Slavko Jovičić

Отворена болница "Србија" у Источном Сарајеву

— Autor sjovicicslavuj @ 13:55
 
5.10.2018.

У Источном Сарајеву данас је отворена болница "Србија", чијом изградњом је успостављена модерна и функционална здравствена установа у којој ће медицинска заштита бити доступна за око 120.000 грађана сарајевско-романијске регије.
Послије деценија чекања данас су грађани Источног Сарајева добили нову болницу која ће замијенити старе објекте.

Дуго су се медицински радници мучили и радили у тешким условима. Захваљујући Влади Републике Српске, ангажману предсједника Српске Милорада Додика и локалном руководству, изникла је једна модерна здравствена установа.

Важније од свега је да ће пацијенти из нехуманих услова прећи у модерне просторе болнице.
Ово је важан догађај, не само за сарајевско-романијску регију, већ за читаву Републику Српску, за здравствени систем Српске.

Градњом ове болнице ријешен је горући проблем здравства Републике Српске.
Братска Србија је пружила несебичну помоћ Републици Српској донирајући пет санитетских возила.

Болница која је отворена 1921. године више није адекватно лијечилиште, јер није могло да испуњава услове, тако да је послије готово 100 година било неопходно ући у пројекат изградње новог објекта. У новој болници бити примијењене савремене технологије.

Новоизграђени болнички комплекс отворио је предсједник Републике Српске Милорад Додик. Отварању је присуствовала и премијер Жељка Цвијановић.
У име предсједника Србије Александра Вучића отварању болнице присуствовали су потпредсједник Владе Србије др Небојша Стефановић и министри здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар и Зоран Ђорђевић министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања у Влади Републике Србије,

У изградњу нове болнице у Источном Сарајеву уложено је више од 54 милиона КМ. Саграђена је по највишим европским стандардима, прије предвиђеног рока, и савремено је опремљена.

Болница је назив добила у знак захвалности Србији за лијечење грађана сарајевско-романијске регије у ратном и поратном периоду, као и за сталну подршку допринос у едукацији здравствених радника с циљем развоја здравственог система на подручју Источног Сарајева
Ова здравствена установа повезана је са претходно изграђеним и опремљеним амбулантним дијелом-Поликлиником и чини комплекс од око 15.000 метара квадратних, са око 210 болничких кревета.

Нова болница подијељена је на функционални и стационарни дио и располаже са свим медицинским специјалистичким службама, као што су одјељење неурологије, онкологије, офталмологије, одјељење за болести уха, грла и носа, пуломологије, урологије, интерно одјељење, одјељење нефрологије, педијатрије, хирургије, гинекологије, као и порођајно одјељење и неонатологије.

Нова болница има и одјељења интензивне и полуинтензивне његе, као и централну лабораторију.
Камен темељац за изградњу болнице "Србија" положен је 7. јула прошле године.
 

МИЛЕНИ ДРАВИЋ - Срећан рођендан!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:45
 
На данашњи дан , 5.10. рођена је
ЖЕНА, дама, умјетница, глумица ...


МИЛЕНА ДРАВИЋ


коју су многи од нас вољели 
и коју ће и даље вољети!


 

Србија 2.000-те године и данас кад се још увијек опоравља

— Autor sjovicicslavuj @ 08:43
 
Ничим изазван, одлучио сам да се "умијешам"
у унутрашње ствари друге државе!


ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Пети октобар онда и данас

Прије 18. година, дакле те 2.000. године, десио се пети октобар. Данашњи пети октобар је осамнаест година након ондашњег истог датума. 
Београд је тог петог октобра и те двије хиљадите године горио. Био је у ватри и пламену. 

И данас се осјећају дим и паљевине из ондашњег времена. Доста тога је санирано или боље речено - све је обновљено. Али, неке посљедице и неке ствари никада се неће санирати. 
Да ли се дaнас било ко пита шта се тада стварно десило. Или шта се барем десило са багером тадашњег “хероја”, извјесног Џоа, који је багером кренуо на српску пријестоницу. 

