања Луци,
крсну славу градова
Честитајући крсну славу
желим да Вам Господ Бог подари
На многаја љета
Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо.
Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник Вазнесења зове се и аналипсис ту кириу имон Иису Христу, или само аналипсис. Григорије Ниски каже да се овај празник у Кападокији звао и еписозомема, ваљда српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору, што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
налази се на тргу Републике,
Ања Обрадовић
освојила је бронзану медаљу на Светском првенству
у џудоу, у Будимпешти у категорији до 63 килограма.
У мечу за бронзу била је боља од Анрикелис Бариос из Венецуеле.
Ову поему посвећујем свим невино страдалим
СРБИЈА и БиХ,
и у наредних неколико вијекова бориће се,
али неће моћи и да се изборе са енормним
порастом малигних обољења
која су проузроковали
НАТО злочинци бомбардујући
СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
бомбама са осиромашеним уранијумом.
Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.
Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од посљедица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити.
Штета од економских разарања, својевремено је процењена на око 100 милијарди америчких долара.
Србију у наредних неколико година очекује најмање још 10.000 смртних случајева од рака због злочиначке НАТО агресије.
или Мика Алас
један од првих осам професора
Београдског универзитета и дугогодишњи
професор математике на Филозофском факултету
у Београду, редовни члан Српске краљевске академије,
аутор више од 250 научних и стручних радова
и оснивач савремене кибернетике.
Александар Сергејевич Пушкин
у Парку Ћирила и Методија у Београду.
Споменик је поклон
Савеза књижевника Русије.
рођен је славни српски глумац
и његов колега велики
Партизановац Бора Тодоровић
сједили су тик уз терен.
Био је то 55. вјечити дерби,
из октобра 1974. године.
Бата је бодрио Звезду,
Бора свој Партизан,
Код спомен-обиљежја у Жепи данас је обиљежено 29 година од страдања 45 припадника Војске Републике Српске које су припадници муслиманских снага напали из засједе и мучки убили, а потом масакрирали.
Био је то напад на хуманитарну колону, која је ишла да обезбиједи неопходна средства, прије свега, храну, за припаднике ЈНА који су обезбјеђивали релеј на репетитору Зловрх.
И поред договора, и овог пута се показало да се непријатењу није могло вјеровати, али српска наивност се и овај пут крваво потврдила као и безброј пута раније. Нико није одговарао за стравичан злочин муслимана који су на подмукао и кукавички начин направили запреке које су нашу колону са техником спријечиле да пруже било какав отпор.
Српска колона је дочекана у кланцу, а када су изашли на брисани простор, муслимани су баражном ватром са обје стране поубијали српске јунаке.
Колона је нападнута са свих страна, српски војници су убијани. Припадници такозване Армије БиХ су 12 заробљеника затворили у оближњу шталу и живе запалили.
У овом масакру углавном су страдали борци са Пала. Међу погинулим су била и три српска борца из општине Источни Стари Град, гдје им је касније постављена спомен-плоча.
Обиљежавање страдања српских војника на Жепи уврштено је у календар обиљежавања значајних датума из ослободилачких ратова у Републици Српској.
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
Српска православна црква слави Светог цара Константина и царицу Јелену.
Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон.
Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.
Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију.
Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ.
Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио.
Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље.
Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.
2. јуна 1969. године погинуо је
један од најбољих кошаркаша
у саобраћајној несрећи
2. јуна 1969. године, код села Каменице,
и селекције Босне и Херцеговине.
Радивој Кораћ је први спортиста
Обавештајни извјештај
Поповић је тада наставио и своје ненасилне методе, помажући да обучи активисте у Грузији - револуција ружа 2003. и Украјинске револуције у 2004. години.
Срђан Поповић своју нову организацију, која се зове Канвас, ангажује помажући про-демократске активисти који су недавно срушили режим у Египту и Тунису, углавном употребом друштвених мрежа Фејсбук, Твитер и других. Већина масовних друштвених мрежа користи се за регрутовање потенцијалних студената, али то није искључиви извор за регрутовање. Већину кандидата из страних држава регрутује америчка војна обавештајна служба или директно ЦИА оперативци.
Ветерани српског покрета Отпор наставили су са стварањем организације "Канвас" како би широм свијета радили на рушењу система у многим државма. Они су тренирали једну од главних омладинских група у центру египатске револуције и вјерују да је то утицало на побуне у Либији.
