Slavko Jovičić

БРАНКО МИЉКОВИЋ - За сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:33

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Бранко Миљковић
 
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године



- Године 1953. одлази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
 
 И то је званична верзија смрти славног пјесника, али тај случај никада није разријешен до краја.

Живио је само 27 година.

Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим". 

Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања. 

Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв  која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем). 

Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.
 
 

29.01. су: Часне вериге светог апостола Петра

— Autor sjovicicslavuj @ 21:31

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
 

Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente zloglasnog "Aušvica"

— Autor sjovicicslavuj @ 19:39
 

Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente 
zloglasnog "Aušvica"
 
 BANJALUKA - Predsjednik RS Milorad Dodik izjavio je danas, povodom Međunarodnog dana sjećanja na žrtve Holokausta, da zarad budućih generacija nijedna žrtva nacističkih koncentracionih logora nikada ne smije biti zaboravljena. 

"Na ovaj dan treba da se prisjetimo svih žrtava fašizma sa željom da se takvo zlo više nikada ne ponovi. Naša obaveza je da sadašnje i buduće generacije učimo da takvo zlo nikada nikome ne smije da se čini, te da ukažemo koliko su važni ljudski život, dostojanstvo, sloboda i mir", istakao je Dodik. 

Podsjetivši da su Srbi drugi narod po broju stradalih u nacističkim i ustaškim logorima u Drugom svjetskom ratu, predsjednik Srpske je naveo da je na današnji dan 1996. godine, dva mjeseca nakon što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum, zatvoren i koncentracioni logor "Silos" u Tarčinu kod Sarajeva, u kojem je bilo zatočeno više od 600 srpskih civila. 

"Prema svjedočenjima bivših zatočenika, logor 'Silos' imao je sve elemente zloglasnog logora 'Aušvic' iz Drugog svjetskog rata i to treba da bude opomena da je fašizam kao ideologija, nažalost, bio prisutan i tada što se u budućnosti nikada i nigdje ne smije ponoviti", poručio je predsjednik RS. 

Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN u znak sjećanja na dan kada je 1945. godine oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u porobljenoj Evropi.
 
Текст на линку "Независних новина"!
 

Ovo je Bosna i Hercegovina!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:04

 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају.

Прави се тако легенда о случају који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко фабрикује такве истине? Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 

Никада нико од таквих неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 

 
Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат'". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије РБиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије РБиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.


Војска РС их је касније мртве извукла и покопала скупа.

Касније је Адмирин отац ексхумирао Адмиру и покопао је гдје је мислио да треба, на муслиманско гробље.

Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Срепске.

 

Потенцирање неодређености је дугог вијека у БиХ, али су лажи кратког даха. Тако то траје више од 25. година, откако је БиХ постала каква таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR провјерио, али их никада није и документовао. Нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита "А гдје је ту печат!?".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли док су лежали једно преко другог) те је њихова смрт, доведена у везу са терористима из јединице "Шеве" Службе државне безбједности тзв. РБиХ.
 
 
Бошко и Адмира покушали су, на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве" Неџад Херенда и Драган Шошић пуцајући, како је Гараплија свједочио, са зграде "Стелеxа".
  /Напомена  аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

Иако се Херенда и Шошић доводе у везу са, поред овог, са још два ратна злочина они никада нису процесуирани од стране тужилашта у БиХ, заправо против њих никада тужилаштво није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учесствовао - убиство Бркића и Исмићеве, злочин у Великом парку кад је стријаељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске армије и атентат на породицу првог командната Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Терориста Херенда живи у Гронингену. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!

Такођер, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ већ је, парадоксално, запоселн као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем, у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје убице.

А о покојној Адмири и покојном Бошку ни ријечи. То је та Босна и Херцеговина.

  

Powered by blog.rs