Autor sjovicicslavuj |
4 Mart, 2020 |
read_nums (130)
ЗВЕЗДО
Прије 75 године, 4. марта 1945. године основано је Спортско друштво Црвена звезда. Седамдесет и пет година касније прослављени спортисти, легенде Црвене звезде, руководиоци, садашњи првотимци, будуће звезде окупили су се у Медија центру ФК Црвена звезда на обиљежавању још једног рођендана.
На почетку прославе присутни су се кратким филмом подсјетили на 75. годишњу историју Спортског друштва Црвена звезда, а након тога звездаше је поздравио проф. др Петар Шкундрић, предсједник Скупштине СД Црвена звезда, који је честитао 75. рођендан свим спортистима, тренерима, руководиоцима, пријатељима и навијачима Црвене звезде!
Прије
проглашења најбољих у протеклој години додијељена је специјална плакета
„75 година велике Звезде“ граду Београду, граду у коме смо основани и
са којим дијелимо све успјехе и радости у протеклих 75 година.
Специјалну плакету у име града Београда је примила Драгана Пешић
Белојевић од проф. др Петра Шкундрића, предсједника Скупштине СД Црвена
звезда.
На обиљежевању 75-годишњице по 55. пут су изабрани најбољи спортисти и клубови СД Црвена звезда у протеклој години.
Кренуло се од најмлађих, па је за најбољег пионира награду
примио каратиста Андреј Станић.
За најбољу пионирку проглашена је кошаркашица Марија Авлијаш.
Најбољи пионирски клуб у протеклој години
био је Карате клуб Црвена звезда.
Најбољи кадет у претходној години био је тенисер Стефан Поповић.
За најбољу кадеткињу Црвене звезде проглашена је веслачица
Маја Мишљеновић.
Одбојкаши Црвене звезде добили су награду за најбољи кадетски клуб.
Фудбалер Илија Бабић добио је признање за најбољег јуниора.
Најбоља јуниорка Црвене звезде
у протеклој години била је џудисткиња Анреа Стојадинов.
Фудбалери Црвене звезде добитници су награде
за најбољи јуниорски клуб.
За најбољег тренера младих проглашен је тренер омладинаца
ФК Црвена звезда Славољуб Ђорђевић.
Ватерполиста Марко Радовић добитник је награде
за најбољег млађег сениора.
За најбољу млађу сениорку проглашена је
џудисткиња Ања Обрадовић.
Признање „Црвено-бело срце“ припало је Делијама,
навијачима Црвене звезде, за дугогодишњу организацију прикупљања хуманитарне помоћи и новогодишњих пакетића за децу са
Косова и Метохије, као и организовање
акција добровољног давања крви.
Признaње за медијску личност године припала је
глумцу Виктору Савићу.
Признање за пословног партнера године
припала је компанији Газпром.
Признање за пословног партнера године припала је
и Телекому Србија.
Добитник Награде за животно дело је легендарни фудбалер
Милош Шестић.
Награда за животно дело припала је и Ненаду Стекићу.
Специјално признање СД Црвена звезда припало је атлетичару
Црвене звезде Страхињи Јованчевићу који је освојио бронзу на дворанском ЕП у Глазгову обарањем државног рекорда у скоку у даљ.
Специјално признање СД Црвена звезда припало је нашем
Рагби лига клубу који је по други пут узастопно освојио
сва четири трофеја у сениорској конкуренцији.
Хокејашки клуб Црвена звезда добио је специјално признање
за освајање истроијске титуле у ИХЛ регионалној лиги.
Специјално признање нашег Спортског друштва припало је
и Атлетском клубу Црвена звезда који је током 2019. године
на домаћој сцени освојио чак 8 екипних трофеја.
Кошаркашки клуб Црвена звезда добтник је Специјалног признања
СД Црвена звезда. Након године паузе Звезда је освојила АБА лигу, вратила се у Евролигу и „пришила“ другу звездицу изнад грба.