Активисти Отпора основали су Центар за ненасилни отпор. Након што су помогли омладинским покретима из Тбилисија 2003. године, ступили су у контакт са Пором, највећим украјинским опозиционим покретом за младе у прољеће 2004. године. У априлу је чак осамнаест младих људи који су путовали у Србију на курс о организационим и преговарачким вјештинама, тактикама уличних протеста и томе како надгледати изборе како би се могли борити против могуће преваре.
Неки из ОТПОР-а покушали су отпутовати у Кијев да би се придружили протестима, али ипак су заустављени на аеродрому. Ипак, њихова искуства помогла су омладинским групама да дјелују, како у Тбилисију, тако и у Кијеву. Иако покушаји да се исто уради у Бјелорусији и Гани нису успјели, у Отпору вуерују да је то било зато што вријеме није било за то, али да ће се у будућности појавити исте познате слике.
др Чедомир Чупић
Вукашин Павловић
др Слободан Хомен
Саша Вукадиновић
Срђан Миливојевић
Ненад Константиновић
Иван Андрић
Слободан Ђиновић
Иван Маровић
Дејан Ранђић
Миљана Јовановић
Бранко Илић
Влада Павлов
Соња Лихт
Соња Бисерко
Предсједник Србије Борис Тадић
са "ОТПОРАШИМА"
и "КАНВАСОВЦИМА"
/дружином за државне ударе
и рушења легалних држава/
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Неки именовани лудак са познатим и многима знаним именом, почео је да куне људе и то оне које он ни смислити никад није могао. Тако за те људе он призива божју казну. Исти тај именовани, имена знаног, можда је некада завирио у цркву, но не вјерујем да вјерује у Бога. Али зато именовани, именом знани, сјети се Бога кад јадник мисли да у његово име Бог треба нешто да заврши. Он од Господа тражи да Бог одапне отровне стријеле и да уништи оне који неодговарају њему, њему који има име позатог клеветника. Тај несрећник, при том, нема појма нити уопште зна о чему се ради. Да зна, онда би барем знао да је према свима Господ милостив.
Једино што зна и што је знао и ту му се мора одати признање, знао је и узео је све до чега је стигао, па чак је отимао и од оних који су, такође, као и он узимали или су се барем спремали да узму, па их је он предухитрио. Узимао је он само себи и то прије њих. Заправо узимали су и он и они, а узимали су све што је туђе и што никад није било њихово.
Јер, његова девиза је – "кад узимају они и нико их не дира, е онда ћу и ја да наставим и даље да узимам". Ако некад и дође вријеме да бар неко одговара, одговараће они, а он ће опет узимати туђе. Сви знају да своје никада никоме није давао, па ни своју хемијску оловку коју је претходно од некога џаба узео. Све је окренуто наглавачке само је он усправан, а то није ништа друго до апсурд апсурда. Није ово само сад овако и неће ово бити први пут, јер овдје се све дешава по стоти и по хиљадити пут, а много пута онако и успут.
Најгори су они људи који су оскудне памети, али који су врло сналажљиви. А он? Е он је сналажљивији од свих, па и од њих, мада су и они његови, али само до извјесне мјере. Ту мјеру одређује он.
Како год да окренеш он се пита за све, па и ко ће, а ко неће бити нормалан. По само њему знаним критеријима сви су ненормални ако њему нису одани. Сви ти честити људи нису хтјели да имају било каквог посла са њим, нити да одају оне око себе, а то је, углавном, био и остао његов посао, посао малог и никаквог човјека, који се окућио, баш онако енормно. Стекао је огромно материјално богатство зато што је узимао шта је и до чега је стигао. За њега ништа није било вишка и гдје год је дошао иза себе је остављао пустош и обавезу да други враћају дугове које је он правио.
Има ту свега и свачега. Он је многе оставио без игдје ичега. Знао је он како се то ради и како се најбоље и најбрже узима само за себе, као што је знао или је само мислио да рачун никад неће доћи на наплату. А хоће. Стићи ће једног дана.
И кад се то деси, е онда ће истински призивати Господа Бога да му помогне и неће му ни на ум пасти да друге честите људе куне и то оне са којима се ни по чему не може поредити, по поштењу поготово. Зао је он човјек. Многи су то осјетили на својој кожи. Једино је он у свакој прилици знао како да сачува своју кожу.
Ради се о лопужи који се цијели живот смуцао око оних који су прије њега узимали, па је и он схватио да може узимати чак и више него што су неки од њих узимали. Подразумијева се, све су узимали џаба!
Е то је он, он који је о јаду забавио народ!
