У СЛАВУ ВЕЛИКОМ
СРПСКОМ ВЛАДИКИ И ПЈЕСНИКУ
упокојио се славни
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
...........................................
У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци!
...........................................
Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.
...........................................
Ко на брдо, ак и мало, стоји
више види но онај под брдом.
..............................................
Очи зборе што им вели срце.
Тешко земљи куда прође војска.
.................................................
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал зубе поломи!
.............................................
Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека.
...........................................
Удри врага, не остав му трага,
али губи обадва свијета.
.......................................
Бич сам божји за тебе исплетен
да се стављаш шта си урадио.
.............................................
Без муке се пјесма не испоја
без муке се сабља не сакова.
................................................
Благо томе ко довијека живи
имао се рашта и родити.
...................................
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба чоека;
ал тирјанству стати ногом за врат;
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
....................................................
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жетва.
.............................................
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може.
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко меко покољење.
...........................................
Мед за уста и хладна пријања,
а камоли млада и ватрена.
...........................................
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
.................................................
Усред подне да га човјек сретне,
сва би му се кожа најежила
..............................................
Покољење за пјесму створено
виле ће се грабит о вјекове
да вам вјенце достојне саплету
ваш ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит.
...................................................
Славно мрите, кад мрети морате.
..................................................
Свијет је овај тиран тиранину
а камоли души благородној.
............................................
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита.
ЗА СВА ВРЕМЕНА ТО И ОСТАО.
Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа.
По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник.
Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, 31. октобра 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана.
Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.
Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24).
По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље.
Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје.
Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
који
АМИН
Ко некад у 8 и сад прођем улицом твојом
И станем сам под прозор твој.
Понекад у 8 и сад звиждим улицом твојом,
Застанем сам под прозор твој.
Реф: И мада знам ниси ту,
Чекам као у сну,
Мислим негде у даљини чућеш ти,
Три кишне капи на окнима
Задње сузе две,
У очима заборављени сни и знај
Ко некад у 8 и сад прођем улицом твојом,
И станем сам под прозор твој.
Реф: И мада знам, ниси ту...
Ко некад у 8 и сад прођем улицом твојом
И станем сам под прозор твој,
И звиждим тад, наш стари знак...
30. октобра 1934. године
29. октобра 1321. године умро је
Срба у нашој историји
28. октобра 2005. године
умро је бард српског глумишта,
славни српски глумац
51. година од разорног земљотреса
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа.
Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.
Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.
Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу.
Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.
Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века.
.gif)
26. октобра 1893. године рођен је
Вратише нам узети сат,
али нам године и деценије живота
Помијерањем казаљки на часовнику један сат уназад, са три на два сата, у ноћи између суботе 24. и недеље 25. октобра почиње зимско рачунање времена.
Пракса је да се сваког посљедњег викенда у октобру помијера сат уназад и прелази на зимско рачунање времена, а ово питање је регулисано законом у већини европских земаља.
Идеја о зимском и љетњем рачунању времена заснована је на астрономској околности да у јануару сунце излази тек око 8 сати, а залази у 16 сати. У јулу, када је дан дужи, сунце излази прије 5 сати, а залази послије 21 сат.
Прича о укидању таквог рачунања времена већ дуже је предмет полемика, а Европски парламент је прије годину и по дана гласао да се укида помијерање сата од сљедеће године.
Тако ће земље ЕУ одабрати да ли ће код њих бити љетње или зимско рачунање времена.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
чно, која врло претенциозно сама себе називају "БиХ дијаспора" што, наравно, није и не може бити тачно.Да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свој састав укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури становништва у БиХ која би могла бити пресликана у дијаспори.
Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.
Наиме, ради се скоро, па и увијек о једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота и у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања и као такве праве сличне проблеме и овдје у БиХ.
Интереси Срба из БиХ који се налазе у дијаспори никада се не могу ускладити с интересима Бошњака или Хрвата.
Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.
Наиме, ради се о етнички чисто једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања праве сличне проблеме и овдје у БиХ.
Интереси Срба из БиХ који се налазе у дијаспори никада се не могу ускладити с интересима Бошњака или Хрвата.
Такође, и трећа варијанта је сасвим равноправна у потпуној подијељености дијаспоре, па се тако интереси Хрвата у дијаспори никада не могу усагласити са интересима Срба или Бошњака и све се тако врти у зачараном кругу потпуне разједињености...
Још из ере соцреализма и предратне бивше СФР Југославије у многим земљама свијета егзистирају многобројна удружења која су основана и која у свом чланству имају само припаднике из реда једне нације.
Зато су потпуно лажне тврдње кад се неке од тих организација представљају као "беха" дијаспора. Нема таквих организација. Да још једном нагласим - постоје организације и удружења која су потпуно поларизована и она су искључиви представници једног од три конститутивна народа из БиХ.
Друга је ствар како и на који начин нека од тих (једно)националних организација раде и који су њени циљеви и задаци.
Из досадашње праксе сасвим је јасно да су бошњачке организације у дијаспори врло агресивне, па чак су многе од њих и вјерски толико радикалне да је то забрињавајуће.
Али оно што је битно - таква удружења ни сад, а ни убудуће не могу и неће имати никакав утицај на укупно стање националних односа у БиХ.
Вратише нам узети сат,
али нам године и деценије живота
Помијерањем казаљки на часовнику један сат уназад, са три на два сата, у ноћи између суботе 24. и недеље 25. октобра почиње зимско рачунање времена.
Пракса је да се сваког посљедњег викенда у октобру помијера сат уназад и прелази на зимско рачунање времена, а ово питање је регулисано законом у већини европских земаља.
Идеја о зимском и љетњем рачунању времена заснована је на астрономској околности да у јануару сунце излази тек око 8 сати, а залази у 16 сати. У јулу, када је дан дужи, сунце излази прије 5 сати, а залази послије 21 сат.
Прича о укидању таквог рачунања времена већ дуже је предмет полемика, а Европски парламент је прије годину и по дана гласао да се укида помијерање сата од сљедеће године.
Тако ће земље ЕУ одабрати да ли ће код њих бити љетње или зимско рачунање времена.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.
Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.
Иако је прошло 28. година од тог дана, сјећам се скоро свих детаља, па чак и имена свих посланика.
Многи од њих, нажалост, нису више међу живима. Покој им души.
Димитрије Давидовић
Други пишу ...
Аница Бошковић, песникиња и преводилац, била је врло блиска са братом Руђером, који је на италијански превео њен спев "Разговор". У конзервативном времену успела да је да стекне углед у највишим друштвеним круговима.
Прво и једино дело женског аутора штампано у старој Дубровачкој републици потписала је Аница Бошковић. Песникиња која је, како је говорила, писала из доколице, у свему је корачала испред свог времена. Из миљеа доба и простора којем је припадала издвајао ју је сплет породичног васпитања, моралних вредности, образовања, марљивости и упорности. О томе сведочи њена биографија, коју је уредио Славко Петаковић, осветљавајући лик и дело знамените жене 18. века.
Рођена је 3. децембра 1714. године као најмлађе од деветоро деце Николе, трговца пореклом из херцеговачког села Орахов До, и Павле, ћерке надареног песника и преводиоца. Аница је потекла из угледне породице, у којој је знаменита била и њена тетка Марија, такође песникиња и преводилац. Тим стопама су кренула и њена браћа Баро и Петар, док је најталентованији међу њима био Руђер, један од најзначајнијих научника свог времена. Аница је тако могла да стекне солидно образовање код куће, мада га је значајно обогатила боравећи у манастиру Свете Катарине, у којем је њена сестра Марија била монахиња. Верује се да је на изграђивању њених радних навика највише утицао брат.
- Одмалена је гајила изузетну блискост са Руђером, те је несумњиво да је он својом склоношћу ка учењу и марљивошћу у овладавању основних корака науке, распламсао у сестри жељу да се и сама образује - наводи Петаковић.
Њено духовно образовање се одвијало под утицајем језуита, чији су истакнути чланови у дубровачкој комуни били породични пријатељи Бошковића, а њиховом реду су припадали Руђер и Баро. Иако је била дубоко религиозна, Аница није послушала савете најближих и није се замонашила, већ је због смрти оца одлучила да живот проведе уз мајку, коју је неговала до њене дубоке старости. Никада се није удала, али није била ни монахиња, па је тако, како каже Петаковић, остала у неком међупростору између мужа, деце и манастира. А то су била два доминантна социјална миљеа старог Дубровника, којима су жене могле да припадну. Међутим...
- Не само да је савладала искушења тешке судбине жене, која се избором неуобичајеног начина живота у малој конзервативној средини нашла на жрвњу између социјално кодификованих модела понашања, већ је стекла високи углед у највишим друштвеним круговима Дубровачке републике - наводи Петаковић.
Због образовања и моралних вредности, политичка, црквена и културна елита је Аницу изузетно поштовала и то је јавно показивала. А, она им је била значајна и као посредник између њих и већ славног брата, који је у 14. години дефинитивно напустио завичај и са којим се она све време дописивала. Та писма су говорила о њиховој блискости, поверењу, али и о томе колико је она држала до братовљевог мишљења, са којим се консултовала о свему што је радила. Први суд о њеној поезији дао је управо Руђер у писму које јој је послао 1755. године, где је записао да су јој песме прелепе и назвао је правом поетесом.
Иако је, како је говорила, писала "за одахнут мало од инијех труда", њена поезија на народном језику је врло оригинална. Била је врсна и у превођењу религизоних песама са латинског и италијанског језика. Пасторални спев "Разговор", посвећен браћи Бару и Руђеру, славни научник је превео на италијански, исказујући тако поштовање према песничком дару своје сестре.
- "Разговор" је изашао 1758. године у Венецији, а прво је и једино дело женског аутора штампано у старој дубровачкој књижевности. Овај спев, настао у духу пасторалног и религиозног песништва, које је издавна имало дубоку традицију у Дубровнику, венац је лирских медаљона - наводи Петаковић и додаје да су историчари, Аничини савременици, углавном своје прегледе књижевности посветили овој дубровачкој песникињи.
До последњег тренутка била је посвећена песмама, преводима и духовном животу, а доживела је дубоку старост. Умрла је 12. августа 1804. године и сахрањена, као и њена мајка, у фрањевачкој цркви у Дубровнику, где јој је гроб 1939. обележен спомен плочом. Почаст јој је стиховима одао угледни дубровачки песник Брне Џамањић.
ГЕНИЈАЛНИ РУЂЕР
Аничин брат Руђер, филозоф, физичар, математичар, астроном, геолог, путописац, песник, преводилац, дипломата нашао се на листи 100 најзнаменитијих Срба свих времена. Важио је за универзалног ствараоца. Био је универзитетски професор, оснивач Миланске опсерваторије, директор Оптичког института Француске морнарице, творац јединственог закона силе, претпостављајући постојање не само привлачних, него и одбојних сила. Његова идеја о релативности времена и простора сматра се претечом Ајнштајнове теорије релативности.
Срба у нашој историји
Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.
Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."
Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.
У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.
Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.
Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници", била је испуњена.
22. октобра 1927. године у Београду
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
С великим пијететом поему
стријељаним Крагујевчанима
написао:
Славко Јовичић Славуј
АМИН
