Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (47)
 
У разговору са Звонком Богданом


Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове пјесме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава.
Његове пјесме су посвећене женама.

Пјесме певају о љубави, коњима који слободно јуре.  У младости је био ожењен глумицом Гизелом Вуковић. У Суботици посједује винарију „Звонко Богдан“.

Звонко Богдан пјева оригиналне и традиционалне пјесме (нарочито оне везане за Буњевце, уз пратњу тамбурашког оркестра. Прву ауторску пјесму „Сваке ноћи теби певам“ снимио је 3. децембра 1968. године. Једна од пјесама по којој је познат, а коју је сам компоновао је "Еј, салаши на северу Бачке" коју је написао 16. фебруара 1971.

 
Звонко Богдан


Када падне први снег
када падне први снег

Ја упрегнем коња два
два ватрена сокола
па се санкам ноћ и дан
(2x)

Много жена срећем тад
много жена срећем тад

Свакој благи осм'јех дам
познајем је или не
ни једној се не ругам
(2x)

Сваку жену волим ја
сваку жену волим ја

Била она плавуша
смеђа ил' гаравуша
сваку жену волим, ја
(2x)
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (29)
 
 
 
 
На два дана пред Божић, 5. јануара је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић.

Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. 

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош.

Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. 

На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаћее од чирева.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (32)
 
Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера.

Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, – као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства – и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана.

Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. 

Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога.
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2019 | read_nums (51)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Приближава се годишњица рођења
 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 
БИО ЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ

Да би се дошло до праве "дефиниције" карактера рата у Босни и Херцеговни претходно се много шире морају сагледати сви аспекти његовог почетка, односно УЗРОЦИ, МОТИВИ и вријеме, затим укупна тадашња политичка клима као и све посљедице трагичних ратних сукоба на просторима бивше Босне и Херцеговине.

Није само довољно рећи да је рат на овим просторима почео искључиво због сецесионистичких и сепаратистичких тежњи тадашњег муслиманског и хрватског политичког вођства у Босни и Херцеговини, као ни због претензија муслиманског политичког и војног естаблишмента за стварањем прве исламске државе на Балкану.

Сам почетак и узрок рата се, такође, не могу изоловано "везивати" (као што то многи чине) за првомартовски терористички чин 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић. Њега је убио муслимански злочинац Рамиз Делалић "Ћело". Није спорно да је и овај злочин допринио почетку рата, али остати само на овоме било би то ипак поједностављено гледање на стварне, односно круцијалне догађаје и разлоге који су довели до крвавог рата у Босни и Херцеговини.

Исто тако, не може се остати само код чињенице која је потпуно тачна да су у Босни и Херцеговини ратовали сви против свих: муслимани против Срба, Хрвати против Срба, Хрвати против муслимана, муслимани и Хрвати заједно против Срба, те Алијини муслимани против Абдићевих муслимана. Није само то довољно да рат у Босни и Херцеговини због тога добије карактер грађанског, националног и вјерског рата.
Но, да би се расвјетлио претходни рат у Босни и Херцеговини, његов настанак и карактер, ратна дешавањ се морају довести у контекст укупне политичке и војне ситуације у тадашњој заједничкој држави СФРЈ, а поготово у амбијент тадашње Босне и Херцеговине.

Јесте да ово појашњење захтјева много ширу елаборацију, али она је управо неизбјежна да би се чињенично доказао узрок рата. 
Чињенице су једина истина и оне доказују да се радило о ГРАЂАНСКОМ И ВЈЕРСКОМ РАТУ.

Само на изглед ради се о баналаном разлогу, али он је суштински и потпуно тачан: 
РАТ у Босни и Херцеговини почео је због најдемократскијег достигнућа цивилизације - "ЈЕДАН ГРАЂАНИН, ЈЕДАН ГЛАС".
За овакву констатацију морају се у обзир узети сљедећи параметри и анализирати неколико кључних ствари из којих се издвајају:

- предратни национални састав становништва у БиХ,
- настајање (оснивање) првих националних странака у БиХ,
- први општи и вишестраначки избори у БиХ,
- сецесионизам бивших република СФРЈ,
- муслимански, хрватски и српски национални интереси у БиХ,
- подјела власти између националних странака на нивоу
  Републике БиХ,
- коалиција "братских странака" СДА и ХДЗ,
- политичке прилике у том времену у БиХ,
- међународни фактор инволвиран у судбину Републике БиХ,
- "агресија" на БиХ - да или не?
- рат, трајање, исход и његове посљедице,
- Дејтонски мировни споразум.

