Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 24 Maj, 2020 | read_nums (62)

Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима /македонским/ и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало послије тога придружио му се и млађи брат Ћирило /Константин/.

Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповједнике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.
Они су убиједили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство.
По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире вјеру Христову, а умножене црквене књиге подијелили су свештеницима да уче омладину.
На папин позив стигли су у Рим, гдје се Ћирило разболио и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вјере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.

Његово дјело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију /Охрид/ и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.
У Србији се од прошле године 24. мај 
обиљежава  као државни празник 
– Дан словенске писмености и културе.
Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (105)
 
НОВАК ЂОКОВИЋ

НОЛЕ 
 

 
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (58)

22.5. 2016. године,

умро 
је славни српски глумац 

ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ




Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (53)

 
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ


ВЕЛИКА СРАМОТА 
НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА 
И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА 
КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК 
РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!

 
ЗЛОЧИНЦИ

ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ -
 ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!



Данас се навршава 28. година од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских злочинаца и моћника, онемогућен на простор Бањалуке.

У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.

А и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.

На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.


РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за страдалим у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и да на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што нам се трагично дешавало у рату.

У Бањалуци ће данас бити обиљежено 28 година од насилне смрти 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.


Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.


 

Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (54)


Тешко би било набројати све филмске 
и позоришне представе у којима је глумио
Петар Божовић.


Славни српски глумац о Српској православној цркви каже:

"Ми кроз историју стално имамо те проблеме. Црква је морала да се прилагођава. Кад год би узимала рецепт од овог света, доживљавала би поразе. Уместо она да даје савет друштву како се живи, она од њега узима најгоре. Неслога црквених великодостојника прави велику штету цркви и народу. Свако лично мора да се бави тиме, од молитве, па до литургије. Литургија је мени лепа као наше коло. Скупе се тамо разни непознати и само су људи, а свако опет има и своју индивидуалност", опомињењ Петар Божовић..

А хоће ли се решити питање и Косова?

" Америка нам је отела Косово. Међутим, не можемо ми због тога да одустанемо. Пазите, може и Америка сутра да прође, а Косово ће увек бити део наше душе и историје", каже славни глумац.

Ко је дозволио да до овог стања дође?

"Европа. Пустили су да Америка усред Европе направи своју колонију. ЕУ се зато понаша кукавички и нема више великог државника као Де Гола, а то су данас све државници иди ми - дођи ми", констатује Петар Божовић.


 
Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (57)
Војислав Илић Млађи
умро  је 22.5.1944. године.

У међуратном периоду 
био је најчитанији српски писац, 
због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.



Стихове на маузолеју на Зејтинлику, 
посвећене “солунцма”, 
написао Војислав Илић Млађи


Његови стихови налазе се на неколико мјеста,
на улазима у маузолеј, капелу и крипту.
Уз “Плаву гробницу” Милутина Бојића,
најчувенији стихови посвећени “солунцима”,
управо су стихови Војислава Илића Млађег 
уклесани на ударном мјесту, на улазу у маузолеј:


Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
 
Autor sjovicicslavuj | 21 Maj, 2020 | read_nums (55)
ДАНАС, 21. маја је: Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) 

Био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. 
Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.

Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.
 
Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.

Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра. 


Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.

Autor sjovicicslavuj | 19 Maj, 2020 | read_nums (80)
 
За сјећање и памћење ...

Мало година живота (само 25.) 
стало је у богату српску историју.

На данашњи дан, 19. маја 1892. године,
 рођен је славни српски родољуб 

МИЛУТИН БОЈИЋ

 
 

Милутин Бојић: 

ПЛАВА ГРОБНИЦА


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом! 
Опело гордо држим у доба језе ноћне 
Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата 
И на мртве алге тресетница пада, 
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, 
Прометеји наде, апостоли јада. 

Зар не осећате како море мили, 
Да не руши вечни покој палих чета? 
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, 
А уморним летом зрак месеца шета. 

То је храм тајанства и гробница тужна 
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, 
Тиха као поноћ врх острвља јужна, 
Мрачна као савест хладна и очајна. 

Зар не осећате из модрих дубина 
Да побожност расте врх вода просута 
И ваздухом игра чудна пантомина? 
То велика душа покојникā лута. 

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје 
Зави'те црним трубе. 
Стражари у свечаном опело нек отпоје 
Ту, где се вали љубе! 

Јер проћи ће многа столећа, кô пена 
Што пролази морем и умре без знака, 
И доћи ће нова и велика смена, 
Да дом сјаја ствара на гомили рака. 