У засједама су чекали многи да најуре Слободана Милошевића и његове властодршце. И у томе су успјели. Касније су успјели и да га продају хашким инквизиторима. Ни данас се не зна ко је хапшењем и продајом Милошевића Хашком трибуналу у џеп ставио пет милиона долара или су Амери по ко зна који пут насамарили српске алаве петооктобарске властодршце и "испалили" их за обећану награду.

Али шта је у међувремену успио народ у Србији. Успио је да издржи све и свашта. Истине ради, у посљедњих пар година Србија је успјела да се опоравља и да се из понора уздиже и пење. 

Из тог времена у политици нема више Веље Илића, а мало ко је могао да замисли Србију без Веље.
Нема више ни храста који се налазио на дионици ауто-пута Прељине – Горњи Милановац у мјесту Савинац, на траси Коридора 11. Неки стручњаци су процјењивали да је трајање живота храста било преко шесет вијекова. Било. Али га уз велику помпу посјекоше и више га нема.

Пети октобар ће остати запамћен као дан 
кад су се многи голугузанери енормно обогатили, 
пљачкајући све до чега су дошли.  

Ако дуговјечни храст није преживио, у политици се и даље одржао вјечити Чедомир Говнановић, јуноша такозваних промјена. Било је чудно да неко први дан радног стажа започиње у политици и то на једној од најважнијих функција у власти. И десило се шта се десило. Чеда се енормно обогатио, а неки који су му повјеровали су или потпуно пропали или су толико осиромашили да их чак ни њихов сарадник и лидер Чедомир више и не гледа, а и зашто би кад му у његовом енормном богатству и нису више потребни.
Макарона у Чединим фабрикама скоро да и нема. Све фабрике су пред банкротом и гашењем, али и са енормним дуговањима радницима и држави.  

Ако добро памтим, из тог времена још су активани и актуелани Ненад Чанак и Зоран Живковић. Они су у сваком времену знали како да напуне само своје џепове и да из својих "чанака" кусају колико желе, па чак и да се преждeравају у изобиљу благодети које су за њих обезбиједили "младореволуционари" петооктобарских тзв. промјена. Да промјена, али на горе.

Из оног времена остао је запамћен и вјечити Расим Љајић. Али нећу о њему да ми неки не би пришили антинационално опсервирање Љајића. Дакле нећу ништа о Расиму!

Не могу да заборавим и неке ликове из такозваног покрета "ОТПОР". Да, они су свима били отпор. Једино нису били себи и страним финансијерима. 

 Многи "отпораши" су се добро ухљебили и данас су многи од њих на наким позицијама и по мало грицкају донације разних Сороша и бјелосвјетских олоша.

Немам намјеру да се више бавим пучистима, јер сви су се како тако одлично снашли и обогатили на патњама народа у Србији.

Коментар с разлогом написах петог октобра.
Остај ми здраво српски народе ...

Сутра је нови дан. 
Сутра је шести октобар Љета Господњег 2018. године.
 

МИЛУНКА САВИЋ - ЖЕНА ЈУНАК ЗА СВА ВРЕМЕНА! СТИДИШ ЛИ СЕ СРБИЈО КАКО СИ СЕ ПОНИЈЕЛА ПРЕМА ЈЕДНОЈ ЖЕНИ - НАЈВЕЋЕМ ЈУНАКУ ИЗ СРПСКОГ РОДА И НАРОДА!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:40
 
Историја није забиљежила
оваквог јунака - ЖЕНУ

На данашњи дан 5.10. 1973. год.
умрла је славна српска хероина

МИЛУНКА САВИЋ




ЖЕНА ЈУНАК са највише
 
ратних одликовања у свијету!
 
**************************
Просто је невјероватно како су се срамно
 
односиле власти према овој 
 
ЖЕНИ ЈУНАКУ!

 
То се посебно односи
 
на комунистичку злочиначку
 
камарилу злочинца Јосипа Броза!


Рођена је 1890. или на Видовдан, 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница  код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

 Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.

 У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". 
Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. 

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

 Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. 

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.
Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. 

Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. 

Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

 

Powered by blog.rs