Џудоке Црвене звезде су и у 2019. години бриљирале на татамију како на домаћој, тако и на међународној сцени, али сезона за нама с правом се може назвати најуспешнијом годином у историји нашег клуба
и џудо спорта у Србији.
Џудо клуб Црвена звезда је специјално признање добио
за освајање 3. места у Лиги шампиона, као и дупле круне
на Екипном првенству Србије.
Најбољи стручњак у нашем Спортском друштву у протеклој години
је Љубиша Мајдов, тренер црвено-белих џудиста
и нашег шампиона Немање Мајдова.
Након тога уследиле су награде најбољим сениорима
у протеклој години.
Награду за најбољу спортисткињу добила је
кик боксерка Сташа Веић.
За најбољег спортисту Црвене звезде у протеклој години
проглашен је џудиста Црвене звезде Немања Мајдов.
Прије 75 године, 4. марта 1945. године основано је Спортско друштво Црвена звезда. Седамдесет и пет година касније прослављени спортисти, легенде Црвене звезде, руководиоци, садашњи првотимци, будуће звезде окупили су се у Медија центру ФК Црвена звезда на обиљежавању још једног рођендана.
На почетку прославе присутни су се кратким филмом подсјетили на 75. годишњу историју Спортског друштва Црвена звезда, а након тога звездаше је поздравио проф. др Петар Шкундрић, предсједник Скупштине СД Црвена звезда, који је честитао 75. рођендан свим спортистима, тренерима, руководиоцима, пријатељима и навијачима Црвене звезде!
На обиљежевању 75-годишњице по 55. пут су изабрани најбољи спортисти и клубови СД Црвена звезда у протеклој години.
Кренуло се од најмлађих, па је за најбољег пионира награду
примио каратиста Андреј Станић.
За најбољу пионирку проглашена је кошаркашица Марија Авлијаш.
Најбољи пионирски клуб у протеклој години
био је Карате клуб Црвена звезда.
Најбољи кадет у претходној години био је тенисер Стефан Поповић.
За најбољу кадеткињу Црвене звезде проглашена је веслачица
Маја Мишљеновић.
Одбојкаши Црвене звезде добили су награду за најбољи кадетски клуб.
Најбоља јуниорка Црвене звезде
у протеклој години била је џудисткиња Анреа Стојадинов.
Фудбалери Црвене звезде добитници су награде
за најбољи јуниорски клуб.
За најбољег тренера младих проглашен је тренер омладинаца
ФК Црвена звезда Славољуб Ђорђевић.
Ватерполиста Марко Радовић добитник је награде
за најбољег млађег сениора.
За најбољу млађу сениорку проглашена је
џудисткиња Ања Обрадовић.
Признање „Црвено-бело срце“ припало је Делијама,
навијачима Црвене звезде, за дугогодишњу организацију прикупљања хуманитарне помоћи и новогодишњих пакетића за децу са
Косова и Метохије, као и организовање
акција добровољног давања крви.
Признaње за медијску личност године припала је
глумцу Виктору Савићу.
припала је компанији Газпром.
Признање за пословног партнера године припала је
и Телекому Србија.
Добитник Награде за животно дело је легендарни фудбалер
Милош Шестић.
Награда за животно дело припала је и Ненаду Стекићу.
Црвене звезде Страхињи Јованчевићу који је освојио бронзу на дворанском ЕП у Глазгову обарањем државног рекорда у скоку у даљ.
Специјално признање СД Црвена звезда припало је нашем
Рагби лига клубу који је по други пут узастопно освојио
сва четири трофеја у сениорској конкуренцији.
Хокејашки клуб Црвена звезда добио је специјално признање
за освајање истроијске титуле у ИХЛ регионалној лиги.
Специјално признање нашег Спортског друштва припало је
и Атлетском клубу Црвена звезда који је током 2019. године
на домаћој сцени освојио чак 8 екипних трофеја.