НАЦИОНАЛНОМ "ЕКСПЛОЗИЈОМ" ДО ДОМИНАЦИЈЕ

Посљедњи попис становништва у Босни и Херцеговини обављен је од 1. до 15. априла 1991. године. Резултате пописа ниједна званична и надлежна институција у Босни и Херцеговини никад није верификовала. Остале су одређене оправдане сумње у вјеродостојност многих података до којих се дошло приликом пописа.

По том попису националну структуру становништва у Босни и Херцеговини чинили су: муслимани 1.905.018 (43,7%), Срби 1.364.363 (31,3%), Хрвати 752.063 (17,3%), Југословени 239.777 (5,5%) и остали 93.685 (2,2%).
Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.354.911 становника. (Овдје недостаје попис становништва општине Купрес, али могу послужити упоредни подаци пописа из 1981. године. Према националој структури они су изгледали овако: 10.098 укупан број становника, од чега 5.169 Срба, 3.947 Хрвата, 745 муслимана и 337 осталих).

Да би се схватила демографска експлозија једног (муслиманског) и смањење броја друга два народа (Срба и Хрвата), ево и упоредних података пописа становништва према националној структури из 1971. и 1981. године у Босни и Херцеговини.

Према попису из 1971. године у Босни и Херцеговини је укупно било 3.746.111 становника, од чега: 1.482.430 муслимана, 1.393.148 Срба, 742.491 Хрвата, 43.796 Југословена и 54.246 осталих.

Само 10 година касније (1981. године) Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.124.256 становника, од тога: 1.630.033 муслимана, 1.320.738 Срба, 754.140 Хрвата, 326.316 Југословена и 89.029 осталих.

Из ових података о националној структури становништва у Босни и Херцеговини сасвим је видљиво да је муслимански народ у БиХ за само 20 година (од 1971. - 1991. године) доживио највећи могући прираштај од 422.588 становника, док је код друга два народа - Срба и Хрвата обрнут случај.
Тако је Срба у односу на 1971. годину (када их је било 1.393.148) 20 година касније (1991. године) било 28.785 мање (!). Исти случај је и код хрватског народа. Хрвата је 1991. године у односу на 1971. годину било 20.785 мање (!).

Овакав национални састав имао је пресудан значај у каснијим потезима муслиманског политичког вођства на челу са "оцем муслиманске нације" у Босни и Херцеговини Алијом Изетбеговићем. Истини за вољу, муслимани су своју вјерску заједницу промовисали у нацију амандманима на Устав СФРЈ 1971. године још у вријеме Џемала Биједића. Југословенски устав из 1974. године је то и званично верификовао. Али то је ирелевантно за појашњење предратне и ратне улоге аутора Исламске декларације Алије Изетбеговића.

НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ 
КАО СРЕДСТВО ДОМИНАЦИЈЕ

Добро је познато да је прва основана чисто национална странка у Босни и Херцеговини била Странка демократске акције (СДА) која је радила у илегали, а легално је формирана 26. маја 1990. године.
Након тога основана је Хрватска демократска заједница (ХДЗ) тачније речено, формиран је огранак те странке у Босни и Херцеговини чија је матица била у Хрватској.

Посљедња национална странка у Босни и Херцеговини основана је 12. јула 1990. године, под именом Српска демократска странка (СДС). 

Вријеме и редосљед настајања "демократских" странака за каснији развој политичких односа у Босни и Херцеговини је био врло битан, скоро пресудан фактор.

На првим општим и вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини надмоћно су побиједиле националне странке. И дан данас се чују приче да је у то вријеме постојала и функционисала коалиција три националне странке (СДА, ХДЗ и СДС) што није тачно.

Само један заједнички циљ ове три националне странке је остварен, а он је био рушење тадашњег комунистичког режима у Босни и Херцеговини.
Послије тога никад више те странке нису биле на истом задатку, а као један од низа доказа јесте чак и тај што до избијања рата никад нису успјеле међусобно да подијеле власт, нити да поставе своје кадрове на нивоу Босне и Херцеговине.

Посебно се то односи на кадрове СДС-а који су били изложени сталним опструкцијама странака СДА и ХДЗ. Потпуно супротни програми ових странака никад нису довели до јединства и трипартитне коалиције.

КОНСТИТУИСАЊЕ ВЛАСТИ У БИХ

Послије већ поменутих општих и вишестраначких избора у Босни и Херцеговини (18. новембра 1990. године) и побједе националних странака успостављена је законодавна власт, тј. формирана је Скупштина Босне и Херцеговине која се састојала из два вијећа:
- Вијеће грађана од 13о посланика и,
- Вијеће општина које је бројало 11о посланика.

