Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2017 | read_nums (134)
 

Емир Кустурица:

Зато волим

Републику Српску!

Прослављени српски редитељ Емир Кустурица истакао је синоћ у Бањалуци да Републику Српску и традицију Светог Стефана, као патрона државе Српске, није могуће поништити.
Сестре и браћо - помаже Бог!

Народ је људска заједница везана језиком и она траје. Немојте дозволити да нам наметну други језик од оног којим говоримо.

Један јајолики човјечуљак живих очију, са француском капом на глави, височки терс појављивао се с времена на вријеме у кафани Партизан, пио лимунаду, вадио је жути липа-блок, звјерао около, нешто пописивао! Послије рата су ми рекли да је водио евиденцију ко пије, а ко не пије алкохол! Када се у ваздуху осјећала близина рата, он ме 1990. године питао: „Је ли ти Куста, шта оно теби бјеше жена?” Ја кажем: „Она ти је најбоља смјеса. Свега има у крви – Срба, Словенаца, Хрвата, пали ко мерцедес!” Он вели: „Ма не питам те то. Је л’ она Шокица ил’ је Влахиња?!” Ја кажем: „Југословенка“, а он мени: „Е па да ти кажем, слабо ти мени Куста радиш. Не трудиш се.” „Како се не трудим? Двоје дјеце, три филма.“, а он каже: „Ма пусти то. Тешка времена, а ти је ниси превео на нашу страну?!” „Она је на нашој страни.“ – кажем ја „Југословенка“, а он мени: „Нема то више. Пусти то сад. Опамети се! Сада су сви на својој страни!” „Мени је важно да је нормална жена и да ме не малтретира, да могу овдје на миру да попијем пиво!?” Он вели: „Па у томе је грешка!“ „Каква грешка? Супер жена! Није јој важно ко је које вјере. Нормална.“, он се љутну. „Добро си почео, али ти не ваља крај. Уопште није важно које је она вјере, важно је да је Муслиманка!“

Та реченица, која на први поглед звучи као безазлена кафанска шала, била је све вријеме политичка идеја водиља Алије Изетбеговића и његових сљедбеника! Све што се дешавало послије смрти оца Алије, син Бакир је усмјерио на осветничко рушење Републике Српске у сарадњи са фантомском Међународном заједницом, гдје је, на крају, било све исто као пред Први свјетски рат. Умјесто Бењамина Калаја, пристигао Валентин Инцко, умјесто илегалног Аустријског суда и процеса Младој Босни постављен Хашки трибунал, објективни суд који је кажњавао Србе и понеког Хрвата! (слична позиција)!

У међувремену је она реченица из кафане Партизан прерађена – није важно које смо вјере, него треба да будемо, ако не већ одмах Бошњаци, онда прво Босанци, али на крају, свакако, Муслимани. А шта може бити већа препрека од Светог Стефана за реализацију такве намјере? Зато су одлучили да га сруше.

У повељи 1382. Стефан Твртко Котроманић, који себе назива краљем Србаља, Босне, поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли у тек постављеном Светом Стефану (данашњем Херцег Новом) прославља Светог Архиђакона и Првомученика Стефана, а након крунисања, на грб Котроманића ставља љиљане као симбол који су у хришћанској Европи симболизовали чистоту пресвете Богородице! Изетбеговићи су се заиграли са љиљанима давно и трошили их као своје патриотске биљке. Дакле, завукли руку у џеп туђе културе и закитили французице украденим цвијећем! Какве везе они имају са традицијом хришћанске, па онда секуларне Европе када је то традиција државе, која настаје као социјална појава, њима стран производ западне цивилизације. Није Свети Стефан био крсна слава владарске породице Котроманића, то је патрон државе којом они владају, заступнику пред престолом Бога отаца Тврткових и наших којег он преузима од Немањића чином свог крунисања у манастиру Милешева!

Знате ли колико земаља и колико градова данас имају патроне који долазе управо из исте традиције? То Изетбеговићу и није параметар, јер њему хришћански Запад никада није био мјера. Он је нетрпељивост према западној традицији изражавао кроз србофобију, али му је отац знао, преко Младих Муслимана, да пактира са западним фашистима када је требало, а он сам је на вријеме схватио да је корпорацијски капитализам добар да му обезбједи мјесто Луциферовог шегрта! Главна копча је Саудијска Арабија, земља која као савезник не штити ниједно поглавље људских права, нема демократске изборе, земља која нам лиферује селафисте и која директно финансира Исил и Даеш.