Кошаркашки клуб Црвена звезда добтник је Специјалног признања
СД Црвена звезда. Након године паузе Звезда је освојила АБА лигу, вратила се у Евролигу и „пришила“ другу звездицу изнад грба.
Џудоке Црвене звезде су и у 2019. години бриљирале на татамију како на домаћој, тако и на међународној сцени, али сезона за нама с правом се може назвати најуспешнијом годином у историји нашег клуба
и џудо спорта у Србији.
Џудо клуб Црвена звезда је специјално признање добио
за освајање 3. места у Лиги шампиона, као и дупле круне
на Екипном првенству Србије.
је Љубиша Мајдов, тренер црвено-белих џудиста
и нашег шампиона Немање Мајдова.
Након тога уследиле су награде најбољим сениорима
у протеклој години.
Награду за најбољу спортисткињу добила је
кик боксерка Сташа Веић.
За најбољег спортисту Црвене звезде у протеклој години
проглашен је џудиста Црвене звезде Немања Мајдов.
У протеклој години за најбољи клуб Спортског друштва
Црвена звезда са правом је проглашен наш Фудбалски клуб.
Уз звуке химне Спортског друштва Црвена звезда рођенданску торту исекли су лауреати, а уследило је и заједничко фотографисање
свих награђених спортиста и клубова СД Црвена звезда.
Црвена звезда са правом је проглашен наш Фудбалски клуб.
Уз звуке химне Спортског друштва Црвена звезда рођенданску торту исекли су лауреати, а уследило је и заједничко фотографисање
свих награђених спортиста и клубова СД Црвена звезда.
Autor sjovicicslavuj |
4 Mart, 2020 |
read_nums (79)
На данашњи дан 4. марта 1852. године
умро је славни руски писац
Николај Васиљевич Гогољ
Неке мисли и цитати славног Гогоља
"Шта је наш живот? Долина где су се јади настанили. Шта је свет? Гомила људи који не осећају.”
“Не кривите огледало што вам је лице на њему изобличено.”
"Ја сам обично био пре меланхоличан, склон медитирању. Касније су се томе придружиле болест и депресија. И управо та болест и депресија беху разлог оног ведрог расположења које се појавило у мојим првим делима: да бих разонодио самог себе ја сам без даљег циља и плана измишљао јунаке, стављао их у смешне ситуације – то је порекло мојих приповести.”
"Никад ништа нисам стварао у машти и нисам имао ту особину. Добро ми је полазило за руком само оно што сам узимао из стварности, из података којима сам располагао… моја машта ме досад није обдарила ниједним изузетним карактером и није створила ни једне ствари коју мој поглед није негде уочио у природи.”
"Почео сам размишљати о томе како да се ишчупам из гомиле, да станем на такво место одакле бих могао да сагледам целу масу, а не само људе који су поред мене – како да садашњост, одвојивши се од ње, на неки начин за себе претворим у прошлост.”
" Али није таква судбина и другачија је срећа писца који се усудио да изнесе на видело све оно што је сваки час пред очима, а што немарне очи не виде, сву страшну, потресну каљугу од ситница што спутавају наш живот… Он неће пожњети славу да му свет пљеска, он неће видети сузе захвалности, ни једнодушног усхићења људи које је узбудио; њему неће потрчати у сусрет шеснаестогодишња девојчица, занесене главе и с херојским полетом… он, најзад, неће утећи од савремене критике, од претворне, пакосне критике, која ће назвати ништавним и срамним његова дела која је он с великом љубављу стварао; одредиће му презрења достојан кут међу писцима што вређају човечанство; пришиће му особине јунака које је описао; одузеће му и душу и срце и божанствени пламен талента…”
"Али, паметан је онај који се не гади ни од каквог карактера, већ, управо у њега упрвши испитивачки поглед, проматра га и тражи само првобитне узроке што је такав. Све се у човеку брзо мења; још се није честито ни осврнуо, а већ је унутра нарастао страшан црв који самовласно приграби све животне сокове.”
