Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 9 Februar, 2021 | read_nums (40)

9. фебруара 1881. године
УМРО је један од највећих писаца на свијету  
Фјодор Михајлович 

Достојевски


Најпознатија дјела су му 
"Злочин и казна" и "Браћа Карамазови"

Осим тога познати су и његови романи 
"Коцкар" и "Идиот"



ВЕЛИКЕ МИСЛИ - 

ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ

"Ако нема Бога,
све је допуштено".

"Сви идеали овог света
не вреде сузе једног детета".

"Лепота ће спасити овај свет".

"Бесмртан сам. 
Моја бесмртност је нужна једном чињеницом
да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави
који се запалио за њега у мом срцу".

"Жена је свака жена,
па ма то била и калуђерица".

"Глупан који је постао свестан да је глупан,
није више глупан".

"Кад би на земљи било све разумно,
не би се ништа догађало".

"Они који знају да говоре,
говоре ретко".

"Човек је тајна и загонетка, 
иако читав живот проведеш
у њеном одгонетању, 
немој рећи да си узалуд проживео век".

"Сваки је човек пред свима
и за све крив".

"Ако при свакој пријатељској услузи
одмах мислиш на захвалност,
онда ниси давао, већ продавао".

"Не можете замислити каква туга 
и срџба обузимају душу
када велику идеју, 
коју одавно поштујемо као своју светињу,
дохвате невешти људи и извуку јена улицу 
пред глупаке какви су и сами".
-----------------------
Гроб Фјодора Михајловича Достојевског


На његовом надгробном споменику пише:

Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично,
паднувши на земљу, не умре, онда једно остане;
ако ли умре, много рода роди.”

(Јеванђеље по Јовану XII,24),
што је и епиграф његовог последњег романа,
Браћа Карамазови”.

+++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 8 Februar, 2021 | read_nums (61)

 

ОЛИМПИЈСКА ПАХУЉИЦА


Олимпијска пахуљица, 
знак сјећања на 14. Зимске олимпијске игаре,
које су 8. фебруара 1984.
дакле, прије 37. годинa, почеле у Сарајеву.


Некад било!

Славна Десанка Максимовић 
је у својој поеми пјевала:
"Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану" ...

Али то је прошлост и нека историја,
која се више никада не може поновити.

У Централном парку у Палама 
'ротирајућа' пахуљица као симбол 
одржаних алпских скијашких такмичења 
на ЈАХОРИНИ

Прије 37. година, једна од најбољих југословенских клизачица Санда Дубравчић упалила је на стадиону "Кошево" олимпијски пламен и означила почетак највећег спортског догађаја икад одржаног на овим просторима до тада. 

Организација Зимских олимпијских игара 1984. године коштала је 142,6 милиона америчких долара /тако је званично саопштено/, а путем ТВ-а догађај су пратиле око двије милијарде људи на планети. 

Укупно је продато 250 000 улазница, од чега само у иностранству 200 000. 

Учествовало је 1 272 спортиста из 49 земаља, а са догађаја је извјештавало више од 4 500 новинара. 

Након 14. зимских олимпијских игара, Сарајеву је, уз олимпијске објекте, остало 2 850 новоизграђених станова, више хотела, а било је отворено и 9.500 радних мјеста. 

Такмичења су одржана на Јахорини, Требевићу, Игману, Бјелашници, у "Зетри" и "Скендерији". 

Југославија је, након СССР, односно Москве 1980. године, била друга земља са тадашњим социјалистичким политичким уређењем која је добила организацију овог највећег спортског догађаја на планети.
-----------------------------------------
 "ВУЧКО", који нас је касније,
мање од једне деценије - све "ПОЈЕО"!