Наша невоља је што се данас прошлост уважава само код оних који имају атомску бомбу и ових малих чија се елита богати безусловно извршавајући наредбе, претварајући се тако у Луциферове шегрте, а ја све чешће гледам у небо пошто, како рекох, оно зна и тихо, да ме нико не чује, говорим: „О Боже, дај и мени једну онако малу згодну бомбицу да је стрпам у џеп и не да је бацим некоме, не дај Боже, не треба ми то, него да је виде док вири из џепа, а ја да се правим луд. Као није важно. Нека је нек стоји. Не једе хљеба.“ Да им тако изведем доказ и да уваже наше страдање и да зауставим причу којом су, по својим фалсификатима, од једног жртвованог народа направили злочинца! Ту ми чак и друг Тито пада на ум! Што би он рекао: „Треба радити као да ће сто година бити мир, а сутра можда рат.“ Онда се повратим из личних снова, дакле, ставим на страну атомску бомбу и пуштање машти на вољу! Вријеме је да се та емоција артикулише, а тај који би могао да нас части са бомбом, из искуства знам, он ће нас испоштовати до минимума, па зато, сестре и браћо, не преостаје нам ништа друго него да се боримо као што смо и до сада, само за ту борбу имам неколико упутстава!

Ако се не заустави  мазохистичко понашање највећег дијела наше интелектуалне и политичке елите, која избјегава да се директно супротстави понижавању, да напусти политику кретања испод радара и клецања пред политичким непријатељима, да нашу политичку великодушност преусмјеримо са других ка нама, да се окану ситне вајде, да прихвате стварност и да се рву са њом! Јер шта ради Бакир Изетбеговић него обавља џелатски посао, забија нож у срце једној култури чији идентитет етика проистиче управо из мита о Светом Стефану кога су у илегалу протјерали након османско-исламске агресије, те окупације коју је извео султан Мехмед II.

Ако се сложимо да је то је било толико давно, у чије име онда Бакир данас тражи да се погази традиција Котроманића чије је љиљане покрао? Да ли то ради у име оних Арапа који су заузели Илиџу, па се тамо не чује ниједан други језик него Арапски? Да ли то ради у име Турака? Не вјерујем, јер Руси и Турци ратују под истом заставом заједно са Иранцима! Ми смо то одмах схватили, а изгледа да ће са Бакиром бити као у оној анегдоти када су Оџаклије игнорисале чињеницу да је пао Берлин 1945. године, па су у рововима и даље бранили опстанак Трећег рајха.

Све је, дакле, могуће, али Републику Српску и традицију патрона Светог Стефана неће бити могуће поништити. Не само због тога што је покрадено наше цвијеће па уграђено у грађевину којој ми не припадамо. То је традиција. Колико год изгледа како је 1300. година далеко, ипак, то је само 11 мојих живота који нас дјеле од Дубровачке повеље Твртка Котроманића. То је сувише близу и свјеже у колективном памћењу нашег народа да би нам неко неометано испред носа опљачкао нама толико важну традицију!

Нема малог народа који је свијету даровао више научника нити има народа, чији су печалбари већ шездесетих година својом јефтином радном снагом градили Западну Еропу! Нема малог народа који је од страдалника и жртве преведен у починиоца злочина и геноцида! Све што нам се дешавало у посљедњих 200 година, Луциферови шегрти су стручно компримовали у четири године и грађански рат деведесетих! И наједном, све се обрнуло наопачке. Усташе и Ханџар дивизија испадоше борци против фашизма, а њихови насљедници носиоци хуманистичких пројеката, а нас, дјецу партизана и бораца против нациста, прогласише фашистима. Једно вријеме су тако силно радили да сам помислио како ће ускоро изводити доказ да је мајмун настао од човјека, а да стабло расте са неба према земљи! Уз то нема везе што смо у рату деведесетих признавали почињене злочине, они нама нису признали наше жртве. И не само то, него су нам ретроактивно поништили  све, голготу коју смо пролазили у Првом свјетском рату, губитке у борби против нациста, све учинили да се славна прошлост једног европског народа и његове научне и културне елите претвара у чист губитак.

Ето, зато волимо Републику Српску, јер овдје, када се гледа у небо, не обузимају нас само жеље да добијемо ону једну малу џепну, него је овдје присутан ехо стварне истине о нама, а нама су истина и правда одувијек биле најважнија исхрана, најдјелотврнији протеин, најжешћи ензими, најјачи природни антибиотик. Једино се овдје чује довољно гласно да смо народ који је протјеран из Хрватске, народ који је бјежао у Србију из Босне и Хецеговине, народ који је бомбардован на Косову, народ кога више нема у Сарајеву и који је, на крају, највећа жртва тог и свих ратова који су му на Балкану у посљедњих двјесто година претходили и једини код којег слободе има!

ЕМИР КУСТУРИЦА
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2017 | read_nums (103)

10. јануара 2017. године, Љета Господњег ...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.
                        
Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 25. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.

Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.

Прво,  од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!
Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.
Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо! 

Зато живи трајно и срећно 
РЕПУБЛИКО СРПСКА!

На многаја љета!
 
ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МОЈА РЕПУБЛИКА

Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај

За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република

У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни

Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо

У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva