Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 26 Maj, 2017 | read_nums (217)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



На
 данашњи дан. 26. мај 1992. године ...
 
Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...
 

Кад се након 25 година присетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун на вријеме које је протекло у претходним годинама.
26. мај 1992. године памтим и све док будем жив памтићу као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успјевам да продужим живот.
На данашњи дан, прије 25. година, тог несрећног 26. маја 1992. године одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.
О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао.. Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...
Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштни су само да раде најтеже послове потребне за муслиманску војску на првим борбеним линијама и у живим штитовима. Нико вас ту није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 
У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хадџићима, сви остали су били цивилна лица. Кроз логор “Силос” прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Свега се сјећам као да је било јуче. Зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити. 
У почетку, у току 63 дана, од 77 килограма - колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа те године имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.
Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.
Затворен сам 26. маја 1992. год, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.
И од тада, па до данашњих дана траје стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима.
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva