Slavko Jovičić

БРАНКО МИЉКОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:39
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 12. 2. 1961. године,
у центру Загреба пронађен је објешен
славни српски пјесник и књижевник


БРАНКО МИЉКОВИЋ




- Године 1953. одлази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. 
                                               
 Имао је само 27 година.


--------------------------------------------
 
 

ЛАЗА КОСТИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:36
 
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 12. фебруара,
рођен је славни српски пјесник 

 
ЛАЗА КОСТИЋ
 
 
 
 
ЛАЗА КОСТИЋ

Santa Maria della Salute.


Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма
Santa Maria della Salute.

Овај пут је ни на блогу нисам поставио, јер се може свугдје наћи на нету. 

Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.


Несрећна љубав

Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. 

Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.

Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.

Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.

Фатална судбина

Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.

Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.

 

Данас, 12.2. су: СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА

— Autor sjovicicslavuj @ 11:34
 

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи.

По једнима је то био Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија.

Постојала је и трећа група, која је величала светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите.

Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту."

Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.

Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује на данашњи дан, а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује.

И то: Свети Василије Велики празнује се 14 јануара, Свети Григорије Богослов 7 фебруара и Свети Јован Златоуст 26 новембра. 
 

Powered by blog.rs