 
Autor sjovicicslavuj | 8 Februar, 2021 | read_nums (49)
 
8. фебруара 1926. годинеу Крушевцу
рођена је прослављена српска глумица
Радмила Савићевић

Autor sjovicicslavuj | 7 Februar, 2021 | read_nums (117)

 

Приредио: Славко Јовичић Славуј

 

 ОВАКО МОНСТРУОЗАН ЗЛОЧИН

ДА СЕ НИГДЈЕ НЕ ПОНОВИ!


ОВАКАВ ЗЛОЧИН 

НЕ СМИЈЕ СЕ ЗАБОРАВИТИ!

Данас је 79. година од усташког покоља 
у овом бањалучком насељу, 
као и оближњим мјестима 
Мотике, Шарговац и руднику Раковац 
у коме је убијено 2.315 Срба.
 

Уписана имена на спомен плочи
звјерски ликвидираних Срба

Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.315 људи, међу којима 551 дијете.

У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - сјекирама, ножевима и крамповима.

У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.

 

Крајем априла 1945. године, заједно са другим усташким кољачима  из Јасеновца усташки злочинац Мирослав Филиповић побјегао је према Загребу а касније према Аустрији. Тамо се почетком маја мјесеца предао Британциима мислећи како ће га ови заштити, али они су га одмах изручили југословенским властима, који га хапсе и спроводе у Загреб.

Послије је усташки злочинац Мирослав Филиповић изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у околини Бање Луке, посебно села Дракулићи, те Херцеговини у етничким чишћењима, у којима је масовно убијао невино српско становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу и логора у Старој Градишки извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац,

Војни суд ЈНА Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.

Autor sjovicicslavuj | 7 Februar, 2021 | read_nums (118)
 
 7. фебруара 1864. године умро је 

Вук Стефановић Караџић


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Писати ћирилицом увијек и свагда 
значи бити дио очувања својих 
прадједовских корјена.


Очувањем писма, његујемо душу 
самог српског народа и нашег опстанка! 




Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.

 
Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.

Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. 

Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. 

Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а  и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.

Умро је 7. фебруара 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду

Споменик Вуку Караџићу у Београду

Autor sjovicicslavuj | 6 Februar, 2021 | read_nums (57)

6. фебруара 1899. године умро је

ВАСА ПЕЛАГИЋ



Био је један од најзначајнијих
српских просвјетитеља 19. вијека.


Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина.

Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево.

Био је представник  утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор.

Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 6. фебруара 1899. године.

Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.
Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.


----------------------
Споменик Васи Пелагићу 
у Карађорђевом парку, Београд

Autor sjovicicslavuj | 5 Februar, 2021 | read_nums (44)
 
5. фебруара 1894. године
 у Београду је рођена 
Ксенија Атанасијевић

Рођена је 5. фебруара 1894.године у Београду.

Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС. 

Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.

Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.

Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.

Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…

Без грађанских права

Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.

У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.

Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.


Умрла је 1981. године.

Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, 
а гробно место продато новим власницима.
Autor sjovicicslavuj | 4 Februar, 2021 | read_nums (72)
 
 4. фебруара 1930. године рођен је
славни српски књижевник

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ



Да се зна, да се не заборави ...

Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације
која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ). 

Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. 

Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године. 
Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш.


НАЈПОЗНАТИЈА ДЈЕЛА 
славног књижевника Борислава Пекића:
------------
- Писма из туђине
- Градитељи
- Ходочашће Арсенија Његована
- У Едену, на Истоку - Изабране драме 
II
- Корешподенција - Изабране драме I
- Сентиментална повест Британског царства
- Године које су појели скакавци III

Године које су појели скакавци II
- Године које су појели скакавци I
- Успење и суноврат Икара Губелкијана 

/ Одбрана и последњи дани/
Златно руно - VII том
Златно руно - VI том
Златно руно - V том
Златно руно - IV том
-------------------
Пекић: Историја има вредности само 
за народе којима тек предстоји. 
За оне што су је имали, 
више је од штете него од користи. 
Претвара се у илузију која се скупо плаћа.“
------------------
Златно руно - III том
Златно руно - II том Златно руно
 - I том
Како упокојити вампира Време чуда
Нови Јерусалим
Атлантида Беснило
-------------------
Пекић: Вирус у облику метка погађа 
у срце цивилизације ... 
Нико није безбедан.
Визија краја света која одговара ономе 

што смо од света направили”.
-----------
--------------
Споменик Бориславу Пекићу у Београду 
откривен је 2.марта 2016.године 
на Цвјетном тргу. 

Одлука о подизању споменика Пекићу 
донијета је на иницијативу његове породице, 
а споменик је подигнут средствима 
Фондације „Борислав Пекић“.
Autor sjovicicslavuj | 4 Februar, 2021 | read_nums (44)
4. фебруара 1901. године 
умро је један од најистакнутијих СРБА
СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Светозар Милетић је био српски политичар, 
новинар и писац. Био је вођа Срба у Војводини 
у борби за национална права у Аустро-Угарској.
 Био је градоначелник Новог Сада (1861) и предводник либералне струје на Благовештенском сабору (1861). Покренуо је чувени лист "Застава", водеће гласило војвођанских Срба.
-----------------
Споменик СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ 
у Новом Саду
+++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 3 Februar, 2021 | read_nums (55)
 
3. фебруара 1915. године
објешен је српски јунак, родољуб и патриота
ВЕЉКО ЧУБРИЛОВИЋ
и3. фебруара 1915
+++++++++++++
Остаће трајно да живе ријечи
Гаврила ПРИНЦИПА:

"Ал’ право је рекао Жерајић пре
Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"

На Тргу Чубриловића у Градишци /Република Српска/ постављена је бронзана статуа Вељка Чубриловића.

Вељко Чубриловић је био члан Младе Босне и веза између њених припадника и Србије. Оружје за извршење атентата над Францом Фердинандом, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж пребацили су из Србије до Тузле и даље, пут Сарајева, преко Вељка Чубриловића и његових пријатеља Митра и Неђе Керовића и Цвијана Стјепановића, записали су историчари.

Вељко је ухапшен у Прибоју 1914. године, а у сарајевском затвору провео је осам мјесеци, гдје је осуђен на смртну казну вјешањем.

-
Autor sjovicicslavuj | 2 Februar, 2021 | read_nums (57)

 
Једна и јединствена
ИВАНА ЖИГОН
Рођена је 2. фебруара 1968. године у Београду




ПРКОСНА ПЕСМА
Добрица Ерић
 


Ја кћи Божја Србија
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!

Крива сам што пишем и читам
ћирилицом

Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)

Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)

Моја ружна слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.

Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

Autor sjovicicslavuj | 2 Februar, 2021 | read_nums (36)
 
 2. фебруара 1924. године 
рођена је славна српска пјесникиња 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
Овакву животну биографију имало је мало особа.

Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.


Невјероватна је чињеница да је 
Мира била прво женско дијете, 
које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.


Мира Алечковић у француској амбасади 
кад јој је био уручен орден Легије части, 
5. мај 1983. године.


Мира Алечковић и Десанка Максимовић
 
Слика
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Februar, 2021 | read_nums (37)

 
 2. фебруара 1924. године
умро је велики српски пјесник 
АЛЕКСА ШАНТИЋ

Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.

Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.

Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).

Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.

Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.

Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).

-------------
 Молитва Алексе Шантића за коју мало ко зна:
Ријечи које лијече, рађају наду
и опомињу на праштање

Прошло је више од вијека,
а ове ријечи и данас подсјећају
шта је у животу важно,
лијече патњу и улијевају наду...
    Слика 
    Резултат слика за Алекса Шантић - Славко Јовичић"
                  

    Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. године

     Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.

     Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно).

     Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић. 

Биста Алексе Шантића на Калемегдану, у Београду.

 
«Prethodni   1 2 3
    My picture!

Kategorije

Arhiva