Али ово гробље, где је погребена 
Огромна и страшна тајна епопеје, 
Колевка ће бити бајке за времена, 
Где ће дух да тражи своје корифеје. 

Сахрањени ту су некадашњи венци 
И пролазна радост целог једног рода, 
Зато гроб тај лежи у таласа сенци 
Измеђ' недра земље и небеског свода. 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, 
Веслање умре хујно, 
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну 
Побожно и нечујно. 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина 
И да мртви чују хук борбене лаве, 
Како врућим кључем крв пенуша њина 
У деци што кликћу под окриљем славе. 

Јер тамо, далеко, поприште се зари 
Овом истом крвљу што овде почива: 
Овде изнад оца покој господари, 
Тамо изнад сина повесница бива. 

Зато хоћу мира, да опело служим 
Без речи, без суза и уздаха меких, 
Да мирис тамјана и дах праха здружим 
уз тутњаву муклу добоша далеких. 

Стојте, галије царске! У име свесне поште 
Клизите тихим ходом! 
Опело држим, какво не виде небо јоште 
Над овом светом водом!


Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (52)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ко и од кога сакрива истину како су убијени 
Адмира Исмић и Бошко Бркић


А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају. 

Како је страдао Срђан Алексић и зашто нема улицу или нешто слично у родном Требињу, нити било гдје у Републици Српској.

Текст и изјаву судионика догађаја - Деана Савичића прочитати на порталу Слободна Херцеговина - ОВДЈЕ  

Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача који бесједе тзв. Срђановом јунаштву. Поставља се питање -  ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који  ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 
*********
Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 

Тешка времена шутње и даље трају. Та времена су остала још из турског времена. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Можда пословица "Боље свашта јест' него свашта причат", даје многа објашњења. Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири, убијеним на Врбања мосту у Сарајеву искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох - истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да покушају да пређу на српску страну, а онда су прво убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио и на крају и издахнуо.

 
Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској.
 
По завршетку рата 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени


Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају иако су убице познате.

Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 28. година откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube" кад раднички трибун чита "проглас" с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. 

Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог). 
Њихова смрт никад није доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима  Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.


Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци - да из муслиманског Сарајева преко Врбања моста пређу на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија  посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић  убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве",  пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никад ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Злочинац и масовни убица Срба у Сарајеву 
Неџад Херенда

Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никад ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење.

Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никад није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице Срба.

А о покојној Адмири и покојном Бошку 
Сарајево шути и крије истину. 

Ово је Босна и Херцеговина у којој престаје 
свка логика, давно је о томе писао 
славни српски Нобеловац Иво Андрић.
Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (54)

Академик, српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар
Добрица Ћосић
преминуо је 18. маја 2014. године,
у Београду у 93. години живота.


Одлуком Савезне скупштине СРЈ 1992. године 
постао је први предсједник.

Мање од годину дана задржао се на тој функцији 
са које је смијењен у мају 1993. године.


Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (49)
НИКОЛА СИМИЋ

Рођен је 18. маја 1934. године у Београду.

Глумац који нас је годинама одушевљавао
и засмијавао до суза. 


Фотографија корисника Славко Јовичић Славуј

Преминуо је 9. новембра 2014. године
 у Београду у 81. години живота.
Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (53)

Руђер Јосип Бошковић

рођен је у Дубровнику 18. маја 1711. године


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Руђер Јосип Бошковић је рођен у Дубровнику 18. маја 1711. године.
Умро је у Милану 13. фебруара 1787. године.

Био је српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена. 

Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Рођен је као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Павле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. 

Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник,1747. године.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787.  године, а срце му је пренето у завичај.
 
Autor sjovicicslavuj | 17 Maj, 2020 | read_nums (72)
 
17. маја 1917. године умро је славни српски војвода
РАДОМИР ПУТНИК


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Радомир Путник  био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату. 
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.

У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић. 

Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз. 


06.12.1926. год. посмртни остаци 
Војводе Радомира Путника,
тадашња Краљевина преноси и схрањује 
у капелу на Новом гробљу у Београду.



Биста славног војводе 
РАДОМИРА ПУТНИКА 
у Београду

Да није било славних српских војсковођа 
и јунака - ко зна шта би било са нама? 

