Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 24 Novembar, 2016 | read_nums (144)

СТОП НАСИЉУ

НАД ЖЕНАМА!

 
Сваки насилник треба
 
да зна да је и његова
 
МАЈКА ЖЕНА!
 

У многим земљама свијета жене трпе насиље на основу полне дискриминације, спријечене су да учествују у друштвеном животу, трпе дискриминацију због своје етничке припадности, статуса или инвалидитета. 

Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији. 

У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене. 

У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних. 

Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.




Autor sjovicicslavuj | 24 Novembar, 2016 | read_nums (90)


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан 25. 11.

рођен је велики српски глумац
 
 
ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ
 
 
 
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 24 Novembar, 2016 | read_nums (136)
 
 Родио се на острву Кипру, у кнежевској породици. Отац му беше кнез Епифаније. Од самог рођења је васпитаван у побожности и страху Божјем. Имао је породицу, али по Божјем промислу умреше му деца и жена, те он ослобођен од служења телу, посвети се духовном животу. Узнесе благодарност Богу, усрдно му служећи, проводећи све своје време у непрестаној молитви, чинећи многа богоугодна дела. 

 Показивао је велико милосрђе према убогима и невољнима. Због таквих врлина, Бог га прослави међу људима, те га и сам цар веома поштоваше, па га као таквог постави на патријаршијски престо. Свети Јован се постара да паству очисти од јереси и посвети се добротворним делима милосрђа. Није било ни једног сиромаха, да је од њега одлазио празних руку. Свим невољним је давао милостињу, све тужне је тешио, гладне је нахранио, наге одевао, заробљене откупљивао, болеснике исцељивао, путнике збрињавао. 

Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство". 

Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године. 
Сахрањен је у цркви Светог Тихона Чудотворца, између тела два епископа. На очиглед свих присутних догоди се чудо да се у тренутку спуштања његовог тела у гробницу, размакоше тела ове двојице да направе места овом угоднику Божјем. 

Пошто за живота би милосрдан и опрашташе свима, који се искрено покају, тако и после смрти своје јави се једној жени, која сагреши тешко, те од стида не смедоше му рећи, но му написа писмо, али пошто свети Јован умре, писмо се изгуби. Плашећи се да ће сви сазнати за њен грех, жена три дана и три ноћи проведе на гробу светитеља, горко плачући. Трећу ноћ устаде свети Јован из гроба и пружи жени писмо са речима: "Ради слуге мога Јована, избрисан је грех твој". 

Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање. 

Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.
 
Autor sjovicicslavuj | 24 Novembar, 2016 | read_nums (172)

У Сарајеву  организују свечану прославу поводом 25. новембра и како то у Федерацији воле да кажу - "Дана државности", иако БиХ нема Закон о државним празницима. 

Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни  "државни" празник. 

Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. 
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. 
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.

БиХ ни 21. годину од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.

25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. 
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, а друго, нема више ни онакве БиХ. 

Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности. 
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић.  Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића.У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. 

Међутим, у току и послије рата и тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". 
Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/. 
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник. Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори. Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.

Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија. 
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације, засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.

У Републици Српској 25. новембар је обичан радни дан. У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празик.
 
---------------------------------
НАПОМЕНА: 


Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу гдје је и дипломирао.

Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је предсједник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva