Slavko Jovičić

Српским џудистима укупно шест медаља на Свјетском купу у Београду!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:06


Првог дана такмичења наше џудоке су освојиле четири медаље. 
Милица Николић 
се изборила за бронзано одличје у категорији до 52 килограма.

 Двије рођене сетре, 
Ања и Јована Обрадовић 
су практично у исто вријеме, али на два различита татамија,
успјеле да се докопају трећег мјеста у категорији до 63 кг, 
што је свакако куриозитет. 

Код мушкараца, 
Страхиња Бунчић 
је у категорији до 66 килограма морао да се задовољи сребром.
------------------------------------------  
Другог дана такмичења у недјељу медаље су освојили:
Бошко Бореновић 
је стигао до сребрног одличја у категорији до 90 килограма.
 
--------------------------------------------------
Горан Пргоњић 
освојио је бронзу у категорији преко 100 килограма.

 

Недјељна јесења цртица из свакодневице ... Толеранција или деструкција (само)свијести?! Поглед из мог многугла ...

— Autor sjovicicslavuj @ 11:43
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 
Увијек некако случајно или са намјером "налетим" на неке друштвене мреже и онако летимично погледам неке текстове. 

За прегледавање коментара који иду у тим полемичним, безвезним и бјесомучним расправама, ево да кажем - немам времена, а још искреније - ама уопште ме и не интересују. У тој баражној ватри и у размјенама коментара никад нема консензуса, нити се расправе заврше у некој иоле прихватљивој толеранцији. Тачније, увреде су саставни дио таквих расправа у којима ће јаје бити округло, а лопта ће бити у облику јајета.

Остаје питање да ли су бројна вријеђања оног другог и другачијег само саставни дио мозаика сиромаштва вокабулара у свеопштем безнађу и слуђености оних који су посљедица напретка или назадовања цивилизације или је у питању нешто сасвим друго. На таква  питања немам одговора. 
Ипак треба рећи да се ради о примитивизму, некултури, безобразлуку и о неизбалансираној поремећености острашћених аутора разно разних памфлета и о ауторима текстова који одишу свакојаком мржњом. Ради се заправо о манифестовању и о испољавању илузија у њиховим главама са поремећеним садржајем, а све због њихове немоћи да буду неко и нешто, а у ствари су нико и ништа. 

Не постоји ствар коју ће неко изговорити, а да се као по аутоматизму, ничим изазван, не нађе онај неко други и не осјети повријеђеним. Разлози за увреде се не могу ни побројати, али ево само неких, које би требале бити повод да се крене онако рафално са увредама...народ, нација, вјера, раса, политика, спортска навијања, пол, боја косе и очију....итд. итд..

Узалуд су, изгледа, прошли миленијуми од настанка и напретка цивилизације, а да се при том још увијек нисмо научили или привикли на стварност. А она је сљедећа – различити смо у много чему, али и слични у многим стварима које су ирелевантне у односу на све оне разлике које разједињују људе и које су стални реметилачки фактор у разумијевању и потребној и подношљивој толеранцији живота наспрам суживота и живљења.

У којој смо фази квази самоцензуре или оне наметнуте цензуре, е то не знамо. Али, много тога знамо. Знамо да су посљедице таквог стања очигледне и да се манифестују с једне стране између сфере једноумља и крајње деструктивног стања, и с друге стране неприхватљивог понашања које се претвара у безумље.

Зато ни вријеђања и понижења немају својих почетних као ни крајњих параметара чиме би била ограничена. Међутим, увијек или у већини, та вријеђања се крећу у распону од локалног, па до глобалног нивоа, од приватног, па до општег стања у свеукупним друштвеним односима. 

Ријетко кад или скоро никад се ниједан појединац не упита јесу ли оваква догађања везана и за његову кривицу, да не кажем и за његову одговорност за таква понашања. Не. Мислим да ће за појединца увијек неко други бити крив, јер забога, тако се најлакше ослобађа самодеструкције и свих негативности које су иманентне сваком човјеку. Али, то је само покушај, а сви покушаји се не завршавају и позитивним исходом.

Додуше, лијепо је бити свјестан своје позиције и бити умјерен у својој стварности, али то су само прокламовани циљеви и нека виђења која у основи не пролазе на коњуктурној узаврелој свакодневној сцени и у борби за опстанком, а врло често и за преживљавањем.

И сасвим на крају, мали је праг толеранције и нико о њему не води рачуна. Заправо, о таквим стварима не треба маштати. Но, треба имати на уму да маштање није против законито. Својим ногама не можете поклопити цијелу планету. Зато и не само због тога, већ и због много других разлога, вријеђања и увреде треба схватити само као слабост, по некад и као болест оних људи који су такви какви су и који у себи имају усађене најниже пориве мржње. Јер забога, чињенично је да без тога не могу да функционишу, па тако ни да опстају у времену сталних тектонских, друштвених и цивилизацијских промјена у друштвеним кретањима мјереним односом – “појединац у колективитету”.
 

Првог дана Свјетског купа у џудоу које се одржава у Београду српски репрезентативци освојили су четири медаље

— Autor sjovicicslavuj @ 10:02
 
Три медаље, бронзане, 
освојене су у женској конкуренцији - 
Милица Николић 
у категорији до 52 килограма 
------------------------------------
Јединствен случај у свијту да су
двије сестре у истој категорији
на истом такмичењу освојиле исте медаље!
 
Сестре Ања и Јована Обрадовић 
у категорији до 63 килограма освојиле 
су бронзане медаље

-----------------------------------------------------------
Код мушкараца Страхиња Бунчић 
је у категорији до 66 килограма освојио сребро


------------------------------
 

Powered by blog.rs