Autor sjovicicslavuj | 17 Maj, 2020 | read_nums (42)
 
17. маја 1395. године погинуо је
МАРКО КРАЉЕВИЋ
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Марко Мрњавчевић, познатији као Марко Краљевић, погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, али готово нигдје се не помиње гдје је рођен 1335. године. Ипак, у Троношком љетопису смо пронашли податак да је рођен у селу Мрњак у Горњој Зети. Ријеч је о љетопису који је јеромонах Јосиф написао у манастиру Троноша 1791. године, а који је постао познат по детаљном опису Косовске битке.
И чувени руски историчар и путописац Павле Ровински, који је помно истражио средњовјековну прошлост ових простора, претпоставља да је Марко Краљевић потекао из Горње Зете, позивајући се на предања која је забиљежио у Бјелопавлићима. Он у својој књизи Црна Гора у прошлости и садашњости (том III, стр. 386) пише:
У Црној Гори указују на неколико мјеста која својим називом напомињу Мрњавчевиће од којих потиче Марко Краљевић. У Бјелопавлићима близу Орје луке на обали ријеке Зете има мјесто Мрне, гдје се налазе трагови неkих грађевина. У Загарчу, између два врха планине Гарча, такође се налази  мјесто које се назива Мрлан, гдје су Мрњавчевићи боравили, пошто су их Турци истјерали из Скадра.“

Марко Мрњавчевић био је дејуре српски краљ од 1371. до 1395, док је дефакто владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави краља Марка био је Прилеп. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко.
Његов отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обиљежена слабљењем царске власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи Уроша на српском престолу у случају да Урош не буде имао мушких потомака.

У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два месеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану.
 
До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.

Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. У приморским градовима – Котору, Дубровнику, Сплиту, Трогиру, Шибенику, Задру и Хвару, пјевало се о Марку вјековима. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.

„Портрет“ Марка Краљевића, 
насликала Мина Караџић
Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић,
 рођена је у Бечу, 30. јула 1828. године,
а умрла је такође у Бечу, 12. јуна 1894. године.

Била је сликарка и књижевница,
кћерка Вука Караџића
и Бечлијке Ане Марије Краус

Autor sjovicicslavuj | 16 Maj, 2020 | read_nums (72)
 
16. маја 1898. године
рођена је наша драга
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ


МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

ОВАКО ЈЕ О НАМА
И О НАШОЈ ГРАЧАНИЦИ
ПЈЕВАЛА НАША ДРАГА

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ



Славне српске књижевнице
Мира Алечковић и Десанка Максимовић



Autor sjovicicslavuj | 16 Maj, 2020 | read_nums (46)
Растко Петровић

Рођен је 16. маја 1898. године у Београду, 
као девето дијете историчара Димитрија 
и учитељице Милеве Петровић. 

Био је млађи брат сликарки Надежде и Зоре, 
које су касније помагале његово школовање. 


Уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


О Надежди Петровић на линку:

Један је од најоригиналнијих и најзначајнијих српских пјесника послије Првог свјетског рата. У рату је, са српском војском, прошао албанску голготу, послије чега је послат у Француску. У Паризу је дипломирао права. Од 1923. године па све до смрти је у дипломатској служби - радио је у Риму, затим у Вашингтону.

Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама "Откровење" најзначајније је дјело српске поезије између два свјетска рата. Писао је и путописе с путовања у Африци и Америци, а о Првом свјетском рату у роману "Дан шести". Остала дјела: роман "Бурлеска господина Перуна бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка", драма "Сибињанке". Роман "Дан шести" сматра се једним од најдраматичнијих и најфантастичнијих штива у европској књижевности о Првом свјетском рату.

Спомен музеј Растка и Надежде Петровић у Улици Љубе Стојановавића, у Професорској колонији у Београду је био отворен за јавност 1975. године, али је затворен 11 година касније због лоших микроклиматских услова и недостатка финансијских средстава за темељнију обнову зграде. 

Предмети и уметничка дјела пребачени су у депое Народног музеја у Београду.

Растко Петровић преминуо је 15. августа 1949. године у Вашингтону. 
Његови посмртни остаци пренијети су у отаџбину 1986. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.
Autor sjovicicslavuj | 15 Maj, 2020 | read_nums (81)
 
15. маја 2019. године преминуо је
прослављени српски глумац
МИХАЈЛО МИША ЈАНКЕТИЋ




Autor sjovicicslavuj | 15 Maj, 2020 | read_nums (46)

Господо политичари, 
док нисте постали то што сте сад,
 гдје сте прије били?

НИГДЈЕ!