Тако се новоизабрани Парламент Босне и Херцеговине састојао од 24о посланика. У тој Скупштини СДС је партиципирао са својих 70 посланика. Још два Србина су били чланови СПО-а /Српски покрет обнове/, док су се у странци Реформских снага налазила још четири српска посланика. Битно је нагласити да Срби у овој институцији нису имали трећину својих представника (процентуално у Скупштини је било 31,5 % Срба) што је за Србе у каснијим догађајима бити погубна чињеница. У истом Парламенту СДА је имала 86, а ХДЗ 45 посланика.

Након конституисања Скупштине Босне и Херцеговине укупно је одржано 10 заједничких сједница парламента (овим сједницама присуствовао је цјелокупни посланички састав, Срби, муслимани и Хрвати). 
И то је све што се могло назвати заједништвом у Босни и Херцеговини.

Због немогућности остваривања српских националних интереса у таквој констелацији снага СДС се повукао из заједничког парламента. 
И поред тога настављено је одржавање сједница муслиманско-хрватске скупштине и укупно је одржано пет таквих тзв. крњих скупштина.

У истом раздобљу потпуно одвојено, одржано је и пет сједница Клуба српских посланика који је касније прерастао у Скупштину српског народа чиме су били створени сви услови за конституисање Српске Републике Босне и Херцеговине што се касније и догодило. Ова чињеница има посебну тежину, јер се након тога Србима у Босни и Херцеговини стално спочитава да су се залагали за стварање "Велике Србије", а сасвим је видљиво и недвосмислено доказано да су Срби уставним конституисањем Српске Републике Босне и Херцеговине били далеко од "Велике Србије". 

Српска Република Босна и Херцеговина је основана 24. децембра 1991. године, а свечано је проглашена 9. јануара 1992. године у Сарајеву у Хотелу "Холидеј ин".

Аутор овог текста је по службеној дужности био присутан свим овим сједницама укључујућии и оних пет сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине. Интересантно је напоменути да је тим крњим сједницама /без присуства српских посланика/ предсједавао предсједник Скупштине Босне и Херцеговине Србин Момчило Крајишник.

У извршној власти, тадашњој Влади Босне и Херцеговине од њених 25 чланова, осам је било српске националности (чланови СДС-а). Илустративно је да су Срби и овдје имали мање од једне трећине својих представника. 
Од конституисања Владе Босне и Херцеговине па до избијања рата, одржана је 161 сједница са преко 5.4оо тачака дневног реда.

Са ове временске дистанце није могуће тврдити да се на сједницама Скупштине, односно Владе Босне и Херцеговине није расправљало о неким чисто српским питањима и интересима, али могу стопроцентно потврдити да ниједно, па ни најбезазленије српско питање није добило подршку "свезаних застава", односно коалиције СДА и ХДЗ.
Добром и синхронизованом мајоризацијом коалиција СДА и ХДЗ гушила је сваки српски национални интерес. Након свега реченог, шта се онда могло очекивати и шта је било чинити Србима који су били у мањини. Једини и тада могући начин институционалне борбе за опстанак Срба и заштите виталних српских националних интереса било је оснивање српске владе која је на једној од наредних сједница и формирана у облику српског Министарског савјета.

РАСТУРАЊЕ И РАЗБИЈАЊЕ СФРЈ

Већ на самом почетку рада Скупштине Босне и Херцеговине због дијаметрално супротних и непомирљивих националних интереса муслимана и Хрвата с једне и Срба с друге стране, било је сасвим јасно да ће муслимани и Хрвати преко својих странака (СДА и ХДЗ) чинити све да се Босна и Херцеговина издвоји из уставно-правног и територијалног устројства тадашње заједничке државе СФРЈ.
Док је национални интерес Срба био опстанак Босне и Херцеговине или барем српског народа у саставу још постојеће државе Југославије.

Плима сецесионизма, сепаратизма и насилног издвајања била је већ добрано захватила Словенију и Хрватску и несмањеном жестином је надирала и унутар саме Босне и Херцеговине. Тај талас је једноставно био незаустављив и већ тада се могла предосјетити заједничка несрећа која ће слиједом наредних догађаја као пожар захватити цијелу Босну и Херцеговину и све њене народе.

"СУВЕРЕНА" БИХ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ

На једној од сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине (14. октобра 1991. године) коалиција муслиманских и хрватских странака је без уважавања српских националних интереса донијела и изгласала Декларацију о сувереној и независној Босни и Херцеговини.

Послије такве одлуке српски посланици напуштају заједнички парламент и више се у њега никад нису вратили. 

Исте те (1991.) године, муслиманско-хрватска скупштина је крајем децембра упутила захтјев Европској унији за међународно признање "суверене, јединствене, недјељиве и независне" Босне и Херцеговине.