"Непознатом тугом већ је планула земља, а живот је постао још окрутнији. Све се изопачава и снижава, пред свима расте само дивовски лик досаде, достижући сваким даном непрегледну висину. Све је глуво, свуда је гробље, Боже, празно и страшно постаје на Твом свету.”
"Полетите, коњи, и носите ме са овога света. Даље, даље, да не видим ништа, ништа. Ено се небо ковитла преда мном… Да ли се то моја кућа плави у даљини? Да ли то моја мајка седи крај прозора? Мајчице, спаси свог јадног сина! Пусти сузу на његову болесну главу! Погледај како га муче! Привиј на своје груди јадног сиротана! За њега нема места на свету! Прогањају га! Мајчице! Сажали се на своје болесно дете.”
Гогољев гроб на московском гробљу Новодевичје
Autor sjovicicslavuj |
3 Mart, 2020 |
read_nums (102)
На данашњи дан 3. марта 2010. године умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
+++++++++
Слава и божија милост за тебе МОМО
и хвала ти за пријатељство, овдје на земљи
На данашњи дан 3. марта 2010. године умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
МОМО КАПОР
Част и привилегија су били
бити пријатељ и дружити се са
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором,
па макар то биле и ријетке прилике ...
Хвала ти Момо ...
Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године.
13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.
Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.
О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Једина пјесма славног МОМЕ КАПОРА - М И Р
На питање зашто не пише поезију
кад би му то као умјетнику
и писцу ишло од руке, одговарао би:
"Ма није то за мене. Данас сви Срби пишу песме"!
+++++++++
Autor sjovicicslavuj |
2 Mart, 2020 |
read_nums (120)
За православне вјернике данас почиње вишенедјељни велики Васкршњи или Часни пост, који се завршава празником Васкрсења Исуса Христа – Васкрсом.
Датум почетка Часног поста зависи од датума празновања највећег хришћанског празника Васкрса, који православни вјерници увијек прослављају у недјељу пуног мјесеца послије прољећне равнодневнице.
Прва недјеља поста зове се Чиста, док се до Васкрса, смјењују – Пречиста, Крстопоклона, Средопосна, Глува, Цвијетна и Страсна или Страдална недјеља.
Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правој молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вјера у Васкрсење основ хришћанства.
Велики или Часни пост, који је име добио према Часном крсту на којем је страдао Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, послије крштења на ријеци Јордан, отишао у пустињу и постио четредест дана и ноћи, након чега је изашао као побједник из искушња која му је поставио сотона.
Вјерници дане поста проводе у молитви, праштању и покајању како би се припремили за Свето причешће.
Пост представља и уздизање духа над тијелом, побједу духовне стране над чулима и за хришћанина он представља припрему за обељежавање и прославу Васкрса.
Autor sjovicicslavuj |
1 Mart, 2020 |
read_nums (82)
Наш мушки тим пиштољем
Дамир Микец,
Душко Петровић
и Димитрије Гргића
Наш тим дошао је до бронзе
након што је директном дуелу
побиједио екипу Њемачке.
Током викенда у Вроцлаву,
наши стријелци освојили су пет одличја..
Autor sjovicicslavuj |
1 Mart, 2020 |
read_nums (60)
Женска екипа пиштољем, у саставу
- Зорана Аруновић,
- Бобана Момчиловић Величковић
- и Јасмина Миловановић,
освојила је златно одличје.
Оне су у финалном мечу победиле Пољску.
Autor sjovicicslavuj |
1 Mart, 2020 |
read_nums (74)
Свети
Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године.
Свети
Теодор Тирон
Мошти светог
Теодора Тирона
налазе се у манастиру
Новом Хопову - Фрушка Гора,
задужбина Ђурађа Бранковића
Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином.
Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу.
У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима".
У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише.
Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу.
У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима".
У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише.
Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године.
Autor sjovicicslavuj |
1 Mart, 2020 |
read_nums (56)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Разни "свезнајући експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и од сваке стварности из тог времена су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.
Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:
Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани.
ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД
Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије.
Како се завршио, нажалост, још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима. Јер о рату у Босни и Херцеговини постоје четири "истине". Бошњачка је доминантна- ;ало мање одјека има хрватска. Српска се скоро није ни чула до пар година уназад. И ту је четврта "истина" тзв. међународне заједнице која је увијек ишла у прилог Бошњацима.
А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 4. или 6. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе, политички и војни аналитичари који су све те догађаје посматрали са огромне просторне удаљености.
Рат у Босни и Херцеговини званично је почео кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. Тај догађај се може и треба сматрати почетком рата у Босни и Херцеговини.
Разни "свезнајући експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и од сваке стварности из тог времена су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.
Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"!
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.
Послије тога није се дуго чекало. Дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се први нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас као празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.
НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ
Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:
- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,
- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,
- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,
- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.
- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без било каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине.
Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жртве ратних злочина.
- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2013. године.
Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Општине Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији.
Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани.
Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакав демографски удар и тужну српску судбину. То се прије рата радило много перфидније и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.
ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД
Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара /била је преступна година/ и 1. марта 1992. године.
До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге).
Недуго затим на другом крају БиХ припадници "Патриотске лиге" из засједе су убили једног поручника ЈНА у близини војног складишта Љубаче у Тузли.
На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски "лигаши" ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.
Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару.
Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.
Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.
Били су то - како би "аналитичари" рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.
РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године кад су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин нису сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.
Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.
Предводећи војнике у "маршевском кораку" (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања снага у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове.
Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ. У редовима "хрватских бојовника" настали су стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.
Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши хрватски функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о "стравичним злочинима" које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА. Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира "државна" делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.
Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, "Југословен" Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада сазнао.
Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани "пси рата". Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси.
"Пси рата" у хрватско-муслиманским
злочиначким формацијама
Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити оправдану бјежанију из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.
БИО САМ СВЈЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА
МНОГИХ ДОГАЂАЈА
Сјећајући се многих догађаја, са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како је било тада тако је остало и данас. У зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.
Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност, у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.
Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.
Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само да тај злочин није судски ријешен, мада се директни убица и његово име знало /касније је Ћело ликвидиран у мафијашком обрачуну/, него ни Ћелини саучесници у почињеном злочину и бројним другим ратним злочинима никада нису изведени пред судске органе. Уосталом, није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
рат се разбуктавао. 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.
рат се разбуктавао. 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.
У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видио сам стравичне слике српског страдања.
Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видјети, донијети највећу несрећу свим народима у БиХ.
У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично увјерити у стравичне слике страдања народа. /Чувени покушај Фикрета Абдића, члана Предсједништва БиХ да стигне у Бијељину и сусрет са Арканом/.
Четвртог априла 1992. године ратни вихор стиже и у Сарајево. Ратни пламен се више није могао зауставити. Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
Тако је почео рат!
Како се завршио, нажалост, још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима. Јер о рату у Босни и Херцеговини постоје четири "истине". Бошњачка је доминантна- ;ало мање одјека има хрватска. Српска се скоро није ни чула до пар година уназад. И ту је четврта "истина" тзв. међународне заједнице која је увијек ишла у прилог Бошњацима.
А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ
није почео 1. марта 1992. године,
нити због убиства српског свата
Николе Гардовића.
Такође, не постоји никакав такозвани
Дан независности БиХ,
јер би се у супротном дao какав такав
алиби политици Алије Изетбеговића
која се у континуитету и данас наставља.
није почео 1. марта 1992. године,
нити због убиства српског свата
Николе Гардовића.
Такође, не постоји никакав такозвани
Дан независности БиХ,
јер би се у супротном дao какав такав
алиби политици Алије Изетбеговића
која се у континуитету и данас наставља.
Још једноставније –
НИКАД СРБИ у Републици Српској
НИКАД СРБИ у Републици Српској
неће прослављати 1. март
као наводни „државни“ празник!
као наводни „државни“ празник!