Данас се на стратиштима српског страдања 
први појављују српски политичари, 
којих прије никад и нигдје није било!



Данас, 15. маја обиљежава се 28. година од злочиначког масакра који су починиле муслиманске полицијске и паравојне снаге над припадницима тадашње регуларне ЈНА!

Напад на колону ЈНА у Тузли из добро планиране акције и засједе извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом договореног повлачења припадника ЈНА из Тузле. 

Муслимански злочин је познат као „Тузланска колона“.

Напад је био један од тежих злочина током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници злочиначке Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ. 

Напад је директно преношен путем локалнe телевизиje Tузла.

У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена. 

Међутим, тачан број страдалих никад није утврђен. Такође, никад нису откривене ни масовне гробнице у које су сахрањени спаљени остаци војника и српских добровољаца који су са породицама хтјели да напусте Тузлу, па стога није могуће ни утврдити број убијених.


Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године, приликом договореног напуштања касарни и града.
--------------------
Српска новинска агенција - СРНА 15. maj 2004. годинe
Делегација Савеза логораша РС, уз јако полицијско обезбјеђење и велики протест тузланског становништва, положила је вијенац и цвијеће у Брчанској малти у Тузли, на мјесту страдања погинулих војника бивше ЈНА у тузланској колони 15. маја 1992. године.

Петочлана делегација Савеза логораша РС данас је једва успјела да стигне до Брчанске малте и положи вијенац на мјесту гдје је 15. маја 1992. године звјерски нападнута колона ЈНА у којој је побијено више од 50 голобрадих младића и њихових официра", изјавио је потпредседник Савеза логораша РС Славко Јовичић.

 "Полиција Тузланског кантона професионално је одрадила свој посао и уложила велике напоре да обезбиједи нашу делегацију и да нас спаси линча у Тузли", рекао је Јовичић.

Он је додао да данашњим чином Савез логораша РС није завршио са намјером да на мјесто страдања постави спомен плочу. "Већ наредне седмице пред Уставним судом и Судом за људска права покренућемо поступак против општинског вијећа Тузла, који су нам забранили да поставимо плочу, јер она мора бити спомен обиљежје страдању на Брчанској малти. Само на такав начин може доћи до мира и помирења", нагласио је Јовичић. 

Општинско вијеће Тузла одбило је захтјев логораша РС, сматрајући га неморалним и уврједљивим за Тузлу и у супротности са постојећим законским прописима.

НАПОМЕНА: 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Сада, већ давне 2004. године, 15. маја, били смо на Брчанској Малти у Тузли, а гдје сте господо ви, садашњи српски политичари тада били?

Тако је било некада када нам нико из власти Републике Српске није помагао, него су сматрали да смо ми нека група лудака која иде свјесно да изгуби главе.

Данас кад је прошло много година је обрнуто. На стратишта српског страдања први иду актуелни политичари и високи функционери из Републике Српске којима је циљ само да буду виђени. Јер, сасвим логично је питање - господо политичари гдје сте били прије? Е тада вам као обичним грађанима није ни на ум падало да будете на мјестима српског страдања.

А данас први хрлите и то све о трошку Републике Српске. /Аута, гориво, возачи/, а бићете виђени и у ударним вијестима на телевизијама и у новинама.

Шта је то ако није политичко самољубље и приказивање у народу као људи који саучествују у болу породица чији су најмилији злочиначком руком страдали.

Заправо, ради се о лицемјерју, јер да нисте то што сте данас, ма ни на ум вам не би пало да се појављујете на таквим мјестима, као што никада нисте били ни прије, све док нисте постали политичари. 

Но, ипак сте изабрали много бољу варијанту за себе. Нећете ни ви у Тузлу, али ће вас медији бити препуни ... новине и телевизије ће бити засуте вашим изјавама и саопштењима.


ПОКОЈ ДУШАМА СВИМ НЕВИНО УБИЈЕНИМ 

ПРИПАДНИЦИМА ЈНА

Autor sjovicicslavuj | 15 Maj, 2020 | read_nums (47)

15. маја умро је славни

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Живио је само 37 година.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 

Биста Јована Скерлића на Калемегдану
-----------------------
Autor sjovicicslavuj | 13 Maj, 2020 | read_nums (77)
 
13. маја 1945. године, 
у Боријама, Општина Калиновик рођен је
Рајко Петров Ного
Ного је српски пјесник, есеиста
и књижевни критичар.

 
 


    My picture!

Kategorije

Arhiva