На сједници крње скупштине одржаној 25. јануара 1992. године, у раним јутарњим часовима (око 6 часова) без присуства Срба донесена је Одлука да се посљедњег дана фебруара (29. преступна година) и 1. марта одржи референдум о самосталности БиХ.

Никада нико није институционално извршио ревизију свих догађаја из тог времена, напросто због чињенице да је од укупног муслиманског и хрватског гласачког тијела излазак бирача на тај фамозни референдум био 1о8% (!). 
Такав "риплијевски" одзив је несхватљив, без обзира на тадашњи систем гласања.
Није било никакве контроле избора. Радило се о једнонационалним страначким саставима бирачких одбора. Вршено је заокруживање и српских бирача иако Срби нису изашли на изборе. 
Све у свему, од укупног бирачког тијела у тадашњој Босни и Херцеговини иако Срби нису гласали, резултат је био: око 64 % гласало је за самосталност Босне и Херцеговине. Треба нагласити да ни тај проценат није задовољавао уставни проценат од преко двије трећине потребног позитивног изјашњавања.

Све до данас стављена је тачка на тај случај. Остаје питање да ли више било кога интересује то вријеме и све махинације око овог референдума, јер неспорна је истина да је референдум био један од кључних узрока избијања рата. Требало би се све ово расвијетлити ако ништа друго, а оно бар да би српска страна избјегла "накнадну памет", те да би се све коцкице сложиле у мозаик карактера рата. То се мора урадити, кажем мора, а знам да неће, не само због садашњих генерација Срба, већ и оних које ће доћи.

СРБИ У БЕЗНАЂУ

Већ сам раније рекао да је као одговор на муслиманско-хрватски сепаратизам и сецесионизам 24. октобра 1991. године, Клуб српских посланика прерастао у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. На тој конститутивној сједници донесена је и Одлука да се 9. и 10. новембра 1991. год. организује и спроведе национални Плебисцит за останак Срба из Босне и Херецеговине у СФРЈ.
Од велике је важности податак да је на одржаном Плебисциту био скоро стопостотни оџив Срба, те да је на њему гласало 1.513.ооо српских гласача и још близу 5о.ооо из других народа.

Уочљив је несразмјер укупног броја српске популације (попис становништва из 1991. године је показао да је тада било 1.368.ооо Срба у БиХ) у односу на број гласача изашлих на Плебисцит. Али и ово је индикативан примјер трагедије српског народа у Босни и Херцеговини, јер се из вида не смије изгубити податак да је након Другог свјетског рата, па све до почетка овог, Босну и Херцеговину напустило преко 500.000 Срба. То је чињено из разно разних разлога, попут смишљених колонизација и планског расрбљавања Босне и Херцеговине све у циљу разбијања компактног српског националног корпуса. Међутим, ипак су и ти расељени и протјерани Срби као држављани Босне и Херцеговине узели учешћа и изашли на српски Плебисцит.

Важно питање је и зашто су Хрвати у Босни и Херцеговини заједно са муслиманима изашли на фамозни муслиманско-хрватски референдум.

Један од разлога био је и тај што су Хрвати као приоритетан задатак имали на уму да са цјеловитом и сувереном Босном и Херцеговином увуку "своје цвијеће браћу муслимане" у било какву уставну и територијалну организацију (унију, федерацију или конфедерацију) са Хрватском. Уз овај веже се и онај неизбјежни заједнички циљ муслимана и Хрвата да се Босна и Херцеговина издвоји из СФРЈ и тако заједничка држава потпуно разбије и растури.

Како је донијета одлука о изласку Хрвата на референдум о самосталности БиХ, односно какво је било хрватско понашање и улога у институцијама система као и ван њих. Шта се све догађало у кулоарима и на "тајним" паузама у вријеме засиједања Скупштине и Владе Босне и Херцеговине биће више говора неком другом приликом. Одговори и на ова питања ће такође, бацити више свјетла на узроке и карактер рата у БиХ.

О понашању "међународног фактора", односно о учешћу разних посредника типа њемачког министра иностраних послова Дитриха Геншера, аустријског му колеге Алојза Мока, америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, њемачког канцелара Хелмута Кола и других, углавном све је познато.

Њихова улога у разбијању СФРЈ и "душебрижничка борба" за самосталну Босну и Херцеговину је немјерљива. ПОЧЕО ЈЕ РАТ ...


НАПОМЕНА:
 
Како је 24. октобра 1991. године створена, а 9. јануара 1992. године  у Хотелу "Холидеј ин" у Сарајеву свечано и проглашена Српска Република Босна и херцеговина, биће говора у наредним текстовима ...
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva